Guliver Image
Vredelo je čekati, smatra deo navijačke crno – bele nacije. Možda nisu „planirali“ da će do povratka kluba u Evroligu proći bezmalo decenija, ali plasman u četvrtfinale podigao je optimizam neslućeno visoko. Uz prizivanje i povlačenje paralela sa slavnom prošlošću, i zbog jednog detalja. Partizan je u svojoj istorijskoj sezoni (1991/92), u elitu ušao na osnovu specijalne pozivnice, ne rezultata, kao i prošlog leta.
Onima koji su tokom povratničke sezone miljenika, kao od šale obarali rekorde posete u Areni, dozvoljeno je da se gotovo sujeverno hvataju za sitnice koje im (ne) znače, ali reči nekog bogate košarkaške karijere imaju težinu. Tako Milenko Tepić, nekadašnji reprezentativac kluba iz Humske, pričajući za Sport klub o šansama uoči starta četvrtfinalne serije sa Realom (25. aprila), zaključuje da Partizan ima tim, koji u najboljem izdanju može protiv svakog bez obzira na činjenicu da nema prednost domaćeg terena.
„Cela evroligaška sezona je izjednačena, pa su nijanse odlučivale i za pozicioniranje onih koji nastavljaju posle ligaškog dela. Ako se nekoliko kola ranije i znalo ko će zauzeti prva četiri mesta, o redosledu, pa i učešću nekih u plej ofu, odlučivala je jedna pobeda. Pa, pogledajte razliku u broju poraza, ne samo od prvog do osmog mesta, već i nekolicine koji su ostali ispod crte. Tako će biti i u plej of seriji u kojoj, ipak, nije zanemarljiva prednost domaćeg terena. Ali… U Areni nikom, pa ni slavnom kraljevskom klubu, neće biti lako. Partizan je sada u sličnoj poziciji kao pre 13 godina protiv Makabija, jer je i tada majstorica „padala“ u Tel Avivu. A oni imaju navijače koji ih nose. Bili su blagi favoriti, ali moj bivši klub je napravio „brejk“ u gostima, da bi „žute“ izbacio sa 3:1 i otišao na fajnal for u Pariz,“ priseća se Tepić.
Ne upadajući u zamku vraćanja različitih filmova i okolnosti, rođeni Novosađanin nastavlja:
„Naveo sam primer iz prošlosti, koji može, ali i ne mora nešto da znači. Svi znaju ko je Real, ne samo zbog istorije i najvećeg broja evropskih titula (deset). I letimičan pogled na blisku prošlost, pa ćete teško naći kada nije barem učesnik fajnal fora. Da ne govorim o okosnici tima, koji se ne menja svakog leta. Pa i Hesus Mateo je godinama bio pomoćnik Pabla Lasa. Naprave oni neke promene, ali su uvek jedan od najboljih klubova na Kontinentu. Pored svih nepobitinih činjenica, Partizan bi, da ima prednost domaćeg terena bio blagi favorit. Jer ima ekipu, koja, podvlačim, kada je u najboljem izdanju, može ravnopravno da igra protiv svakog.“
Ako postoji „recept“ za seriju na tri dobijene utakmice, po sagovorniku Sport kluba, gotovo tradicionalno je poznat.
„Crno-beli mogu da odigraju dobro i kvalitetno u gostima, da probaju makar jednu da dobiju u Madridu. U tom slučaju, svašta može da se okrene u Beogradu. Evroligaški rivali, pa i taj Real, imali su priliku da osete atmosferu u beogradskoj dvorani. U Areni je ozbiljno teško svakom protivniku. Kada se uzme u obzir faktor krcatih tribina, uz adekvatno izdanje na parketu, Partizan ima objektivnu šansu da traži priliku za plasman na završni turnir. Nije lako zabeležiti tri pobede u četvrtfinalnoj seriji, ali nije nemoguće. Uz minimalno pravo na grešku. Biće trenerskih nadmudrivanja, kao i uvek, puno toga zavisiće od zdravstvene forme, ma sve mora da bude pod konac u dugoj, napornoj i, izazovnoj seriji.“
Tepić ima iskustvo igranja evroligaških završnica u crno- belom dresu, ali i više od toga, osvajanja kontinentalnog naslova sa Panatinaikosom (2011) i rada sa trenerskom ikonom, koja se vratila na mesto (početnog) trijumfalnog niza od rekordnih devet pehara.
