Basketball Sphere
Mnogi su ostali negativno iznenađeni kada je trener Željko Obradović odlučio da kapiten crno-belih bude Kevin Xavier Punter. Na taj način američki bek postao je tek drugi stranac kapiten u istoriji Partizana, nakon što je tu vrstu časti Duško Vujošević prethodno dodelio Joffrey Lauvergneu.
Kada se rodite u Bronxu, tanka je linija između dve krajnosti i puta, kojim se u ovom slučaju, ređe ide. Dva su izbora, ulica ili sport. Kevin Punter je u “košarkaškoj Mecci” svaki minut slobodnog vremena koristio da radi ono u čemu je danas najbolji. U nekim ranijim razgovorima za predstavnike medija Amerikanac je u nekoliko navrata istakao činjenicu da nije ni sanjao da može doći do ovog nivoa.
Put profesionalnog košarkaša često zna biti ispresecan dešavanjima koja će još jednom dovesti na novu raskrsnicu. Koliko puta ste čuli da je neki izuzetno talentovan, uspešan igrač, rekao da je u jednom momentu svoje karijere razmišljao o napuštanju košarke ili bilo kojeg sporta kojim se bavi. Partizanov kapiten u toj dilemi pronašao se nakon što nije izabran na NBA draftu.
Evropa, šta je to?
Kada je stigla ponuda iz Evrope, bilo je sukoba u njegovoj glavi uz određenu dozu straha za više nego primetne razlike u odnosu na sve ono što je prošao na američkom tlu. Manje poznat Lavrio gde je nastupao sa rođenim bratom Kylea Hinesa, Tylerom. Potom putešestvije kroz Belgiju i Poljsku, da bi se vratio tamo gde je i počeo svoju evropsku ekskurziju. AEK je prvi veći izazov u njegovoj karijeri gde ga je s klupe vodio Dragan Šakota, pod čijom trenerskom palicom je kasnije bio i u timu s Malog Kalemegdana.
Prema njegovim rečima upoznavanjem evropskog stila košarke, preko otvaranja novih kulturoloških vidika, spoznao je način kako u svoju igru implementirati ono što se od njega zahteva. Ono što je najvažnije, nije želeo da izgubi sebe. Bio je jedan od nosilaca tima pri osvajanju FIBA Lige šampiona, kao i Grčkog kupa. Potom je usledelo otkrivanje Italije. Posle godinu dana u crno-belom dresu Virtusa iz Bolonje gde je bio najbolji strelac tima i okitio se još jednim trofejom košarkaške Lige šampiona, ovaj put kao MVP.
Potom je usledio je i treći povratak u Grčku. Crveno-bele pruge na dresu bile su novitet, a Evroliga neki vid utešne nagrade za sve što prošao u karijeri. To je jedino takmičenje u kojem je igrao te sezone s obzirom na činjenicu da je Olympiacos zbog odbijanja odigravanja susreta protiv Panathinaikosa izbačen u niži rang takmičenja.
Za godinu dana provedenih u Olympiacosu Punter je imao legende evropske košarke pored sebe, ali i saigrače koji će se nametnuti u godinama koje dolaze. Vasilis Spanoulis, Giorgos Printezis, Kostas Papanikoloau kao neki vid “grčkih Bogova” u tom trenutku. Nikola Milutinov koji će izrasti u najboljeg centra Evrolige. Sasha Vezenkov koji se tada još uvek tražio, a sada blista u Evroligi. Wade Baldwin o kojem danas bruji Evropa, Augustine Rubit koji je preporodio Bayern, pa doživeo tešku povredu, a u tom rosteru bio je i Aleksej Pokuševski, danas NBA igrač.
Beograd, prvi put
Tradiciju da se svugde zadrži jednu takmičarsku sezonu Punter je nastavio selidbom u Beograd. Crveno-bele pruge mu ovaj put nisu bile strani pojam, a uloga koju je dobio bila je mnogo veća od 18 minuta po meču u Pireju. Kao košarkaš tima s Malog Kalemegdana nije osvojio niti jedan trofej. U sezoni koja je prekinuta zbog korona virusa jedini pehar u sezoni podigli su košarkaši njegovog današnjeg tima. Upravo u finalu Kupa Radivoja Koraća Punter je izrastao u tragičara. Posle njegovog faula u napadu pri izvođenju lopte crno-beli sastav priredio je veliki preokret i podigao “Žućkovu levicu”.
