Na sajtu Volimpartizan.rs možete pronaći najavu za utakmicu našeg Partizana iz navijačkog ugla.Na drugačiji i specifičan način pokušaćemo da dočaramo predstojeće duele i nadamo se da će Vam to biti zanimljiv tekst pred važne utakmice naše svetinje.
Uživajte:
Piše: Marija Andrić
Olimpijakos, prvoplasirani, najbolji, najstabilniji, bar tako piše u katalogu za prodaju straha manjim ekipama, ali mi nismo kupci te priče. Mašina koja melje, tako bar kažu oni koji veruju u bajke. Ali u stvarnom svetu se utakmice ne dobijaju na papiru već na parketu, jer jednom su već došli u Beograd sa tim istim oreolom nedodirljivosti i otišli sa Partizanovim pečatom po sred čela, baš kada je on bio u najtežoj situaciji, otpisan od protivnika, Evrope, Rade sa Sport kluba, ali ne od nas koji uvek verujemo u pobedu bez obzira na protivnika. I dok se Pirej kiti perjem Evropske elite, u Beogradu se dobro zna – ne pobeđuje uvek bolji, nego hrabriji.
Partizan je u naletu, Baskonija je pala, a tabela se kreće u pravom smeru, a danas crno-beli marširaju u srce grčkog košarkaškog legla, da urade ono što najbolje znaju, da nepobedive pretvore u poražene. Sinoć je mala sestra velikog brata ostavila trag u Minhenu, i to ne bilo kakav, već trag ABS kočenja u reketu, i dok je ručna bila podignuta, lamela izgorela od želje, a Bajern je lepo ispratio FMP ili kako se već zove danas ne znamo, nazad u avion sa novim rekordom u broju izgubljenih lopti i upisanih izgovora.
A danas u duhu velike tradicije obrnutih proročanstava Dejana Anđusa, vreme je da Partizan dopiše novo poglavlje. Kada on kaže da je nemoguće, budite sigurni, to je samo priprema za crno-belu senzaciju. Olimpijakos se hvali prvim mestom, lepo, neka ga čuvaju, i neka niko ne zauzima mesto broj 6 jer je već rezervisano!
Ako moćni crveni iz Pireja imaju slabu tačku, i nešto što ih svake noći budi u hladnom znoju, onda je to svakako Željko Obradović. Legenda Partizana, kralj Evrope, čovvek koji je na Grčkom tlu ostavio više trofeja nego što ima stubova u Partenonu. Za navijače Olimpijakosa on nije samo trener, on je sudbina koja im se uvek vraća u najgorem mogućem trenutku. Kada su mislili da su izgradili dinastiju, on im je sa Panatinaikosom rušio carstvo kao što je Perikle podizao Atinu, temeljno, žestoko i tako da se dugo pamti. U njihovim košarkaškim mitovima, Žoc nije ni Zevs, ni Ares, on je više kao Had, jer je svako njihovo finale značilo samo jedno: silazak u mrak i još jedan izgubljeni pehar.
A sa druge strane parketa, Jorgos Barcokas, čovek koji je Olimpijakosu doneo jednu Evroligu, ali sa Željkom prekoputa, moraće ipak da nam pokaže malo više. I u Pireju dobro znaju, kada se naš Had pojavi, Barcokas može da pripremi sve moguće taktičke varijante, ali se uvek nađe na vratima podzemnog sveta i gleda kako mu pada singl-kec na kladionici. Ako Olimpijakos želi da pobegne od prošlosti, imamo lošu vest – budućnost je crna, a malo i bela i stiže večeras u pakao dvorane mira i prijateljstva da unese nemir u gornji deo tabele.
Košarka je u svojoj suštini igra gladijatora, a kada ova dva tima uđu u arenu, to nije obična bitka, to je sukob mitskih zveri, legendarnih ratnika i džinova koji ‘pucaju’ tako jako da se Akropolj zatrese. Ako u Evroligi postoji mesto gde se istorija sudara sa sadašnjošću, onda je to večeras u Pireju u borbi centara koji izgledaju kao da su upravo iskočili iz grčke mitologije.
