Čuvar mreže Partizana, sin ratnog vrtloga šiban nepravdama i odrastao bez oca, al’ kadar da majku učini ponosnom
Životno / fudbalski koktel Nemanje Stevanovića, kombinacija pelina i nektar ukusa, slušaocu inicira „pesmu leda i vatre”: sin ratnog vrtloga nevin osuđen da se bez oca hvata u koštac s nepravdama ispravio je „krivu Drinu” sudbine i „majku hrabrost” učinio ponosnom.
Tradicionalno „zagrevanje” vaskršnjom tematikom („Bilo je tu morkinih jaja, na prevaru”; „Ma, kakav losos i kavijar, meso je neizostavno – prasence ili roštilj, babe prave sarme”) prekinuo je zvuk mobilnog telefona i…
– Ništa bez majke! – Partizanov golman stavio nam je na uvid adresu poziva koji se ne odbija i, zbog intervjua Žurnalu, ubrzo krenuo da odmotava tri decenije staro bosansko-hercegovačko klupko. – Izvela me je na pravi put u najtežim trenucima – po izbijanju rata. Imao sam 42 dana kad sam ostao bez oca, eto – uspeli smo… nekako, uz pomoć baba i deda da izguramo. Zorice moja, večno sam ti zahvalan!
Koliko je tog proleća 1992. imala godina?
– Uh, 21, maltene, dete.
Uz Drinu je – gorelo?
– Roditelji su mi iz bosanskog, ne Vukovog (lozničkog) Tršića, majka od Ristanovića. Na desetak minuta od Zvornika proveo sam najveći deo detinjstva. Načinio prve fudbalske korake s drugarima, većinom rođacima, u Jedinstvu iz Malog Zvornika.
Odrasli uz Baju Malog Knindžu, naučeni srbovanju?
– Sigurno! Baja ima mnogo pesama vezanih za srpstvo, u mojim krajevima izuzetno izraženo. Volim da ga čujem, pogotovo pred utakmicu!
Republika Srpska duboko vam je u srcu?
– Bez zavičaja sreće nema, što bi rekao… opet Baja. Nema lepšeg mesta od Tršića: obožavam da, kao sad za Vaskrs, odem kod majčinih, ujaka, ujne, njihove dece. Planiram da napravim i kućicu, za penzionerske dane.
Kako sad ljudi žive u tom multietničko / verskom kraju: mnogo toga lošeg se izdešavalo, pogotovo – vama?
– Kako godine odmiču shvatam da je sve to politika, nastrada, uvek, nedužan narod. Mi i… oni! Imao sam mnogo prijatelja muslimana i Hrvata, nemam nikakvu mržnju. Vremenom, svi žele da izglade odnose. Drago mi je zbog toga.
Bol, ipak, zauvek ostaje?
– Naravno! Ne može da se izbriše, međutim, mora da se nastavi. I oni su imali mnogo slučajeva da je neko ostao bez braće, sestara, roditelja. Niko tu nije kriv.
Jeste li se, konkretno, raspitivali o očevoj pogibiji? Ne morate da pri…
– Jesam! Nespretan slučaj, ne znam kako bih to nazvao… Raspitivao sam se, ali ništa dublje.
Fudbalski gen – od vašeg Petra?
– Kažu da je igrao dobro… kod nas, u selu. Potencijal, međutim, vremena su bila skroz drugačija.
Ličite li na njega?
– Petrov i Zoričin „miks”!
Zajedničkog imenitelja – hrabrost?
– Majka mi je usađivala poštenje, patrijarhalnost, učila da budem borac kroz život. Kao jedincu svašta mi je dozvoljavano, al’ opet – nije. Nije joj bilo lako, pogotovo kad sam sa 15, za fudbalom, krenuo za Beograd.
Pamtite reči?
– Plakala je, kao svaka majka. Nije mogla, zbog toga, da prozbori. Znala je da neću da budem problematičan, da ne može neko loše društvo da me sputa. Podržavala me i nije sumnjala, upoznata s veličinom želje da uspem.