Na jedan šut od finala Evrolige
Njegova naredna destinacija bio je evropski “grad mode”. Odmah po dolasku u Milano okitio se trofejom Superkupa Italije, da bi posle i Kup bio njihov. U finalu Serije A njegov bivši tim Virtus, predvođen s klupe Sašom Đorđevićem, te plejmejkerskim tandemom Miloš Teodosić – Stefan Marković počistio je Milano ukupnim rezultatom 4:0 u velikom finalu.
Samo nekoliko dana pre finalne serije Punter i družina igrali su final four Evrolige u Kelnu gde ih je od finala najelitnijeg evropskog takmičenja delio jedan posed protiv Barcelone. Suvišno je postaviti pitanje ko je i tada preuzeo odgovornost. Pri nerešenom rezultatu Punter je na dodavanje Malcolma Delaneya pri isteku napada uradio ono što i svaki put. Fintirao je Nikolu Mirotića, spustio loptu u jedan dribling, a zatim potegao trojku za pobedu koja nije ušla. Tačku na bajku Milana stavio je Corry Higgins u stilu svog kuma Michael Jordana naskočivši s vrha kapice za pobedu Katalonaca.
Beograd, drugi put
I sam plasman u četiri najbolja tima Starog kontinenta bio je najveći uspeh u karijeri Puntera, ali i njegovog saigrača Zach LeDaya. Uslovno rečeno, “zajedno” su spakovali kofere, čekirali karte i sleteli na aerodrom “Nikola Tesla” gde ih tradicionalno dočekao crno-beli šal. Razlika između potpisa Puntera i LeDaya ogleda se u svega četiri dana.
Može se reći da je početak Partizanove “bajke” počeo još tada, uz taktove numere “Crne kose” posvećene treneru Željku Obradoviću koji se vratio na mesto gde je sve počelo. Ako se osvrnemo na prethodnu sezonu i start procesa čiji rezultati su vidljivi tek danas, nije sve bilo nimalo bajno. Partizan je sezonu završio kao drugoplasiran u ABA ligi, protiv Bursaspora u osmini finala Evrokupa doživeli su dodatnu glavobolju, a izgubili su od “večitog” rivala i u finalu Kupa Radivoja Koraća.
Već na startu ove sezone osim promena u sastavu, te pojačanja od kojih se očekuje da iskustvom i kvalitetom daju doprinos, trener Obradović na leđa Puntera stavio je dodatni teret – kapitensku traku.
Kapiten
“Jednom prilikom u trening kampu trener mi je prišao i saopštio tu vest, na šta sam odgovorio da sam spreman i da jedva čekam. Nikada ranije se nisam pronašao u situaciji da sam kapiten evropske ekipe. Pokušavam da rastem kao igrač i čovek, te da budem najbolji kapiten što je moguće.
Želim da se ponašamo kao jedno, kao tim, koji će se u svakoj situaciji boriti zajedno. Govorio sam im da svaki od njih treba biti najbolja moguća verzija sebe, iako će tu biti uspona i padova. Ako svako u ekipi bude najbolja verzija sebe, onda ćemo biti baš, baš opasna ekipa” – reči su Puntera pre nekoliko meseci, koje su sudeći po dešavanjima u međuvremenu obistinile.
Od sjaja do očaja i nazad
Da se to nije dogodilo preko noći, svi oni kojima su crno-bele srcu drage uverili su se u to na teži način. Teško da je postojao teži put američkog beka od salve kritika do načina na koji ga danas gledaju navijači Partizana.
Ne tako davno crno-beli su bili na omjeru 4-9 u Evroligi. Punteri mnogi zameraju završnicu protiv Milana gde je tim prokockao devet poena prednosti na pet minuta do kraja. Isto se dogodilo i protiv Baskonije kada je napadački dobru utakmicu upropastio nerezonskim šutem u završnici. Zatim nije napravio faul pri prednosti od tri razlike, što je Markus Howard kaznio, pa je tim poražen u produžetku. Pamti se i meč u Baru kada je promašio svih 10 šuteva iz igre i tako se izjednačio sa Edom Murićem u najgorem šuterskom izdanju u istoriji kluba iz Humske. Ipak, tim je tim i kada gubi i kada pobeđuje. Ne treba sve svaliti na pojedinca, ali neke stvari su bile trn u oku.
