Igor Duljaj, vezista crno-belih i Šahtjora i srpski reprezentativac, u Teleoptiku gradi karijeru stručnjaka
Savršenim balansom posvećenosti i talenta, Igor Duljaj ostavio je dubok trag u našem i ukrajinskom fudbalu. Postao je reprezentativac, legenda Partizana i Šahtjora, a od fudbalske misije ne odustaje ni kad je kopačke okačio o klin.
Umeće pokazuje kao šef stručnog štaba Teleoptika, a deluje kao da je na sudbinskom putu ka nečemu – još većem. Uostalom, prvi čin fudbalske avanture obeležio je detalj kakav je lako mogao i da izostane.
– Šta si kao dečak u ono vreme mogao drugo da radiš, nego da nađeš loptu i igraš fudbal? Tako sam i ja, od malena, pikao po polju, ne sluteći šta će 1990. da donese. I dobro se sećam – Partizan je sa mlađom selekcijom, u kojoj su bili i Sale Ilić i Veljko Paunović, gostovao Karađorđu u mojoj Topoli, a ja u porodičnoj pekari prodavao pecivo… Naišao je komšija i pitao me: „Zašto ne ideš da gledaš Partizan?”. Rekao sam mu da moram da radim, a on pravac kod mog tate, da mu kaže da me pusti!
I, jeste?
– Naravno! Sišao sam odmah, desilo se da je Karađorđu zafalio igrač, i… Našli su mi neke patike, veći broj sa krupnijim kramponima i ubacili u igru. Izgubili smo 0:8, ali su me tad primetili! Pitali su „ko je ovaj mali”, pa je brzo išlo i „gde je pekar, nađite ga”! Rekli su mom tati da žele da dođem u Partizan, a on njima samo – „koji dan?”
Organizovali ste se na brzinu?
– Bilo je pitanje kako ću da putujem u Beograd, ali je tata jasno rezonovao. Rekao je: „Igor će svakako da ustaje u pet, bilo na trening ili u pekaru”. I, počelo je! Uzbuđenje, radost, strah i po 160 kilometara dnevno, sve u jednom.
SVE DUGUJEM OCU
Vaša pekara u Topoli zove se Partizan?
– Tako je još od 1969. godine i svi smo u porodici bili angažovani, utovarali brašno, pravili, prodavali i ručno raznosili peciva. A, naziv jasno govori da je moj otac Nikola taj koji mi je usadio ljubav prema crno-belom. Sve što imam dugujem mu! Nažalost, preminuo je pre dve godine… A od svih Duljaja, to je najbolji čovek koji postoji. Radio je i noću u danju, samo da imam da odem do Beograda. I on i majka Đina. I nisu me slali na put da postanem milioner, nego da igram za klub koji volim.
NIJE HRABROST, NEGO POVERENjE
Među najboljim prijateljima imate i zvezdaša?
– Naravno, a jedan od najvećih je sveštenik Aca. Čak se na tu temu i stalno zadirkujemo. Veliki je porodični prijatelj i kad mi je otac preminuo, rekao mi je da zna sve o meni… Tata mu je sve pričao, tako da je znao i da mi odgovori na pitanje koje sam sebi često postavljao: „Kako su moji smeli da me puste samog u Beograd u ono vreme, svaki dan, bez mobilnog, onako malog”? Mislio sam da je reč o hrabrosti, ali je Aca znao – „poverenje, imao je poverenje u tebe”.
Sećate se prvog treninga?
– Nisam smeo da uđem u svlačionicu! Bilo me strah i sramota, ali je naišao Blagoje Paunović, doneo opremu i uveo me. Ostali dečaci su bili potkovaniji, lopta se uveliko žonglirala… Tehnika je tada krasila Partizanovu školu i imao sam sreću što jeste. Treneri su bili Ljubiša Tumbaković, Gica Damjanović, Branko Rašović…
Kako ste se izborili?