„Dok sam bio tamo, odigrali smo u dva navrata četvrtfinale, ali se više pamti serija sa Barselonom, kada se završni turnir, na kome ćemo kasnije postati šampioni, baš u Kataloniji. Barsa je bila domaćin u prva dva meča, a mi smo dobili drugi duel u Blaugrani. Posle toga, kada se serija nastavila u Atini, imali smo osećaj da ne možemo da izgubimo. Nije to bilo bez pokrića, slavili smo sa 3:1, otišli na fajnal for i, postali najbolji. Željko Obradović je napravio male taktičke adaptacije pred duele sa Barselonom, u izvesnoj meri drugačije u odnosu na ligaške duele sa istim rivalom. Mislim da će nešto slično uraditi i sada sa Partizanom spremajući ga za Real. Ni to nije jednostavno, jer se ekipe dosta poznaju, ali te adaptacije uzimaju u obzir još više individualni igrački kvalitet rivala. Više specifično za četvrtfinalnu seriju, nego kada se igra ligaški deo.“
Uz sav respekt trenerskih veličina, a takav baš pokušava da izvuče maksimum i napravi „novo čudo“ sa Partizanom, biće kako odigraju oni na terenu…
„Biće zanimljiviih igračkih duela, recimo jedan Edi Tavares, sa bogatim iskustvom baš ovakvih utakmica, nespornim kvalitetima, a na drugoj strani Matijas Lesor, možda i u najboljoj formi u Evroligi trenutno, na toj poziciji. Pa Džanan Musa u odnosu na Kevina Pantera ili Džejmsa Nanelija. Onda Gabrijel Dek, jedan od sjajnih krilnih igrača, kako sa njim? Da li će pokušati da ga zaustavi Janis Papapetru, ili ćemo videti neku drugu kombinaciju? Biće tu timskih i taktičkih rešenja, različitih u odnosu na dve ligaške utakmice istih.“
Može li se naslutiti rasplet u preostalim četvrtfinalnim parovima?
„Svi će biti intersantni, a time i neizvesni. Mislim da će ovog poslednjeg najmanje biti u duelu Barselona – Žalgiris. Ne bavim se prognoziranjem, ali očekujem 3:1 ili 3:0 za katalonski tim. Poštujem što „zeleni“ gaje san jer je njihov Kaunas domaćin završnog turnira, mada je i sam plasman u TOP 8 velika stvar. Ali, Barsa ima prednost kvalitetnijih igrača i, terena. Monako – Makabi, pa reč je o ekipama sličnog kvaliteta i načina igre, s obzirom da su u glavnim ulogama američki igrači. Možda bih malo veću šansu dao timu Saše Obradovića, jer imaju prednost domaćeg terena, ako o tome uopšte možemo da govorimo u njihovom slučaju. Nemaju oni vatrene tifoze. Očekujem dosta uzbudljive duele Olimpijakosa i Fenerbahčea. Prvi imaju jedan od najjačih domaćih terena, a i majstoricu, ako do toga dođe, u svojoj dvorani. Onda taj tradicionalni rivalitet grčkih i turskih predstavnika, trenera… Ponavljam, odlučivaće nijanse, ali i još po nešto. U ovakvim serijama, važna je istorija učešća i klupsko iskustvo. Po tome, Makabi je, recimo, u prednosti u odnosu na Monako.“
Sve naj bivšem klubu
„Mnogo je važno, kao sada u slučaju Partizana, da proba da dobije jedan od prva dva meča u Madridu. Lakše je nastaviti u Areni sa 1:1 nego sa 0:2. Kako god, bivšem klubu želim sve najbolje. Ako odigraju najbolje što mogu, videćemo…“
Sudije „uštinule“ u Vitoriji
Tepić je kao član Partizana, u vreme trenerske ere Duška Vujoševića, u dve sezone odigrao četvrtfinale Evrolige, ali nije stigao do fajnal fora.
„Te 2009. nismo imali šanse protiv moskovskog CSKA, koji nas je eliminisao sa 3:0. Godinu ranije, sudarili smo se sa tadašnjom Taukeramikom (Baskonija), kada se igralo na dve pobede. Imali smo svoje šanse u prvoj utakmici u Vitoriji, ali je bilo nekoliko diskutabilnih sudijskih odluka prema Nikoli Pekoviću, koji je bio dominantni evropski centar. Ispostaviće se, da je taj poraz odredio tok serije. Dobili smo ih u „Pioniru“, ali ne i u trećem duelu. Mnogo veće šanse smo imali u prvom meču serije.“
Iste godine, Vujošević je dobio nagradu „Aleksandar Gomeljski“, kao evroligaški trener godine. Ni pre, ni kasnije, nije se desilo da stručnjak koji ne odvede tim bar na F4, završi kao lauerat.
Originalni članak Sport Klub