U prvom “večitom” derbiju regionalnog takmičenja tokom poraza od Crvene zvezde Punter je šutirao 1/7 iz igre. Drugi put su odmerili snage u Evroligi i opet je gledajući ofanzivni deo njegove igre bio na nivou, sve do same završnice. Bespotrebno pomaganje sa Luce Vildoze kažnjeno je sa dve trojke. Potom je promašio šut za pobedu posle ofanzivnog skoka Yam Madara na 15 sekundi do kraja. Epilog je bio trojka Nemanje Nedovića uz zvuk sirene i tišina prepune “Štark arene”.
Kliknulo je!
I kada sumirate utiske u potpunosti onda shvatite koliko je Kevin Punter zaista dobar. Pojedinac koji apsolutno nikada u svojoj karijeri nije bežao od odgovornosti.
“To je najveća stvar koju mogu izdvojiti kao svoj kvalitet. Ponekad se moraš pretvoriti u igrača koji će šutirati, iako više voliš igrati s loptom u rukama ili obrnuto. Kada to shvatiš i pronađeš svoju ulogu, nije važno da li se radi o NBA ligi, Evroligi ili bilo kojem drugom takmičenju. Jednostavno to je savet koji bih udelio svima” – savet koji je kapiten Partizana primenio na sopstvenom primeru.
Trener Obradović je za uspon forme svog košarkaša ponajviše “okrivio” nenormalnu želju za dokazivanjem i posvećenosti koju Punter pokazuje na svakom treningu. I to je više nego očigledno. Ako povučete paralelu na prethodnu sezonu, po pitanju Kevina, sve je bilo isto, ali nije bio okružen ovakvim igračima kao što je slučaj sada.
Retrospektiva
Koliko puta ste videli ovu situaciju? Istrčavanje iz bloka i prijem lopte na centralnoj poziciji deset metara od koša. Dribling, još jedan dribling, udvajanje na 45 stepeni i hvatanje lopte s ruke bez izglednog rešenja. Taktika ogromne većine timova s kojima je Partizan odmerio snage bila je “zatvori Puntera, neka nas pobedi neko drugi”. I to je rizik koji se protivnicima isplatio, o čemu svedoče i rezultati kluba.
U ovom trenutku pretnja pri šutu spolja ukoliko Punter bude udvojen nije jedino Mathias Lessort. Svi ostali košarkaši Partizana u stanju su na povratni pas pogoditi šut za tri poena ili poludistancu. Da je mozaik trenera Obradovića urodio plodom govore i napredne statistike. Partizan je procentualno drugi u Evroligi po broju pogođenih trojki. Naredna krajnost je da su sastav koji ima najmanje pokušaja van linije 6,75m. Po pitanju poludistance su u samom vrhu, dok su sastav koji timski najbolje šutira slobodna bacanja sa 83%.
Ono što mnogi ne žele da vide kada kritukuju igru Kevina Puntera jeste da brojevi zaista ne lažu. Hodajuća opasnost u svakom uglu terena, sa loptom ili bez nje. Njegovim istrčavanjem na parket ukoliko pomnije ispratite uvidećete da se cela odbrana rivala pomeri na tu stranu gde je kapiten Partizana. On nema problem s tim da tokom jednog susreta ispali mizeran broj lopti, a da njegov tim slavi. To se desilo u nekoliko navrata ove sezone, po čemu je još jednom pokazao svoju atipičnost kada su američki košarkaši u pitanju.
Tim ispred svega
“Jednostavno, ja nisam najglasniji lik u svlačionici, niti neko ko će urlikati i galamiti ili stalno i stalno nešto pričati. Pokušavam da budem vođa koji će ostale voditi svojim primerom. Rekao sam saigračima na početku sezone da im nisam otac i da im ne mogu ja govoriti šta da rade” – jednom prilikom rekao je i ovo, a onda još jednom na delu opravdao svoje reči.
Na prvom ovosezonskom meču protiv Efesa tokom praznih minuta svog tima i jedne situacije gde su sudije odlučile pogledati snimak kako bi se uverili u svoju odluku Punter je napravio “mini sastanak” sa petorkom na parketu. To je uradio i tokom sledeće utakmice. I one koja je došla posle sledeće. Komunikacija sa trenerom Obradovićem u svakom trenutku je takva da i oni koji nikada nisu gledali košarkašku utakmicu postave sebi pitanje: “Kakvi su ovo ludaci?” Nisu ludaci, samo košarkaški štreberi koji kristalno jasno vide cilj u daljini. I uradiće sve što je u njihovoj moći da se dočepaju tog cilja.
