Serđo Leone je svojevremeno napravio filmski omaž i lični postament „Beše jednom u Americi“, skoro pa, romantizovanu gangstersku priču, želeći da u istoriji sedme umetnosti ne bude upamćen samo kao reditelj špageti vesterna. Partizan sa 50-ak trofeja nije samo košarkaška priča „Beše jednom u Istanbulu“, ali je 16. april te davne 1992. godine, slava, praznik, istorija, prve i (dalje) jedine evropske klupske titule.
Kada se po 30. put seda u „vremeplov“, više ne postoje ni sagovornici, ni detalji, ma sekunde, koji u proteklim evociranjima uspomena nisu dotaknuti. Često na ivici patetike, od „trojkaške ruke Božje“ Aleksandra Đorđevića do „okruglih“ proslava, poput onih na deceniju, pa 20, a ovog proleća, čak 30 godina od najvrednijeg klupskog trofeja pod srpskim obručima.
I svaki put proleti pitanje: “Može li repriza“, a (negativan) odgovor već visi u vazduhu. Ne, sigurno, isključivo sa suvim, domaćim potencijalima, koje bi predvodili neki novi supertalentovani duet „Sale – Saša“. Ne, sigurno iz „egzila“, kao što su crno – beli tada, od 21, čak 20 utakmica, na putu besmrtnosti, voljom i silom politike, odigrali daleko od njihovog Beograda. Uz svu zahvalnost Fuenlabradi, koja ih jeste domaćinski zagrlila.
„Bila je to specifična godina, mislim da se to u istoriji sporta nijednom klubu nije desilo da gotovo sve mečeve odigra u gostima i završi sa titulom kontinentalnog šampiona. Naš Milenko Savović je napravio odličan izbor sa „domaćim terenom“ u madridskom predgrađu, iako je dilema bila Italija ili Španija. Tamo je uz nas uvek bio Radomir Antić, crno-bela, a i šire, fudbalska legenda. Taj običan svet Fuenlabrade nas je oberučke prihvatio, kao da smo njihovi ceo život. I dan, danas se pitam da li je bilo normalno da tamošnja publika ludo navija za neki klub iz Srbije, koja je već bila medijski razapeta zbog građanskog rata u bivšoj Jugoslaviji. Sa tribina su nas „nosili“ i kada smo igrali protiv Estudijantesa, madridskog kluba, na svu zgranutost španskih medija,“ priseća se Dragan Todorić, nekadašnji prvotimac i funkcioner kluba iz Humske, u razgovoru za Sport klub.
Poluprazan „Pionir“
„Kada su nam dozvolili da prvu utakmicu četvrtfinala odigramo u Beogradu, a ne da budemo domaćini u Fuenlabradi, klub je video šansu da nešto zaradi smatrajući da su nas navijači željni. Određene cene ulaznica su, ipak, bile previsoke, pa je za sudar sa Knorom bilo tek 2000 do 2500 gledalaca. „Pionir“ je bio poluprazan, a mi svesni da smo promašili sa cenama. Na sreću, ne i sa igrom i rezultatima, koji će uslediti,“ priseća se Todorić.
Ali, čovek koji je u raznim klupskim rolama, učestvovao u osvajanju svih 47 trofeja, sumnjičavo vrti glavom na pitanje da li je realno da se ponovi istanbulska noć.