– Bilo je teško. Tad nije postojalo pravilo o bonusima, protok igrača bio je manji. Važilo je da najbolji idu u prvi tim. Ušao sam, a „vrata” su u slično vreme otvorili i Ivica Iliev, Goran Arnaut, Aleksandar Vuković, nešto ranije i Sale Ilić… Znam da bi danas svi dečaci u Barsu, Real Madrid i Mančester, ali mi smo maštali samo o jednom. Kad sam obukao dres Partizana, moj dečački san se ostvario.
I debi se zauvek pamti…
– Desio se kad nisam očekivao. Više puta sam već ispadao iz kombinacije i bio uveren da će isto biti i pred meč sa Zemunom, međutim, Tumbaković je krenuo da proziva i kad je rekao „Duljaj” – srce je „poludelo”. U trenu mi nije bilo dobro, ali sam se nekako sabrao. Dobili smo taj meč, pa se isto ponovilo i protiv Rada, a onda sam postigao jedini gol za pobedu nad Čukaričkim! Toliko sam bio srećan, da se narednih utakmica i ne sećam! Sećam se Tumbinih treninga…
Bili su teški?
– Pakleni! Ko preživi 14 dana, taj je uspeo! Malo ko bi danas to izdržao, ali mi smo ćutili i radili. Bila je sramota sa 17 godina reći da imaš upalu.
FUDBALSKI GEN
U porodici sve snažnije počinje da struji fudbalski gen. Počelo je sa vašim ocem, koji je jedno vreme bio u Karađorđu?
– I oba brata, Joakim i Nenad, jedno vreme su igrali fudbal. Trenutno su u najlepšem mestu, Topoli, oko pekare sa majkom i sestrom Irenom. Naravno, svi su mi podrška. A uvek se rado setim Joakimovog identičnog odgovora kojim mi je uvek rešio dilemu. Uvek mi kaže „ti najbolje znaš”.
Iskustvo i prenosite.
– Imam četrnaestogodišnjeg sina Stefana i dve godine mlađeg Aleksu. Treniraju u Partizanu, ali tu bih stao sa pričom o njima. Želim da idu svojim putem, svakako uz savete, ali bez mojih intervencija.
DISCIPLINA NA NIVOU
Kao trener, od vaših učenika zahtevate visoku disciplinu?
– To je ono što su i nas učili u Partizanu. Fudbal je igra gde ti poštuješ protivnika, a tražim od igrača i da budu čisti, jednoobrazni, da ne zavrću majice i šortseve, da liče na ekipu. Naravno, tu sam i da ih uvek razumem. I ja sam u njihovim godinama jeo kifle i pljeskavice. Znam kakva su odricanja potrebna i učim ih da je život najveća škola. Cenim poštenje, ne trpim bahatost!
Brzo ste postali poznati kao radilica, uvek najborbeniji na terenu!
– Tako su me ljudi videli, iako sam do 15. godine bio leva polutka, kad me je Damjanović vratio na zadnjeg veznog. Treneri su bili potkovani, ali i sjajni pedagozi.
U Partizanu ste proveli 14 godina u nizu, od toga sedam u prvom timu (1997-2004), tu ste zaradili i poziv za srpsku reprezentaciju.
– Kakvo je to društvo bilo… Mihajlović, Jokanović, Jugović, Bata Mirković i naravno moj idol – Predrag Mijatović. Kao preko noći, zaigrao sam sa čovekom čiji sam poster držao na zidu, došao u situaciju da me zagrli, poljubi… A ja… Od radosti nisam znao ni kako da mu se javim – uz osmeh će Duljaj.
Inostrani angažman bio je neminovan, brzo ste postali i as Šahtjora iz Donjecka?
– Prelazni rok u Evropi je već bio gotov, kad je po mene poslat privatni avion u Beograd. Traži pasoš, uzimaj i leti, ponovo sve na prepad! Za tri sata, postao sam član trofejnog kluba. Nisam se ni osvestio. Značilo mi je što je tamo bilo dosta naših, Pažin, Vukić, Lalatović, Pletikosa i Srna, koji je posle postao i kapiten. Srna je moj veliki drugar, čujemo se maltene svaki dan.
