Nekadašnjem najstandardnijem prvotimcu Partizana teško padaju multiplikovana fijaska
Blamantan start sezone i preksinoćna šokantna eliminacija iz kvalifikacija za Ligu Evrope od vremešnih internacionalaca zbrda-zdola uklopljenih u AEK-u iz Larnake izmakli su već godinama ofucani tepih ispod nogu svih klupskih struktura Partizana, izuzev ekonomata.
Metaforično rečeno: Vučelića i Vazuru skratili za nogu, Stolicu za obe. I, crnohumorno: bez prava na protezu.
Tematsko bavljenje organizacionom i takmičarskom erozijom znamenitog kluba povisoke evropske reference iziskuje i osvrte bivših asova. Ali i napore u njihovom privoljenju da ogole suštinu aktuelnog trenutka omiljenog im kluba.
Jedni odjednom ne prepoznaju memorisane kontakte, drugi potanko i jedino u ofu skeniraju probleme i seciraju krivce. Treći krešu u brk, silovito poput svojedobno najstandardnijeg igrača elitnog ranga – Gorana Troboka.
– Turobna situacija nije od juče, rukovodeće strukture već godinama urušavaju Partizan. Crnje da bude, bez blama i posledica! Nedomaćinsko poslovanje iz sezone u sezonu je uzimalo danak, ne samo u sportskom sektoru već i, koliko čujem, finansijskom i gruntovnom. Možda jesu nagađanja, ali nama nimalo prijatna u vezi enormnog duga, navodne hipoteke na stadion i trening centar u Zemunu.
Kažete: nama, a godinama nemo saučestvujete u propadanju Partizana?
– Nije baš tako… Nas sedamdesetak iz bezmalo svih generacija na inicijativu Đorđa Tomića okupljali smo se nekoliko puta u poslednje tri godine, debatovali i odlučili da predložimo valjane rukovodstvene i strukovne kandidate. Informacija je procurela, uprava brzometno reagovala i preko noći na tajnoj i nelegitimnoj skupštini produžila sopstvene mandate na četiri godine.
Jeste li otkrili „krticu”?
– Nismo… time se bavili. NJima na savest, na obraz. Bitno je da smo iskazali stav, reagovali racionalno i empatično. Šteta. Ujedinjeni da smo tad započeli smenu rukovodećih ljudi, Partizanu se ne bi dogodilo što i preksinoć, danas. Hoće i sutra, znam.
Kajete li se što radikalnije niste dejstvovali, a ne samo locirali nagomilane probleme i targetirali ljude čelne?
– Predloga je bilo, međutim, preovladala je želja većine za legitimnošću i očuvanjem kluba, kao jedne od ovdašnjih institucija. Nije ispalo dobro, očigledno. Opet, mirna nam je savest. Nismo imali dovoljno snage da pomognemo klubu, ispostavilo se, samo volju.
Stoji, dakle i donekle, nedavna opaska prvog čoveka košarkaškog kluba Ostoje Mijailovića o nečinjenju legendi?
– Naše smo uradili kako jesmo, a možda je gospodin mislio na brojne legende u klubu.
Mudro ćute i sa slašću krckaju platu?
– To već nije moje… Voleo bih i više bivših igrača u Partizanu, žalim jedino zbog njihove pasivnosti u sprečavanju razaranja kluba.
I, šta ćete sad?
– Ništa… Očito smo nebitni i, nasuprot nama, drugi biraju čelnike, trenere… Totalne anonimuse u fudbalu, ispostavilo se, i u biznisu.
NIKO KAO ĐOLE
Trobok je posebno apostrofirao angažovanje Đorđa Tomića, svojevremeno vođe na terenu i poslednjih godina inicijatora okupljanja bivših igrača Partizana zavidnog rejtinga.
– Đole permanentno održava kontakte s nama, trudi najviše.
Lidera ste ofirali, shodno ustaljenoj matrici i preporučili upravi?
– Ha, ha… S ovima? Nema šanse! Partizan nijedan od nas više ne voli od Đoleta. Nijedan, da znam…
Originalni članak Sportski žurnal