„Sada je mnogo teško da se stigne i do fajnal fora, a ne nešto više od toga. Ne samo u slučaju Partizana, već i da pričamo o odlasku nekog drugog srpskog kluba. Vremena su se drastično promenila. Možda je naš plasman na F4 2010. godine u Parizu bio poslednji košarkaški trzaj nekog iz ove zemlje da napravi veliki rezultat. Već dugo „igraju“ budžeti, i to basnoslovni. Neki sa ovih prostora nemaju taj problem, ali teško da mogu da naprave sportsku priču. Moguće je i da se desi da se u Partizan „strovali“ veliki novac, mada je potrebno i ono „nešto“ više od pukih finansija. A da sve to poveže, sa ovih prostora, sposoban je samo moj klub. Ipak, u skorije vreme ne verujem. Imali smo veliku šansu 2020. u ovo vreme, da nešto uradimo za navijače, izborimo povratak u Evroligu, ali, desila se korona. Sa povratkom Željka Obradovića na mesto uspeha, a pre toga, angažovanjem Zorana Savića, sportskog direktora, svi se nadamo dobrim, starim, trofejnim godinama. Bilo bi lepo da se sve poklopi sa ovim jubilejom, tri decenije od evropske titule. One sa kojom je Žoc započeo svoj rekordni (devet) niz.“
Do tada, u crno – beloj familiji, snovi, kao što je na javi sanjao Aleksandar Đorđević, u sezoni 1991/92, da kao kapiten stigne u rodni Beograd sa trofejom u rukama, pravo iz Istanbula, gde se igrao završni turnir Kupa šampiona (Evroliga). Tog najvrednijeg trofeja, skoro u zoru 17. aprila, na beogradskom aerodromu, seća se i autor ovih redova, u zagrljaju Radojice Nikčevića. Na vratima JAT-vog „boinga“, prvi se pojavio predsednik Partizana, sa izrazom (ne)verujućeg lica da će „neko jutro promeniti sve“. Da ta čarobna titula sa Bosfora možda čarobno nestane koliko je bila (ne)stvarna.
A desetak sati ranije, finale za istoriju i one sa jačim nervima. Crno – beli su odigrali sjajno prvo poluvreme protiv Huventuda, vodili sa desetak poena i, ništa nije slutilo na triler završnicu. Osam sekundi pre kraja, posle pomalo haotično organizovanog napada, bek katalonskog kluba, Tomas Đofresa, nekako je uspeo da ugura loptu u koš (70:68) i činilo se da je pitanje evropskog šampiona rešeno, ali… Slaviša Koprivica je zahvaljujući Huanu Moralesu, koji je posle koša Đofrese prosto „stavio“ loptu u ruke srpskom krilnom centru, dodao Aleksandru Đorđeviću. Usledio je „sprint“ preko celog terena, najbolji evropski plejmejker se digao preko Tomasa Đofrese, totalno bez balansa i, pogodio trojku uz zvuk sirene – 71:70 za novog evropskog prvaka.
Put do završnice
Solnok – Partizan 65:92, 72:89.
Grupna faza: Komodor Helder – Partizan 75:81 (77:111 prvi meč), Partizan – RMP Mehelen 87:67 (72:86), Partizan – Filips 86:70 (94:89), Huventud – Partizan 79:76 (75:76), Bajer 04 – Partizan 80:73 (69:93), Partizan – Estudijantes 75:79 (72:75), Aris – Partizan 75:83 (65:99).
Četvrtfinale: Partizan – Knor Virtus Bolonja 78:65, Knor – Partizan 61:60, Knor – Partizan 65:69.
„Tada se drugačije obračunavalo aktivno vreme, pa nam je Morales, pošto je nespretno reagovao, „uštedeo“ šest, sedam desetinki za poslednji napad i Sašinu trojku iz snova. Toga se jedino jasno sećam,“ priznaje tadašnji generalni sekretar Todorić.
Partizan je te sezone imao ubedljivo najmlađi tim u Kupu šampiona – prosek od 21.7 godina. Trenera početnika, Želimira Obradovića, koji je u leto 1991. prekinuo reprezentativne pripreme (za EP) da bi, na nagovor Dragana Kićanovića, seo na klupu crno – belih. Ali, imao je i legendarnog profesora Aleksandra Nikolića, savetnika stručnog štaba, kao i, pokazaće se, evropski bekovski tandem broj jedan, Aleksandar Đorđević, Predrag Danilović. Ali…
Budući evropski šampion je jedva prošao u četvrtfianle, kao četvrti u grupi. Za prolaz na F4 trebalo je izbaciti bolonjski Knor, prvoplasiranu ekipu iz druge grupe. Istu onu u koju će kroz nekoliko meseci preći Danilović, a kasnije joj doneti i evropsku krunu (1998, drugi boravak u klubu). Jedino pravo domaćinstvo, FIBA je crno – belima dozvolila za prvi četvrtfinalni duel protiv italijanskog Knora, koji je, u slučaju majstorice (igralo se na dve pobede), imao prednost domaćeg terena.
