Dok je Saša Ilić sa sinom Nikšom, ćerkom Nevom i suprugom Tijanom izlazio na teren stadiona u Humskoj, na današnji dan pre četiri godine, sijalo je sunce, a kad ga je u 82. minutu susreta protiv proletera, poslednji put kao igrač Partizana napustio, bio je pravi potop.
I nekako, baš ta slika, u tih nešto malo manje od sat i po vremena slikovito je prikazala kroz šta su sve naš klub i njegov legendarni kapiten prošli “družeći se” na 876 zvaničnih mečeva odigranih u crno-belom dresu.
Bilo je tu lepih trenutaka, ovekovečenih pobedama, uz 11 osvojenih šampionskih titula i sedam nacionalnih kupova, kao i mnogo radosti na međunarodnoj sceni od kojih su svakako dva učešća u Ligi šampiona najupečatljivija. Sale je kao igrač kluba koji voli od kad zna za sebe postigao 240 golova i prvi je, a za sada i jednini, igrač u istoriji Partizana čiji je dres povučen iz upotrebe.
Da nije bilo onih manje lepih trenutaka, predstavljenih kroz kišu i grmljavinu, ne bismo, verovatno ni svi mi zajedno umeli toliko da cenimo sve ono lepo čemu smo se radovali od 26. oktobra 1996. godine kad je Saša Ilić na meču protiv Borca iz Čačka prvi put poneo dres Parnog valjka i to da brojem 1 na leđima.
I kakav god da je period razdoblja njegovog boravka u klubu bio, onaj trofejni ili onaj sušni, uvek je tu bilo mnogo emocija, na ivici suza, protkanih uzvišenom i iskrenom ljubavlju prema klubu. Baš kao što je to bilo i na današnji dan 2019. godine na čuvenom Sašinom oproštaju.
Saletovo ime ime se u Humskoj svakodnevno spominje, nove stranice njegovog profesionalnog i privatnog života se pomno prate, jer on je, gde god da se nalazi, neraskidivi deo Partizana, isto tako kao što je Partizan neraskidivi deo njega i njegove porodice.
Tako je bilo i tako će uvek biti.
Zvanični sajt FK PARTIZAN
