Dragan Isailović, kada je nosio dres Partizana (Foto: Starsport)
Doći do srca navijača nije lako. Potrebne su godine, najčešće… Veliki trud. Nekom godine, a nekom se snovi ostvare preko noći. Od anonimusa do zvezde, do idola navijača. Za to je bilo potrebno manje od pola sata igre, gol za fudbalske almanahe. Pre nešto manje od 23 godine, toplog dana, 23. jula 1997. godine u kvalifikacijama za Ligu šampiona igrali su Partizan i Kroacija (današnji Dinamo). Bio je to prvi duel srpskog i hrvatskog kluba posle rata i raspada SFR Jugoslavije.
Crno-beli skromnog kvaliteta, tog leta nekoliko igrača je napustilo Humsku. Kroacija – državni projekat u koji je uloženo na desetine miliona maraka. U prvom poluvremenu, gosti dominiraju, u nastavku je moralo nešto da se uradi, promeni. Tadašnji trener Partizana, trofejni stručnjak, Ljubiša Tumbaković, prvo uvodi golobradog klinca Sašu Ilića, a nešto kasnije (od 64. minuta) na teren će i junak naše priče – Dragan Isailović. Menja Ljubišu Rankovića. U finišu utakmice, Ilić proigrava Isailovića, a ovaj vara golmana “modrih” Dražena Ladića, za erupciju oduševljenja prepunog stadiona Partizana. Pali su Zagrepčani, minimalna prednost pred pakao Maksimira.
Mnogo su se tada pitali – ko je ovaj klinac? U intervjuu za MaxBet Sport, Isailović, ili kako ga u Obrenovcu znaju kao Žungul, pričao je o toj legendarnoj utakmici, revanšu u Zagrebu, karijeri u Španiji, Portugaliji, Kipru, Bugarskoj, životu posle fudbala, nasledniku Aleksandru, koji obećava, preti da pomuti slavu oca.
– Taj gol Kroaciji je definitivno najdraži gol u karijeru, gol po kome me i danas pamte – rekao je Isailović na početku razgovora i otkrio zanimljivosti pred taj duel.
– Tu utakmicu nije ni trebalo da igram. Tada standardni igrači odbrane, Sabo i Taševski, imali su kartone od prošle godine i morali su da pauziraju. Nenadano, za mene se našlo mesto na klupi za rezerve. Znam da mi je otac tražio da mu nabavim karte. Rekao sam mu: “Nemoj da dolaziš, nema šanse da igram”. On je ipak završio na severnoj tribini stadiona.
Tenzija neverovatna, pritisak do granice pucanja. Da li su vam noge bile “okovane” kada ste kročili na travu stadiona u Humskoj?
– Bilo je mnogo pritiska pred utakmicu, ali ja to nisam toliko osećao. Ponavljam, mislio sam da neću da igram, ali eto… Dogodilo se, Ilić mi je dao dobar pas, primio sam loptu, šutirao… Ostalo je istorija.
Našli ste se u centru pažnje, od anonimusa do zvezde?
– Ima zanimljivih anegdota posle toga. Otac mi je pričao da, kada sam postigao gol, svi drugari su skočili na njega, da je mislio da će tribina da se sruši na njega. Zajedno smo se vraćali u Obrenovac. Nije mi dao da vozim, osećam sam adrenalin kako mi udara, srce je tuklo… Na Čukarici smo povezli autostopera do kuće. On nam kaže: “Je l’ ste videli, neki mali iz Obrenovca dao gol Hrvatima”? Ne moram ni da vam kažem kako se čovek iznenadio kada smo mu rekli da je u istom autu sa tim “malim”.
Kakvo vas je iznenađenje čekalo kad ste stigli u Obrenovac?
Ispred zgrade su se okupili “grobari” i počeli da pevaju, skandiraju. Izašao sam ispred naselja Dudovi. Bio je tu neki kiosk, kupili smo pivo, sokove, grickalice i ostali duboko u noć na stepenicama zgrade. Bilo je to nezaboravno iskustvo, nešto što se pamti ceo život. Od uzbuđenje, adrenalina, nisam mogao da spavam. Jedva sam čekao da svane, da odem da kupim novine.
Revanš je bio već naredne nedelje. Nažalost, Kroacija je bila mnogo bolja i nanela je jedan od najtežih poraza u istoriji crno-belih. Kako gledate na tih 90 minuta pakla na Maksimiru?
Moram da kažem da su Zagrepčani imali mnogo bolji prijem u Beogradu nego mi tamo. Bilo je pakleno. Prvo su nas vozali od hotela do grada zaobilaznim putem. Bilo je provokacija, vređali su nas na putu do stadiona, skandirali “Vukovar, Vukovar”. Na terenu je takođe bilo dosta provokacija od njihovih igrača. Nismo imali ni normalno zagrevanje, bilo je stvarno teško da se igra u takvim uslovima. Pošto sam počeo meč s klupe, svađao sam se sa njihovim rezervnim igračima, išao po loptu, jer su dečaci zaduženi da je vraćaju u igru, zabušavali. Bilo je svega, prozivki, vređanja, dočekani smo “na nož”.