Kad ste je najviše obradovali: ženidbom, ili golmanskim podvizima?
– Uživo nije odgledala moju utakmicu, čak ni na TV. Nijednu! Pozove posle, kad puste reprizu. Obradovao sam je, sigurno, mnogo, mnogo puta, trudim se da to činim svakodnevno.
Raspad SFR Jugoslavije oduzeo vam je pravog, Bog darivao „fudbalskog oca”?
– Na Banjici živa vatra seva, nema boljeg od Milana Ševa! „Ostavio” me je u Radu, učio i u BASK-u, Čukaričkom. Sve što znam je, maltene, zahvaljujući njemu, u Partizanu sam s Jovšićem nadogradio neke stvari.
Uzgred, večito trpeli nepravde?
– Ni u jednom klubu po dolasku nisam stao na gol?! Kad je trebalo da branim u Drini iz Zvornika, ćale od drugog golmana dolazio je s kombijem da nas vozi na utakmice! U Radu – opet je bilo muke, u BASK-u, takođe. U Čukaričkom… dobro, branio je Borivoje Ristić, dobar golman, njega sam zamenio, kasnije došao u Partizan. U Humskoj – trnovit put, nepravdi od nekih trenera, prepoznaće se sami.
S vremenske distance: tako je trebalo da bude?
– Verovatno… moralo da bude. Inspirisalo me je i povećavalo inat da ne može niko da me pobedi. Ponizi! Više sam davao na treninzima i utakmicama i dokazao da ne mogu da me unište. Uvek ću da budem jači od njih.
Kad vam je bilo najteže: operacija ramena, ili…?
– Nepravda! Eto, kad sam u Partizanu posle finala kupa i pobede nad Crvenom zvezdom pola godine bio u drugom planu i morao na pozajmicu u Rad, sa svega 11 bodova?! Bilo ih je i kasnije, ali…
„Pola mladosti” presedeli ste na klupi iščekujući šansu, shodno utkanim majčinim vrednostima navijajući za tim, ne kolegin kiks?
– Ne želi drugome ono što ne bi sebi! Znate li zbog čega uživam ogromnu podršku navijača? Primetili su da na tribini, klupi, kad branim… podržavam ekipu. Pretprošle sezone dobio sam četiri žuta i jedan crveni karton – u finalu kupa protiv Vojvodine – kao rezervni golman!
Zapevao bih i sa Avalskog tornja ako osvojimo titulu
Poznato: volite da pevate. Gde vam najlepše zvuči glas: na porodičnoj proslavi, pod tušem ili ispod Juga?
– Kad posle utakmice dođem do Juga – već sam promukao. Najbolje zvučim na proslavama, posle čaše vina.
Zapevali biste na megafon s Grobarima po osvajanju trofeja?
– Kad bi se osvojila titula, otišao bih na Avalski toranj da pustim glas!
Stojke se šali da mi je otvorena ista strana
Stevanović čita Makijavelivog „Vladaoca”! Samo u avionu?
– Nijeee… To se Vladimir Stojković šali: da mi je uvek otvorena ista strana.
Čujete li se s golmanom Al Fejhe: kad ste bili povređeni – pokazao je vaš dres?
– Kako da ne?! Bio je sad u Beogradu, gledao derbi. Značio mi je taj njegov gest: u teškim situacijama pokazujete da ste pravi drugar. Stojke je legenda srpskog fudbala.
Stigli, nekako, da autorizujete i „pet minuta slave” – naročito u Partizanovoj poslednjoj duploj kruni. Antologijska odbrana Milijašu i dalje vam je broj 1 u karijeri?
– Po značaju utakmice – da, međutim, bilo ih je još krucijalnih za bodove.
Kad je teže braniti večiti derbi: kad uđete 10 minuta – kao u proleće 2020. u Humskoj (1:0), ili otpočetka – poput prošlog vikenda na Marakani (0:0)?
– Kad se ulazi, naravno, pogotovo nezagrejan i vaš tim minimalno vodi. Volim da branim pod pritiskom, zbog toga sam i srećan što sam u Partizanu.