„Knor, a kasnije Kinder bio je favorit broj jedan za evropski naslov. U Beogradu smo ih dobili i poveli sa 1:0 u seriji. Lako smo mogli da slavimo u drugoj utakmici u Bolonji, ali je Jurij Zdovc na volšeban način prelomio, pa se igrala treća, odlučujuća utakmica. E, sad, kad skoro od gotovog napraviš veresiju, javi se zebnja šta će biti. Taj treći meč otvorimo slabo, gubili smo sa osam do deset poena, ma ništa ne valja. Onda Stragi (Zoran Stevanović) „napravi“ potez karijere u tom trenutku. Prilikom zakucavanja, okači se o tablu, a ona pukne u paramparčad, kako da izdrži njegovu masu…Usledi 20-ak minuta pauze, a za nas dobitna kombinacija, skoro neobjašnjivo. U nastavku, kao da nije Partizan, već neki drugi tim. Ne samo da smo stigli razliku u finišu, nego su Ivo Nakić i Đorđević „uboli“ i neke trojke. Dovoljno za šok italijanske publike. Bogami i za Etorea Mesinu, iako je bio trener početnik, bio je perspektivan i ambiciozan,“ objašnjava Todorić.
A posle plasmana na F4, uprava crno – belih više ništa nije prepuštala slučaju. Bilo je to „već viđeno“ kao 1988. u Ganu, ali se potajno nadalo boljem plasmanu od trećeg mesta.
„Još u avionu na letu Bolonja – Beograd, predsednik Nikčević je prišao sportskom direktoru Savoviću i meni i, rekao nam da po sletanju, odmah produžimo za Istanbul. Da pronađemo najadekvatniji mogući smeštaj i, da ne vodimo računa o ceni. To baš i nije bilo lako u jednom megapolisu, iako smo imali „otvoren“ račun. Hotel je morao da bude na mirnom mestu, ne predaleko od dvorane, da se ekipa ne sudara sa gomilom gostiju… “Kempinski“ je bio kao poručen, ali nas je pretekla izvidnica Filipsa. Vreme je curelo, predsednik nas je zvao iz Beograda sa pitanjem: „Šta više radimo“. Onda smo iza hotela „Svis“, u okviru kompleksa, ugledali apartmanski deo u šumi. Direktor hotela je vrteo glavom da li će uspeti da ga srede, a nama je bio kao poručen. Imao je sve što nam je bilo potrebno. Da ubedimo direktora pomogle su iste klupske boje. Navijao je za FK Bešiktaš, koji su crno-beli kao i mi. Posle finala je bio izuzetno ponosan što nam je baza bila u njegovom hotelu,“ čupa Todorić detalje iz prošlosti.
Fajnal for u „Abdi Ipekčiju“
Polufinale
Partizan – Filips 82:75 (31:35)
Partizan: Danilović 22, Đorđević 21, Koprivica 14, Šilobad 10, Nakić 5, Rebrača 4, Dragutinović 4, Stevanović 2, Šarić, Lončar. Trener: Željko Obradović.
Filips: Doukins 21, Rodžers 19, Riva 14, Pitis 10, Pesina 4, Monteki 4, Ambrasa 3, Alberti, Blazi, Baldi. Trener: Majk D Antoni.
Finale
Partizan – Huventud 71:70 (40:34)
Dvorana: „Abdi Ipekči“. Gledalaca: 9.500. Sudije: Ruven Virovnik (Izrael) i Filip Leman (Francuska).
Partizan: Đorđević 24 (7-2 za dva, 7-5 za tri, 2 sk, 3 as), Danilović 25 (12-7 za dva, 4-2 za tri, 5sk, 3 bl, 2 uk.lop), Nakić 5 (5-1 za dva, 4-1 za tri, 1 sk), Stevanović 6 (4sk), Koprivica 4 (4sk), Rebrača (3sk), Šilobad 4 (3sk), Lončar 2, Dragutinović 2, Šarić, Perović, Mihajlovski, Sinđelić. Trener: Željko Obradović.
Huventud: R. Đofresa 8, Viljakampa 13 (4sk, 4 ukr.lop), Presli 20 (9sk), Tompson 5 (8sk), Morales 6 (9sk), T. Đofresa 18 (6sk, 3 ukr.lop), Pardo, Ruf. Trener: Lolo Sains.
Originalni članak: Sport Klub
