Beznađe Partizana u nekoliko tačaka
Bivšim asovima je jasno odavno, navijačima su pre nekoliko meseci formalizovali nezadovoljstvo, a deluje da i igrači Partizana vape za promenama. Makar takav utisak odaju tokom proleća, sugerišući na osnovu govora tela da kako su trenutno vođeni dalje – ne mogu.
Niko u „Zemunelu“ neće javno da kaže, niti je posao fudbalera da vode klupsku politiku, ali najpre sramna (Mladost GAT i Šerif) i bledunjava (Radnički Kragujevac, Kolubara), pa očajna izdanja (Radnik, Vojvodina) dobila su nastavak (ko sme da se usudi da konstatuje i kraj?) završetkom utakmice na Banovom brdu. Rezultatski je poražen (0:1), spuštanjem na četvrto mesto tabele Mozzatbet Superlige ponižen a igrom (ako se tako može nazvati) dozvolio da krenu preispitivanja je li ovaj kadar u stanju da se poboljša kako smatra Igor Duljaj, potencirajući da je jesenas dvaput savladao Keln ili u njemu nema dovoljno kapaciteta i(li) kvaliteta da se izbori bar za utešnu nagradu u vidu plasmana u kvalifikacije za Ligu šampiona. Ujedno da se ustanovi kakvi su odnosi igrača i rukovodilaca.
Zvanično, sve je pod konac. Čini se prividno, jer način na koji se fudbaleri kreću, kako komuniciraju, odigravaju ili se (ne) zalažu ostavlja prostor za sumnju da su relacije daleko od nekadašnjih. Valja znati da su ne tako davno čelnici kluba posetili igrače u „Zemunelu“ (početak prolećne krize) i da im se tad predsednik Milorad Vučelić, navodno, obratio rečima da „ne dolaze po platu ako ne pobede naredne dve utakmice“, kao i da po pitanju zalaganja momci „ne rade ništa, osim Natha“. Ta napetost od pre mesec i po dana očigledno nije isparila, već se prenela na teren i indikativno je da je od upozorenja prvog čoveka kluba Partizan od pet utakmica dobio samo dve (Mladost Lučani i Voždovac), a da čak ni tad nije bogzna kako oduševio.
Ako su Vučelićeve reči tačne, onda je to, možda, predstavljalo udarac na ego fudbalera. Neki od njih osećaju izostanak podrške i ne doživljavaju više klub kao svoj, neki su ionako psihički uzdrmani, a kad na sve to dožive prozivke navijača, te sve češće nagoveštaje da bi moglo da dođe do promena u rukovođenju, pre ili kasnije to mora da se odrazi na učinak na terenu.
Zato je ovakvo stanje neodrživo. Koliko god se Milorad Vučelić i Miloš Vazura upinjali da ostanu na pozicijama, kao da su izgubili poverenje svlačionice. Prvog zbog te opaske u Natho, jer svako za sebe smatra da je dovoljno kvalitetan da bi igrao u Partizanu, a još ako mi se sa vrha popuje da se zalaže manje od Izraelca… Drugo, zbog pominjaja plate, uz napomenu da je pitanje da li im uopšte redovna, jer to tek niko javno neće reći. Treće, zbog toga što imaju utisak da se izgubila spona o jedinstvu kluba kakva je postojala u prethodnoj sezoni. Za neupućene: Milorad Vučelić ni prošle sedmice, ni u četvrtak popodne nije bio na Banovom brdu. Oni sa dobrom memorijom će se setiti kako je prethodni sportski direktor Ivica Iliev u situaciji kad su crno-beli imali pet bodova viška od Crvene zvezde na kraju prvog dela prethodne sezone rekao „sad niko neće da ide“, posle čega se došlo do zaključka da bi sad, čak i oni sa čvrstim ugovorima, rado promenili sredinu na leto. Što dovodi do kontrapitanja: kako, ovakvom igrom?
Beznađe Partizana i vapaj za promenama može da se posmatra i iz drugog ugla. Rukovodilaca. Bilo aktuelnih bilo onih čiji se dolazak najavljuje. Kogod bude kreirao tim za narednu sezonu moraće da uzme u obzir i referentne tačke ove. Što reče Igor Duljaj, bila je dupla pobeda nad Kelnom. Tačno, ali bile su i eliminacije od AEK-a iz Larnake i Šerifa, samo nerešeni ishodi sa Slovackim, ispadanja u prvom kolu Kupa Srbije, čak sedam poraza i šest remija u osnovnom delu prvenstva. Sa ove tačke gledišta, slavlja nad Nemcima predstavljaju incident naspram davno formiranog stava da ovaj tim nije dobro selektiran (što je odgovornost Ivice Ilieva, koji je kasnije iste te igrače javno prozivao!?), niti dovoljno kvalitetan.
Zato, nevezano od imena u foteljama, u Humskoj 1 bi trebalo da se zapitaju: zašto nisu profilisali prvog golmana posle već drugu sezonu; mogu li napred sa štoperima koji na svakoj utakmici maltene poklone gol rivalu; da li se tim formira oko veterana od po 35 ili 34 godine; šta su doneli „bonusi“, a šta treneri bez iskustva?
Neuspeh u duelu sa Čukaričkim (0:1) boli sve u Humskoj 1 po više osnova. Poraznije od rezultata je što čak sportski direktor Brađana Vladimir Matijašević sukob igrača (Slobodana Uroševića i Marka Docića) i tenzije (gosti u klinču sa članovima obezbeđenja belo-crnih) naziva normalnim za „derbi mečeve“. To je Partizanov najveći pad. Od utakmice koja se nekad smatrala okršajem sa gradskim rivalom, gde je jedino vladala dilema kolika će razlika biti u korist Parnog valjka, došlo se dotle da je u Čukaričkom smatraju derbijem…
Večitog sa Crvenom zvezdom, naredne srede, umesto da ga ičšekuju, svi se pomalo pribojavaju.
Originalni tekst Mozzart Sport