U 167. komšijskoj smotri bili ste nezaposlen, partizanovci vas, šaleći se, poslaše na biro rada?
– Voleo bih da svaku utakmicu budem bez posla. Odigrali smo fenomenalno, Zvezda je uputila samo jedan, bezopasan šut. Dominirali smo, prvo poluvreme pogotovo.
Može li da se ponovi 2017, kadra da svakom Grobaru „pukne” emocije?
– Verujem da možemo da osvojimo titulu, bitno je da uradimo ono što je do nas – savladamo sve do kraja. Ono što nije… da li će da bude regularno, na to već ne možemo da utičemo. Svi protivnici su teški, bilo bi lepo da Zvezda sve ne pobedi.
Senka za uspehe
Koliko vas je supruga Senka učinila boljim čovekom?
– Upoznali smo se na fudbalskim terenima, kad sam branio za Čukarički – gledala je kako smo pobedili Crvenu zvezdu 2:0, posle nekoliko dana i Partizan u finalu kupa 1:0. Uz mene – u dobru i u zlu, značajna za uspehe.
Rođendan ste joj čestitali na domišljat način: saigrači su držali po slovo poruke „Srećan rođendan”, vi najslađe – Senci?
– Zaplakala je, žene vole te „sitnice”.
Zvezdin grb? Glasine
Pre dolaska u Partizan je brujalo: Stevanović ima istetoviran Zvezdin grb na butini?
– Glasine, kao što ih nisam slušao tad, neću ni… To su ljudi kojima je bitniji tuđi život. Znam ko sam, šta sam, drago mi je da to navijači koji dolaze na stadion, ne oni iz fotelja, prepoznaju.
Produžili ste ugovor s crno-belima za još dve godine, kruna bi bila – Liga šampiona?
– Želim da završim karijeru u Partizanu, to ljudi u klubu znaju. Voleo bih da svake godine igramo evropsko takmičenje – to je uspeh, Liga šampiona – veliki.
IZDVOJENO
– Broj 85 nosim zbog rođendana – 8. maj, plus – u Čukaričkom sam odigrao 84 utakmice, u Partizanu mi je bila 85. superligaška.
– Kralj mi je idol od meča Hrvatska – Srbija. Partizanova ikona! Saveti? Zlata vredni, baš kao sad pre derbija!
– Kasiljas mi je bio, takođe, omiljen, baš zbog slične građe. Voleo sam Ikerov stil, kao i sad Kejlora Navasa.
– Sa Ševom sam najviše radio na brzini, hitrini, odrazu… Žao mi je što to nisam i pre 15. godine, međutim, iz konstitucije sam izvukao maksimum. Da li bih mogao da zakucam? Nisam probao. Lopta iz „devedeset”? Video je Milijaš!
– Davna želja – Benfika. U Portugaliji brane golmani slične građe, liga po meri.
– Strica Rajka sam, sticajem okolnosti, upoznao tek pre pet, šest godina. Nismo najbliži rod, ali smo od tog dana, maltene, u svakodnevnom kontaktu. Prisutan na svakoj utakmici.
– Koga bih u ekipu za mali fudbal? Žile, Lazar, Lola, ja i… Lukač golman.
– Natho mi je šutirao penale nekoliko puta na treninzima i… polovičan učinak. Ne bih da mu otkrivam foru.
– Na pripremama sam cimer sa Brežančićem, u „Zemunelu” s Terzićem i Jevtovićem.
– Lazar Marković mi je najveća žrtva u jambu.
– Smanjio sam broj dnevnih kafa, ujutro volim da popijem domaću. Sam.
– Popoviću predviđam blistavu budućnost! Napravio je mnogo i do sada, ne znam da li je neko mlađi branio u Partizanu.
– Ostojić često kaže da me zna iz perioda dok sam imao kosu! Omiljeni saigrač, bili smo zajedno u BASK-u, Čukaričkom, sad Partizanu.
Originalni članak Sportski žurnal