Tajrik Džons, Minotaur kao pravi čuvar lavirinta. Ako u 21.veku postoji taj mitski lik, onda je to svakako u obliku centra Partizana. Polu čovek polu zver, 100% košarkaški horor film za protivnike. Njegov teren je reket, njegova snaga je mitska, a njegov zadatak da natera protivnike da uđu u lavirint iz koga nema izlaza. Kada on zakuca, u Atini, potres se oseti i na Beloj kuli u Solunu, a oni koji pokušaju da ga zaustave, obično završe u rubrici „crne hronike“. Pored Minotaura, u starim grčkim mitovima kiklopi su bili džinovi koji su gradili zidove drevnih gradova, u Partizanu kiklop se zove Brendon Dejvis, a njegov zadatak je da ruši protivnika i gradi svoju poziciju pod košem. Kao Kiklopu jedno oko mu nije dovoljno, ali jedan motiv jeste, kao i uvek motiv pobednika. Mekan izvan reketa kada izbaci šut za tri poena, dok u reketu tvrd kao stena, Blek Stena rekli bi mnogi, kombinacija koju retko ko može da zaustavi.
Ako u Olimpijakosu misle da su centri jedini problem, onda nisu računali Pokuševskog. Njegove blokade nisu samo fizičke, to je psihološka tortura za svaki pokušaj prodora. Ako neko i pomisli da će lagano do koša, Aleksej ga vrati na fabrička podešavanja sa uputstvom da ovaj Hram nije za svakoga. Sa druge strane parketa, takođe moćni čuvari vatre, jedan od Džinova neustrašivi Mustafa Fol, polu čovek polu košarkaški Akropolj. Visok, snažan, spor ali čvrst kao mermer sa Krita, njegovo prisustvo u reketu deluje zastrašujuće, ali problem je što je brzina na nivou lokalnog voza iz Atine – krene, ali dok stigne meč je već gotov. Malo brži Mozes Rajt, igra srcem ratnika, ali u Partizanu znaju ključnu tajnu, nije dovoljno samo biti borac, moraš znati i kako bitku da preživiš. Ulazi u duel žestoko, bori se za svaku loptu, ali hoće li uspeti da preživi trojanski rat pod košem?
Možda i najvažnija karika pod košem crvenih, bivši Partizanov centar Nikola Milutinov, nećemo ga zvati izdajnikom ali reći ćemo da je kao Prometej, pobegao sa Olimpa, a mi se nadamo da je vatru zaboravio. U Olimpijakosu je postao zvezda, ali dobro zna da u protivničkom timu niko nije zvezda, svi su Partizan!
Kada se bitke dobijaju, ne pobeđuju samo najveći i najjači, pobeđuju oni koji znaju kako se podićikada je najteže. I ako je neko u Partizanu shvatio taj trenutak, to je Ajzea Majk. Dok su Bonga i Nilikina van stroja, on je uhvatio svoju šansu, i pretvorio je u košarkašku poemu, najpre kao bedem u odbrani, a onda i kao čovek koji uzima ključne poene kada je najvažnije. U utakmici protiv Baskonije njegov doprinos bio je čvrst kao statua antičke Grčke. Olimpijakos je dobio ozbiljno upozorenje, ako su mislili da je Majk samo popuna rostera, pogrešili su, on je igrač koji zna da se izbori za svoje mesto i ostavi trag. Tu je naravno i Mario Nakić, mlad lav koji raste u okviru ovog Partizanovog mita. On nije mitološko biće, ali svakako postaje ep koji će se prepričavati. Svakim ukazanim minutom na terenu on raste u krilo koje će sutra odlučivati utakmice. Njegova glad za dokazivanjem je ono što protivnik mora da shvati ozbiljno, jer ko god je potcenio mlade borce u crno-belom, kasnije je gledao kako mu ti isti ruše san.
Olimpijakos sa krila kreće iskusnim imenima. Kostas Papanikolau je legenda, čovek koji je video sve, osvojio sve i borio se u najtežim bitkama, ali čak i u Antičkoj Grčkoj svaki kralj je znao kada treba da ode u penziju, mogu li naču mladi lavovi večeras poslati ovu legendu u klub penzionera? Svakako još jedno moćno ime u Pireju je naravno Evan Furnije, veliki napadač, sjajan šuter, ali pitanje je da li je spreman na Partizanovu zonu? U Evroligi nema vremena za lagana privikavanja a naš Sterling Braun je pokazao da protivničke zvezde ume da stavi u kavez. Ako je Furnije došao u Atinu misleći da će biti prvi čovek odbrane, možda je zaboravio da će igrati protiv Partizana.
Ne smemo potceniti sjajnog Bugarina Vezenkoga, MVP Evrolige, njegov talenat je nesporan, ali njegov najveći protivnik je vreme, i pitanje je može li da vrati onu staru magiju. Partizan dolazi sa snagom, mladošću i energijom i ako Vezenkov misli da će ovo biti samo još jedan lagan dan u kancelariji, bolje bi mu bilo da unajmi sekretaricu.
