Protiv Crvene zvezde Partizan je pružio verovatno najzreliju partiju, koju može u ovom trenutku, pa se iskobeljao iz onog beznađa što se više puta obrušavalo na njega u toku godine i vratio veru u svoje bolje sutra.
Partizan je, posle niza od devet uzastopnih utakmica bez pobede, konačno savladao Crvenu zvezdu u prvenstvu (2:1). Tako se vratio na prvo mesto sa koga se nedavno strmoglavio, jer je pet kola pre kraja jesenjeg dela sezone imao šest bodova više od „večitog rivala”.
Na zimski predah, doduše, odlazi samo s najmanjom mogućom prednošću, ali je od aritmetičkog pokazatelja mnogo značajniji onaj voljni. Kad se našao na najvećim mukama pokazao se, verovatno je preterano da se kaže kao junak, ali, u svakom slučaju , kao dorastao vrlo teškom iskušenju.
Svaka Partizanova pobeda protiv komšije je za njega poseban uspeh, jer u međusobnim okršajima u šampionatu (ovaj je bio 171) gubi čak sa 67:48. Poslednji uspeh je od onih na koje niko ne stavlja bilo kakvu primedbu, ali to ne bi trebalo da ga zanese.
Ishod je mogao da bude sasvim drugačiji. Da je, na primer, Katai, koji je mnogo puta „crno-bele” zavio u crno, u sam smiraj meča bio prisebniji okršaj bi se završio nerešeno, Crvena zvezda bi zadržala prvo mesto s dva boda preimućstva i ocene na kraju fudbalskog polugođa bi bile drugačije.
Partizanovi fudbaleri, a pre svega trener Duljaj, prostrli su se koliki im je guber. Svesni, što se kaže, gde su šuplji, igrali su „starovremski”. Obrambeni igrači se nisu trošili iznošenjem lopte, pa je sačuvana svežina vrlo moguć razlog što nije bilo poklona protivniku da da gol što je ove godine, računajući i proleće, bila gotovo redovna pojava.
Golman je, takođe kao u stara vremena, ispucavao loptu daleko, nije pokušavao, što je postala moda, da se preobraća u igrača. Njegov kolega iz Crvene zvezde, koji je doveden, jer „bolje igra nogom”, načinio je medveđu uslugu svom timu i treneru, čiji je adut baš zbog toga bio. Njegov pokušaj da doda Kangi na sredini terena Zahid je ne samo osujetio, nego se dokopao „žive” lopte i s njom priredio fudbalsku minijaturu. Varkom je u ćorsokak poslao Hvanga, zatim, kad se pred njim preprečio bedem u crveno-belom, servirao stopostotnu šansu Saldanji, koji ju je pretvorio u 2:0.
I pored pročitanog golmana Glazera, ukopanog Kange i olako prevarenog Hvanga verovatno od pogotka ne bi bilo ništa da Rodić nije bio dezorijentisan. Ostavio je „svog čoveka” Kalulua i krenuo bez ikakvog razloga u rikverc, čime je omogućio Saldanji da ne bude u ofsajdu. Inače, Dragović, kao poslednji igrač odbrane, primetio je da je najbolji strelac lige iza njega i s razlogom nije preduzeo ništa da ga „pokrije”.
Rodić je doprineo i da Partizan povede, jer je potpuno nepotrebno načinio prekršaj na rubu svog kaznenog prostora. Ali, igrači, i to ne samo u našoj ligi, umesto da trezveno procene situaciju, svojim startom glavobolju prebace na sudiju, pa neka on prelomi da li je to za najstrožu kaznu. Otkad postoji VAR presuda ne zavisi isključivo od utiska jednog sudije, nego svoju reč kaže i „porota”, koja izučava snimke spornog događaja.
U ovom slučaju lovorike zaslužuje Stojković. Iako je bek snašao se kao prekaljeni napadač. Iz bezizgledne situacije je izvukao najviše. Umesto da s korner-linije šalje loptu pred gol kad mu u susret hita suparnik, on se ubacio između lopte i Zvezdinog igrača. Usledio je klizeći start, čiji ishod je bio neminovan – rušenje fudbalera u napadu.
Partizan nije po igri nadvisio svog najljućeg protivnika, ali je igrao najzrelije što u ovom trenutku može. Na svim domaćim utakmicama on ima inicijativu, plete mrežu naširoko, izvodi spore akcije, ali na ovoj je bio drugačiji. Uglavnom su Zvezdini igrači lupali glavu kako da se probiju. Istina, nekoliko puta su uspeli u tome, međutim, nisu umeli to i da iskoriste.
U jednog od junaka Partizanove pobede je izrastao golman. Jovanović je u nekoliko navrata zadivljujuće sačuvao svoj gol. Paradom, kojom je iz samih rašlji izvukao Kanginu loptu upućenu iz slobodnog udarca, dičili bi se i najslavniji čuvari mreže. Ipak, kao i gotovo svi savremeni golmani, uzdržava se da se s gol-linije baci na loptu, koja je na dva-tri koraka od njega. Tako je i primio gol. Tu se nameće i pitanje kako je moguće da dvojica protivničkih igrača (Ndijaje i Katai) budu prepuštena samo jednom svom (Ilić)?
Iako ova utakmice nije prelomila ishod bitke za titulu pristalice Crvene zvezde su je doživele kao katastrofu, koja je već uzburkala klupske vode. Žrtveni jarac je odmah postao trener, koji, pritisnut visoko postavljenim metama, uz to u kakve nikada u životu nije gađao, možda i nije imao dovoljno vremena da podesi nišanske sprave.
Partizan nipošto ne bi smeo da pomisli da su mu štab i vojska postali nepobedivi. Preko zime imaće mnogo da se radi i na ojačavanju sopstvenih fortifikajskih prepreka, a isto tako i na traženju načina da se probijaju tuđa utvrđenja.
Ova pobeda jeste trijumf trenera i njegovih igrača, ali od nje neće biti vajde ako zavlada trijumfalizam. Posle utakmice su i Duljaj i neki fudbaleri „crno-belih” tako govorili, međutim, ne mora da znači da je ono na jeziku isto tako i na srcu i u glavi. U Humskoj mogu i treba da budu prezadovoljni onim što su ostvarili, jer ko je letos predviđao da će, s obzirom na sve jade, koji su zadesili klub, da se vinu i iznad šestostrukog uzastopnog šampiona naše zemlje.
Uzgred, ovaj„večiti derbi” je raspršio i jednu opštu i decenijama pothranjivanu zabludu, a to je uticaj na igru i rezultat takozvanog 12. igrača. Partizan je bez ikakve pomoći s južne tribine sproveo i doveo do pobedonosnog kraja utakmicu onako kako je hteo.
Odloženi „večiti derbi” je došao Partizanu kao šlag na tortu. Iskobeljao se iz beznađa, koje se mnogo puta ove godine obrušavalo na njega. i vratio mu veru u bolje sutra.
Originalni tekst Politika.rs