Da je pobeđivanje i te kako zarazno, kao i “ludost” o kojoj pričamo mogli ste se najbolje uveriti tokom Partizanovog trijumfa protiv madridskog Reala i jednog detalja koji je munjevitom brzinom obišao Evropu. Na 16 poena “viška” Alen Smailagić se baca za jednu loptu, te je izbija iz ruku Džanana Muse. Kupi je James Nunnally i trči u kontru koju završava zakucavanjem. U tom trenutku Smailagić i ne gleda šta se dešava na parketu već trči u zagrljaj Željka Obradovića da proslavi dobar potez. Tajmaut “Kraljevskog kluba” kompletna klupa koristi da uleti na teren i energično proslavi dobre poteze saigrača. U prepunoj dvorani masa blago rečeno “gubi razum”.
“E tada se pali mašina…”
“Ako su ruže procvetaće…”
Kapiten Punter je iskoristio trenutak da preuzme kormilo “Parnog valjka” kada je dobar deo sezone stao u jedan posed. Na 34 sekunde do kraja crno-beli imaju poen prednosti i posed. Čak i najveći laik znao je ko će preuzeti odgovornost, jer on jednostavno može da živi s tim. Pogodio ili promašio, pokazao je to nebrojeno puta.
“Vržljasti” igrač s brojem sedam na dresu kreće u svoj standardni ples sa kožnom narandžastom loptom. Ovaj put i košarkaši protivničkog tabora znali su šta sledi. Dve promene i šut za tri poena. Košarkaški Bogovi odlučili su da lopta prođe kroz obruč bez da dodirne gvožđe, a mrežica proizvede specifičan i zarazan zvuk. Svojom reakcijom i sam je pokazao koliko mu je to značilo. Tanka je linija od potencijalne pete pozicije na tabeli Evrolige, do toga da možete izgubiti od Panathinaikosa na domaćem parketu i svoj put završiti upravo tu.
U moru citata, ako bi ste morali izdvojiti jedan kojim bi opisali Kevina Puntera, reči čoveka koji je poslednji put Partizan vodio do final foura elitnog takmičenja nameću se same: “Ako su ruže procvetaće…”
Prilika za novi omiljeni trenutak
“Ne želim lagati, moj omiljeni trenutak je kada smo otišli na Final Four sa Milanom. Nikada nisam svedočio tako nečemu u životu. Ostvariti takvo dostignuće je zaista neverovatno. Svi u Evropi znaju koliko je teško doći u završnicu Evrolige” – izdvojio je Partizanov kapiten kao omiljeni momenat u karijeri 18. januara ove godine.
Dan kasnije crno-beli su poraženi u “La Fonteti” od Valencije, a ono što je usledilo posle toga dovelo je Partizan i njegovog lidera na parketu da dodatno pomeri granicu. Na 22 odigrane utakmice družina trenera Obradovića poražena je samo četiri puta.
Svaki od tih poraza tim trenera Obradovića nije prihvatio najbolje i po njihovim reakcijama se moglo shvatiti koliko im je stalo. Kao i svaki put kada bi protivnik parket napustio “na štitu”.
Ne zna želja šta je nemoguće
“Svi mi u životima imamo želje i snove. Moje želje su u ovom trenutku vezane za ono što radim sad. Najveća želja koju imam da ova ekipa koja se okupila ostane što duže zajedno. Ako ostanu u nekom vremenu zajedno, nadam se da ćemo moći da neke snove koje imam povremeno i da ostvarim. Znam da ovim momcima nije lako sa mnom. Znam da insistiram na nekim stvarima, da to izgleda bezveze kada se ponekad naljutim. Oni znaju da im ja verujem” – rekao je pre nepunih godinu dana Željko Obradović.
Mozaik poprima ozbiljne konture, a kao i uvek detalji razdvajaju vrhunske od prosečnih. Zašto bi bilo nemoguće da jedan Amerikanac u Partizanovom dresu s brojem sedam, na srpskom jeziku, posle motivacionog govora u tunelu “Žalgirio Arene” pred istrčavanje na parket još jednom postavi pitanje: “Ko je najbolji?”
Originalni tekst Basketballsphere.com
