Rana jesen 2012, na otvorenim terenima Partizana na Malom Kalemegdanu, promocija kluba. Poslednja upriličena na tom mestu. Nekoliko stotina navijača crno-belih imalo je zahtev za Duška Vujoševića. Uzmi Dule evro titulu uzvikivali su tadašnjem treneru tima iz Humske. On im je uz njegov prepoznatljivi osmeh uzvratio:
Nemojte da me čačkate za evro titulu – rekao je, pa se osvrnuo iz sebe i pogledao ka timu koji je stajao na malenoj pozornici.
U tom trenutku navijači Partizana, niti šira košarkaška javnost, to nisu znali, ali Vujošević je i te kako bio svestan kakvo blago stoji tik iza njega. Pet godina kasnije Žofri Lovernj i Davis Bertans već su u NBA, njihovim putem će ovog leta krenuti i Bogdan Bogdanović, ali on kao prvak Evrope, igrač koji se potpuno ostvario na Starom kontinentu, koga čeka istorijski visok ugovor. Nikola Milutinov je vicešampion Evrolige. I njemu je već rezervisano mesto u najjačoj ligi sveta.
Dragan Milosavljević i Vladimir Lučić igraju u ozbiljnim evropskim klubovima i igraju ozbiljno. U evropskom vrhu je i Leo Vesterman koga je povreda usporila, ali dosegnuo je predviđane visine biće organizator igre CSKA. Svoje mesto na košarkaškoj mapi pronašao je i Dejan Musli…
Šta bi bilo da su ostali na okupu još godinu ili dve? Da li bi čak i ta evro titula postala stvarnost? Vujošević je očigledno verovao da bi, ali da li on ikada razmišlja o tome, pitali smo Vladimira Lučića, kapitena te generacije i prvog koji je iz nje otišao.
Nikad ne možeš da znaš šta bi bilo kad bi bilo – počeo je priču Lučić, iza koga je odlična sezona u Bajernu iz Minhena. Ipak, nije da mu to nije prolazilo kroz glavu. Naprotiv. Skoro sam video našu sliku sa kraja utakmice, kad smo svi zagrljeni skakali posle pobede, kako se to uvek u Partizanu radi. I prosto je neverovatno gde su svi ti igrači završili. Uz kratku stanku, nastavio je priču: Možda da je bilo malo više finansijskih sredstava… Mada tu i nije bio potreban neki veliki novac da mi ostanemo na okupu. Kad pogledam iz ove perspektive, možda smo mogli i da napravimo neke veće uspehe. Potom se vratio u realnost. Ali, za naše uslove, to je i bilo normalno. Uvek kad je tim bio na okupu sezonu ili dve, Partizan više nije bio u mogućnosti da isprati te igrače. Dosta nas je u tim trenucima već bilo u zrelijim godinama, posle 20-tih, i bilo je vreme da krenemo dalje, da se prave neki ozbiljniji ugovori.
Da li oseća neku vrstu žala kad na sve to pogleda, pitamo.
Ne, jer sam otišao iz kluba posle sezone u kojoj smo osvojili sve. To mi je bila jedna od najlepših godina u karijeri. Tako nešto se neće ponoviti. Da imaš 12 igrača približno istih godina, istih interesovanja… Bili smo prava ekipa. Pri tom, i Zvezda je te godine dosta ulagala, imala velike ambicije, igrali su se pravi derbiji.
Stavljajući tačku na ovu priču, Lučić je još jednom ponovio. Nemam žal, jer tu ekipu Partizana pamtim trofejima, po tome što je dominirala na ovim prostorima.
Za nečim ipak žali:
Žao mi je što je Partizan došao ovde gde je sada. Ali, siguran sam da će kad-tad stati na noge. Mnogo je faktora koji će uticati na to. Nadam se će ljudi koji će doći imati i sluha i njuha da vrate Partizan na mesto koje mu pripada.