Kako gledate na taj debakl?
Kroacija je tada imala mnogo bolju ekipu, to se znalo i pre utakmice u Beogradu. I na našem stadionu je bila bolja, mogla je da nam da nekoliko golova. Većina tih igrača je posle sa Hrvatskom osvojila bronzanu medalju na Svetskom prvenstvu u Francuskoj 1998. godine. Kod 3:0 smo imali taj penal, nismo ga iskoristili i mislim da smo posle nekoliko minuta primili i četvrti gol i tu je bio kraj. Na poluvremnu 4:0. Nije bilo šanse da se vratimo. Mislim, šta god da smo uradili, da nismo imali šanse da prođemo dalje. Takva je atmosfera bila da je bilo nemoguće da prođemo u narednu rundu.
Ni gol u prvoj utakmici nije bio dovoljan da se nađete u startnoj postavi. Mislite li da je to bila nepravda prema vama?
Ne gledam tako. Jednostavno, nisam bio planiran da igram ni tu utakmicu u Humskoj, tako se izdešavalo, sticajem okolnosti sam ušao. Sa Ljubišom Tumbakovićem sam imao korektan odnos, ali jednostavno, nisam bio igrač koji se uklapao u taj sistem koji je on forsirao. Ušao sam u nastavku kada je bilo 4:0, ali tada ništa nije moglo da se uradi.
Kako je tekla vaša karijere, kako ste došli u Partizan?
Počeo sam karijeru u mom Obrenovcu, u Radničkom. Sa 13 godina sam otišao u Radnički sa Novog Beograda, gde je moj otac igrao, kada je ovaj klub bio u drugoj ligi bivše Jugoslavije. Posle sam otišao u Partizan, prošao sve mlađe kategorije i sa 18 godina sam potpisao prvi profesionalni ugovor, na četiri godine. Bio sam uvek na pripremema kluba, ali nisam dobio šansu prve tri godine. Prve sezone sam bio na pozajmici u Čukaričkom. Imao sam dobru sezonu. Za godinu smo prošli dva ranga takmičenja. Startovali smo u Drugoj B ligi, a stigli do elite. To je bio onaj period kada se na polusezoni ulazilo u viši rang. Naredne dve godine sam proveo u Zemunu. Imali smo odlične rezultate, igrali smo Intertoto kup, prošli nekoliko kola. Poslednju godinu ugovora sa crno-belima sam konačno dobio šansu i posle dvomeča sa Kroacijom izbio u prvi plan.
Kako ste zadovoljni tom sezonom u crno-belom dresu?
– Posle dvomeča sa Kroacijom dobijao sam šansu od starta. Moralo je nešto da se promeni posle kraha u Zagrebu. Malo sam i ja promenio način igre, malo je i trener uzeo u obzir neke moje kvalitete. Igrao dobro na početku sezone, onda sam imao povredu, ali sam taj šampionat završio kao prvi strelac tima sa 13 golova. Postigao sam i gol u večitom derbiju u Humskoj. Osvojili smo Kup Jugoslavije, pa je sezona mogla da se okarakteriše kao uspešna.
Za većinu ste Isa, ali vas u Obrenovcu svi znaju kao Žungul. Kako ste dobili taj nadimak?
– Od rođenja. Tata je voleo Slavišu Žungula, koji je sedamdsetih godina prošlog veka igrao za Hajduk iz Splita. Kada sam rođen, govorio je: “Rodio se novi Žungul”, i tako je ostalo.
Posle te sezone, krenuli ste u pečalbu. Da li je postojala mogućnost da ostanete u Partizanu?
Bilo je neke priče, ali sam ipak odlučio sa odem u Španiji. Tada je u toj zemlji poznat bio menadžer Zoran Vekić. Imao sam dosta ponuda, čak je bio u opticaju i Real. Tražila me je Valensija, htela da me prosledi na pozajmicu u Viljareal, koji je te godine ušao u elitu. Bili su zainteresovani i Borusija iz Dortmunda i Marselj. Odlučio sam se za Valjadolid. Menadžer mi je rekao da je to Realova filijala, da dosta igrača iz Madrida igra tu na pozajmici, da ću da budem na oku Realu.
Tri godine u Valjadolidu. Niste uspeli da se izborite za mesto pod Suncem?
– Počeo sam dobro, u prvih nekoliko kola bio među najbolje ocenjenim igračima lige, ali sam se onda povredio, vratio sam se tek pred kraj prvenstva, odigrao neke utakmice. Posle te debitantske sezone, klub mi je rekao da potražim novu sredinu, nisam bio licenciran za jesenji deo sezone, ostao sam bez broja. Odlučio sam da ostanem, da se borim za mesto. Na zimu su mi dali šansu, licencirali me. Posle druge godine u Valjadolidu promenila se uprava, došli novi ljudi i za mene nije bilo mesta.