Košarka je sport gde se uvek najveća borba vodi pod košem i gde centri osvajaju prostor, ali gde ipak odlučuju plejmejkeri. Oni su generali, piloti parnog valjka i graditelji napada. Kada je u pitanju Partizan, nema sumnje ko drži dirigentsku palicu. Karlik Džons nije samo najbolji igrač tima iz Beograda, on je i noćna mora protivničkih odbrana. On ne igra samo košarku, već i slika remek dela u kojima protivnici izgledaju kao statisti u njegovoj galeriji slave. Mali rastom, veliki delima, u Evropi trenutno nema pleja koji je opasniji u završnici. Sva sreća pa je Filip Čović završio karijeru, inače bi Džons bio na neslavnom drugom mestu… Ako Karlika pustite da uđe u ritam, jedina stvar koju možete da radite je da molite bogove sa Olimpa da promaši. Kada on odmara, u igri je Ife Lundberg, vrlo često kao prognoza vremena u oktobru, nikad ne znamo da li je sunčan dan ili provala oblaka. Kada ima svoj dan, izgleda kao bog brzine Hermes, leti po terenu, pogađa, razbija odbrane. Kada mu nije dan, više liči na slepog putnika. Mi svakako verujemo da ćemo se večeras moliti Hermesu.
Naš tim u svakom trenutku ima i po nekog džokera, jedan od njih Dvejn Vašington, brz, opasan i nikad se ne zna odakle ide trojka ili potez koji menja utakmicu. Nekad kao da je upravo došao iz Las Vegasove kockarnice, ponekad rizikuje previše, ali kada ga krene, protivnici ostaju praznih ruku.
Trenutno se u Partizanu ne zna sa koje strane vreba veća opasnost, uvek tačan i na pravom mestu u pravo vreme Sterling Braun, kada on uzme šut za tri poena, sam let lopte i luk koji on pravi izgleda kao neka nebeska geometrija. Ako ga protivnički čuvari ostave samog, mogu odmah uzeti tablu za tajm-aut, jer će im trebati.
Ipak ne smemo potceniti protivničke spoljne igrače, legende kluba, prvo među njima Larenzakis, borac, čovek koji nikad ne odustaje, ali ipak želimo da gosti krenu u napad sa motivom više. Tu su i Vilijams Gos i Luka Vildosa, povratnici iz škole poraza, jer kada ste prošli kroz crveno-belu akademiju poraza protiv Partizana, onda znate da nije lako igrati protiv crno-belih.
Partizanovi plejevi dolaze u Pirej sa jednom namerom, da Karlik nastavi da vlada, da Lundberg nekako uhvati vitamin D i tu sunčanu fazu, a da Vašington i Braun nameste svoje nišanske sprave i uzmu ono što svi mi želimo. A da bi se to dogodilo, jedna od ključnih karika je i naš ljubimac Arijan Lakić, možda zaboravljen od Paninija u albumu sa sličicama, ali nikako od nas kojima je postao ljubimac. Njegova borba na terenu je postala simbol ovog kluba zato mali idemo večeras najjače.
Iako svi kažu da je Partizan u Pireju slepi putnik na gusarskom brodu, ne ide kao izazivač, ne ide čak ni kao tim koji ima šta da dokazuje. Partizan ide kao ekipa koja zna šta nosi u sebi, inat, srce, hrabrost i istoriju. Olimpijakos je prvi na tabeli, da, ali tabela ne igra utakmicu. Tabela ne pamti heroje, tabela ne razume šta znači braniti grb koji nije samo sportski simbol, već način života.
Partizan je ovde da ponovo pomeri granice, da se ne uplaši pakla Pireja, crvene boje na tribinama, niti pozicije na tabeli. Ovo je više od 40 minuta borbe. Hajde da večeras da o dokaz da naš tim ne ide nikada samo da odigra još jednu utakmicu više, već da uvek ide da pobedi. Hajde da pokažemo da strah nije opcija, da odustajanje ne postoji, i da, kada uđe u arenu, Partizan ne pita ko je prvi, ko je favorit, već se nameće samo jedno pitanje, ko je spreman da ide do kraja?
I zato večeras posle podbacivanja lopte, kada se udari prva blokada, kada se začuje prvi uzdah publike, shvatićemo da ne pobeđuje onaj ko gleda ko stoji ispred njih već onaj ko gleda ko stoji iza njih! A iza Partizana stoji vojska, stoji istorija, stoji nešto čega nema ni u jednoj statistici, stoji srce. Idemo da pokažemo da je to srce lavlje. Idemo Grobari!🖤🩶🤍
Autor teksta: Marija Andrić