A, mogli ste i na zapad Evrope?
– Ne žalim što nisam izabrao ni jednu od drugih opcija. U Šahtjoru sam stekao doživotne prijatelje, ali i video kako se poštuju igrači, gradi klub, kao familija! Posle sam prešao u Sevastopolj, trebalo je da ostanem kao trener, ali… Politika i ratni sukobi… Krim više nije bio isti. Vratio sam se u Beograd i rekao sebi „Završio si sa fudbalom”.
Srećom…
– Upravo Srna me je zvao da dođem u Kijev i odem na stažiranje, da bih ubrzo postao pomoćni trener Paula Fonseke. Bio sam dve godine u B i tri godine u A timu Šahtjora.
SAMO DA PROĐE RAT
Trener Teleoptika dubog trag ostavio u Ukrajini
Život u Ukrajini doneo je Duljaju mnogo sreće, ali je sad prva asocijacija za – rat.
– Čujem se sa ljudima u Donjecku i Kijevu, ali šta da im se kaže? Teško je. Ovo i mene boli! A, to je nešto i što smo mi doživeli… Tragedija kojoj samo želimo kraj.
Ukrajina vam se sigurno svidela?
– Sve je to slično kao i kod nas, jedino što se mnogo putovalo. Bilo je 109 letova godišnje i ni jedan ne žalim. Prelep život.
Sprijateljili ste se i sa jednim od najbogatijih ljudi planete, Rinatom Ahmetovim?
– Predsednik ima mnogo prijatelja i ne bi mu bio potreban još jedan, ali fudbalski smo zaista bili bliski. Čuli smo se više puta dnevno, čak i kad sam otišao. Mnogo sam naučio od njega, pre svega da je izuzetno važno šta trener ostavlja svom nasledniku.
Znanja ste doneli u Beograd?
– Kako je Fonseka otišao, ja sam se vratio kući i slabo oglašavao u medijima, onda je stigao poziv Partizana. Našao sam se u stručnom štabu Sava Miloševića, potom i Saleta Stanojevića, stekao još mnogo vrednih iskustava. Nije isto gledati TV i biti na klupi!
Sad ste prvi put i prvi trener, u Teleoptiku?
– Bilo je i superligaških ponuda, ali nisam pristao. Razmišljao sam, konsulotvao se sa Tumbom, Batom, Savom, Šćepovićem… Svi su rekli „uzmi Teleoptik, da budeš samostalan i isprobaš stvari u mladom timu, ne budi nestrpljiv”… Poslušao sam i „ulećem” bez priprema.
Rezultati su tu, četvrti ste u Srpskoj ligi, dostižan vam je i sam vrh tabele, kako ekipi, tako i vama lično, ponovo sanjate Humsku?
– Jednog dana, trener Partizana – smešio se Igor Duljaj. – Sve kako bude suđeno. I ako se desi, sigurno će opet biti na taj prepad. Baš kao i uvek. Kao i onog dana, kad sam istrčao iz pekare…
NEMA ŠVERCA
Putovanje u Beograd je u detinjstvu Igora Duljaja bio skup izdatak.
– I te kako… Dešavalo se čak da nekad od Tumbe pozajmim novac, da imam da se vratim kući. Umeo sam i da pešačim kilometrima kako se ne bih švercovao. Tako sam bio vaspitan, makar to značilo da će moji presvisnuti od brige čekajući me do pola noći. A vikendom se podrazumevalo šest kilometara pešačenja, jer su autobusi išli samo iz Aranđelovca. To sam sa ocem, eto šta je sve značio za mene…
OSVOJIO 21 TROFEJ
U bogatoj igračkoj karijeri, Igor Duljaj je osvojio 14 trofeja. Sa Partizanom je tri puta bio šampion i ima dva trofeja u kupu, u Šahtjoru je osvojio četiri prvenstva, po dva Kupa i Superkupa Ukrajine, kao i UEFA kup.
Tu su i trenerske tiutule – tri duple krune i Super kup sa velikanom iz Donjecka.
Originalni članak Sportski žurnal
