Marko Valok (1927–2024) maštao je da bude pilot-lovac, a proslavio se kao fudbalski strelac. – Na Zvezdinoj turneji po Brazilu 1955. našao je brata koga dotad nikad nije video. – Zbog trenerske karijere se demobilisao u činu potpukovnika
(Фотодокументација „Политике”)
Marko Valok (Surčin, 5. mart 1927 – Zemun, 30. septembar 2024) ostaće upamćen kao rekorder po broju pogodaka u „večitim derbijima”. Dao je Crvenoj zvezdi 13 golova u prvenstvu i pet u Kupu Jugoslavije – u proseku gol po utakmici.
Pričalo se da ga je lopta htela protiv najvećeg rivala. Bio je vrlo skroman, pa je to podgrevao svojim tumačenjima. Jednom je kao oficir na odsustvu došao da gleda utakmicu Partizan – Crvena zvezda. Javio se drugovima u svlačionici, a trener ga nije pustio da ode – morao je na teren. U jednom trenutku lopta se odbila od stative, pogodila ga i ušla u gol.
Prezime Valok bilo je vrlo poznato u fudbalskom svetu i pre rata. Za beogradsku Jugoslaviju igrao je Markov dalji rođak Franjo Valok. Nije ga poznavao sve do jednog gostovanja beogradskih „crvenih”. Tada je jedva dočekao kraj utakmice da priđe poznatom fudbaleru i predstavi mu se: „Čika Valok, i ja sam Valok!”
S 12 godina je počeo da igra fudbal u zemunskom Vitezu, a kad je klub posle okupacije 1941. prešao u Beograd postao je član Građanskog iz Zemuna (tada pod NDH). Bio je ilegalac, a 3. maja 1944. otišao je u partizane. Rat je dočekao kao potporučnik i s dva ordena.
Kao fudbaler tima Kruševačke divizije Korpusa narodne odbrane Jugoslavije igrao je na nekom vojnom turniru u Zagrebu. Tamo ga je video trener šampionskog Partizana, čiji je tim tog dana igrao protiv Dinama.
Kad se Valok vratio u Kruševac stigla je naredba da se javi Centralnom domu Jugoslovenske armije, pri kojem je radio Partizan. Pošto je maštao da bude pilot-lovac rekao je da će da dođe ako ne bude primljen u Vazduhoplovnu školu. Odbijen je (posle mnogo godina je saznao da su mu to „sredili” iz Partizana) i u septembru 1947. postao je član vojnog kluba.
Kao poručnik bio je jedan od rukovodilaca vojne Fiskulturne škole u koju su išli svi članovi Partizana. Bez obzira na to, na treninzima se ponašao kao redov pred pretpostavljenima, jer su to bili sve sami asovi. Da bi stekao mesto u prvom timu morao je mnogo da vežba, što je činio još u Kruševcu. Tamo je kao fiskulturni rukovodilac divizije ustajao još dok je bio mrak i trčao da stekne kondiciju, a kad bi svanulo radio je s loptom, pa onda obavljao redovne vojne dužnosti. Slobodno vreme, razume se, koristio je da još trenira.
Posle pola godine u Partizanu je postao prvotimac i preuzeo ulogu koju je imao Bobek. Pre toga je trener Špic ubedio svog najboljeg igrača (i jednog od vodećih u Jugoslaviji) da će mnogo više da postigne kao vezni igrač, nego kao centarfor.
Uvreženo je mišljenje da se danas mukotrpno trenira, a da je nekad bilo lakše. Međutim, nije baš tako. Kako bi inače Valok mogao po sto puta oštro da udari loptu glavom i da mu se ona vrati?! Isto tako i voleje levom i desnom.
S Partizanom je 1949. osvojio prvenstvo, Kup Jugoslavije 1952, 1954. i 1957, a 1950. je bio najbolji strelac lige sa 17 golova. Za šampionsku titulu je dobio roman Nikolaja Ostrovskog „Kako se kalio čelik”, za stotu utakmicu u klubu šahovsku garnituru koju su napravili robijaši u Požarevcu, za 200. servis za ručavanje za šest osoba, za 300. radio-aparat marke „kosmaj”.
Iako je bio koban po Crvenu zvezdu, imao je toliko dobre odnose s njom da ju je pojačao na turneji po Brazilu 1955. Da ode s njom imao je i lični razlog. Tamo je živeo njegov rođeni brat koga nikad u životu nije video (otac mu se vratio iz Brazila, a stariji sin se tamo zaljubio i ostao) i kome se izgubio trag. Tamošnje novine su objavile da brat traži brata i konačno su se sreli.
Na 470 utakmica za Partizan dao je 411 golova (u prvenstvu 90 puta strelac na 169 mečeva). U njemu je igračku karijeru završio kao kapiten 25. februara 1959. u Beogradu protiv poljskog vojnog kluba Legija iz Varšave (5:5) i dao jedan gol. Bila je to i poslednja utakmica koju je Partizan odigrao pre nego što je prešao na crno-bele boje.
Uz saglasnost JNA prihvatio je da bude sportski instruktor burmanske armije, s čijim je vojnim timom (1959–1963) tri puta bio prvak države. Pre povratka je o svom trošku u Rangunu štampao izveštaje o radu s burmanskim fudbalerima i poklonio ih zainteresovanima da nastave.
Kod kuće je dobio zadatak da radi u Partizanu, s kojim je najveći uspeh ostvario u proleće 1965. Posle velikog razdora u klubu poveren mu je prvi tim i s njim je osvojio prvenstvo. To je ona generacija koja je naredne sezone igrala u finalu Kupa šampiona.
Na sopstveni zahtev 1967. prestala mu je služba u JNA, u kojoj je stigao do čina potpukovnika (Višu vojnu akademiju u Beogradu završio je 1964). Posle toga je bio trener Napretka (1967/68), užičke Slobode (1968/69), Mladosti iz Smederevske Palanke (1969/70), Galenike iz Zemuna (1970/1971), Crvenke (1972), Teteksa (1973), Rada (1973–1975), Budućnosti iz Podgorice (1976/77, finalista Kupa Jugoslavije), OFK Beograda (1979), Fjurija iz Filadelfije (1978–1980), Borca iz Banjaluke (1982), Sahela iz Kuvajta (1982/83) i Adane Demir iz Turske (1983/84).
Za reprezentaciju je odigrao samo šest utakmica (1949/50) i dao tri gola. Bio je na čelu selektorske komisije 1977/78. u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo (amatersku reprezentaciju Jugoslavije vodio od 1966. do 1976). Uprkos čuvenoj pobedi u Bukureštu sa 6:4 protiv Rumunije zadatak nije ostvaren.
Bobek mu je dao nadimak Žila, jer je bio žilav. Ni udarci ni provokacije nisu mogli da mu odvrate pažnju od lopte. Kao trener je izbegavao ugovore na duže. Smatrao je da ne treba mnogo vremena da se vidi da li su se trener i klub našli.
Otišao je kao poslednji iz pokolenja koje je posle rata podizalo naš fudbal. Bio je druželjubiv, pa su ga na svoje proslave redovno zvali iz mnogih klubova. Možda je to bogatstvo prijateljima i doprinelo da prevali tako dug životni put.
Originalni članak: Politika.rs
