Jedan od trenutno najcenjenijih ali i može se reći najperspektivnijih srpskih trenera danas je bio govornik na tribini Fakultetu za sport i fizičko vaspitanje u Beogradu.
– I ja sam sedeo u istim ovim klupama pre 20-ak godina. Naš posao zahteva veliku strast i ljubav, rad, volju i upornost. Četiri do šest godina edukacije pratilo je rad u mlađim kategorijama Rada, kako bih stekao iskustvo u radu sa decom, jer pomaže u kasnijem radu sa seniorima, iako su različiti poslovi. Posebno je značajno obrazovanje akademskog tipa, kao kamen temeljac za naredne poduhvate. Naši ljudi imaju veliki talenat i sa tim ne zaostajemo ni za kim na svetu. Nijedan Holađanin, Nemac ili Španac nije talentovaniji od vas, samo imaju sreću da dolaze iz boljeg sistema koji im omogućava da se lakše kreću. Ovde ćete dobiti široku bazu i osnovu, a kasnije ćete morati da jurite dodatno znanje – sami.
Još jednom je trener koji se pre nekoliko meseci rastao sa moskovskom Lokomotivom potrdio koliko je posvećen poslu kojim se bavi i sa koliko ljubavi mu prilazi.
– Meni je ovo najlepši posao na svetu. Divan! Pazite, neko radi danas u trafici, drugi idu u rudnik, treći se bave zemljoradnjom, a mi sedimo ovde. I, kao, teško nam!? Trener bi trebalo da bude centralna figura kluba što se neprekidno potvrđuje u praksi bilo koji sport da je u pitanju. Zato su odnosi važni. I to je posao stratega. To nije obaveza koju možeš da završiš danas, već ono što si od prvog dana kreirao u komunikaciji sa ljudima. Odnosi se prave svakim gestom. Spadam u trenere takmičare i zato volim da kažem da ništa ne uspeva kao uspeh. Kad on počne da se događa onda svi počnu da veruju i – kreće.
Osvrnuo se Nikolić i na odluku da napusti Partizan posle uspešne sezone u drugom mandatu na crno-belih, sve u kontekstu načina na koji donosi dugoročne odluke.
– I to posle duple krune. Stvar je iskustva, osećaja i informacija. Svi su bili u čudu. Ne idem u Real, nego u Videoton, uz svo uvažavanje mađarskog kluba. Razgovarao sam sa direktorom pet minuta, bilo mi je jasno da dolazim u tim kome sam potreban koliko i oni meni, da nam se ambicije poklapaju. Pokazalo se ispravnim. Negde moraš da analiziraš, osećaš i imaš informacije.
Naglasio je 42-godišnji stručnjak da mu je dok je radio u Partizanu najveća želja bila da pobedi Crvenu zvezdu ali da mu se ne sviđa atmosfera mržnje te da ima mnogo prijatelja u redovima večitog rivala. S druge strane, komentarisao je i na način na koji se odnosio prema fudbalerima koje vodi, poznato je da važi za nekoga ko ume da kreira timski duh i ratnički mentalitet u ekipama u kojima radi.
– Nisam voleo da kreiram tim od previše dobrih momaka, da radimo pet, šest dana, da ništa ne prijave, a onda nekog u subotu veče boli glava. Voleo sam obrnuto. Važno je da igrači imaju snažan karakter. Gledao sam u četvrtak Ajntraht – Vest Hem i video 22 bandita na terenu. Ko zna šta bi kod nas rekli za njihovo ponašanje, ali za mene je to hemija. Proces koji se ne završava, ne kažeš danas „to je to“. Zadatak trenera je da pojedince približava, a grupa sama po definiciji želi da se razdvoji. U takvim okolnostima karakteri daju sve od sebe na terenu.
Originalni članak Telesport.rs