Usledile su putešestvije. Gde ste sve igrali posle Valjadolida?
Odigrao sam dobru sezonu u Burgosu, u drugoj ligi Španije. Igrao sam standardno, sezonu smo završili na sredini tabele, ali je klub ispao u niži rang, jer nije mogao da dobije licencu zbog finansija. Otišao sam naredne godine u Portugaliju u ambiciozan klub Marko, koji se takmičio u drugoj ligi. Usledio je Kipar, na zimu sam otišao u AEK iz Larnake. Tu sam dobro odigrao. Stigao sam u klub koji je bio poslednji na tabeli, a na kraju smo opstali i uspeli da osvojimo Kup Kipra. Posle te dobre polusezone, imao sam ponudu Panatinaikosa, ali me klub nije pustio. Možda je trebalo da budem uporniji u zahtevu da me puste u Atinu. Otišao sam kratko u Liteks iz Loveča, pa sam se vratio na Kipar u Etnikos. Sezonu 2006/2007 sam opet bio u Španiji u Alkojanu, u Segundi. Naredne sam opet otišao na Kipar, ali je to bio već kraj. Odlučio sam 2008. godine da završim karijeru. Nije to više bilo to, u 32. godini sam rekao “dosta je”.
Kako gledate na vašu karijeru, da li ste mogli više?
– Kada pogledam sa ove distance, više je bilo loših nego dobrih stvari. Nisam imao sreće. Kad god sam bio u najboljoj formi, u ritmu, dešavalo mi se da me povrede izbace nekoliko meseci iz stroja. Imao sam hroničnih problema sa kolenima, unutrašnjim ligamentom. Nisam nikada išao na operaciju, ali me s vremena na vreme mučilo koleno. Kada sam igrao za mladu reprezentaciju Jugoslavije, povredio sam se u Češkoj. Bilo je tada razmišljanja da odem i sa A reprezentacijom. Otputovao sam, ipak, sa mladom, i povredio se. Te godine iz naše lige su na Svetsko prvenstvo otišli Dejan Stankovića i Perica Ognjenović. Mislim da sam imao šansu ja da se i ja nađem tamo, ali…
Mogli ste da završite kod Radomira Antića u Atletiku?
Kad je Atletiko ispao u drugu ligu, postojala je mogućnost da odem u Madrid. Atletiko je hteo da me dovede van prelaznog roka. Naime, tada je mogao samo jedan igrač da dođe na taj način, koji nije imao dovoljnu minutažu u prethodnom klubu. Ispostavilo se da sam imao pet minuta više, nego što su propisi dozvoljavali. Šta da kažem, nisam imao sreće da radim sa takvim stručnjakom, kao što je Antić.
Da li je postojala mogućnost da se vratite u Partizan?
– Ne, ali ne zato što ja nisam hteo. Niko me nikada nije zvao da se vratim. Da jeste, sigurno bih se vratio. Znam da me se navijači sećaju, misle da sam igrao duže od te jedne sezone u crno-belom dresu. Kad god dođem u Beograd, odem na stadion.
Sportisti kažu da je težak period posle “kačenja kopački o zid”. Kakav je bio slučaj kod vas?
Jeste teško. U principu zavisi od toga koliko ste zaradili tokom karijere. Ja sam ozbiljan novac zaradio samo u Valjadolidu za te tri godine. U Partizanu? Bolje da ne pričam, igrao sam skoro za džabe. Potičem iz radničke porodice. Nastavio sam da živim u Valjadolidu. Otvorio sam prvi japanski restoran u gradu. Mnogi su me ubeđivali da to ne radim, ali je restoran odlično funkcionisao. Nisam više u tome, prodao sam ga.
Teren sa veštačkom travom koji je u vlasništvu Dragana Isailovića u Valjadolidu (Foto: Privatna arhiva)
Čime se sad bavite?
Otvorio sam prvi balon u Valjadolidu, u industrijskoj zoni grada. Zove se Ingoal klub. Tu je i akademija fudbala. Imam dva terena sa veštačkom travom, restoran, organizujemo i rođendane. Za tri godine je bilo skoro 1.000 proslava. Dođu deca, igraju fudbal i dobro se zabave. Sada je to sve zamrlo zbog pandemije koronavirusa, ali šta da se radi, sada je najvažnije zdravlje.
Iver ne pada daleko od klade. Draganov sin, Aleksandar, nasledio je očev gen, igra na poziciji napadača, a trenutno je član Benfike. Igra za omladinski tim i predviđaju mu blistavu karijeru. Može li da napravi više od vas?
Ja se nadam da može. Zanimljivo, kao klinac nije voleo fudbal. Odrastao je na Kipru, gde sam tada igrao. Tada je na tribinama, kao i kod nas, bilo svega, baklji, petardi, pa se plašio. Međutim, kasnije je zavoleo ovaj sport. Počeo je ovde u Valjadolidu, skrenuo pažnju. Gledali su ga skauti dok je igrao za kadetsku reprezentaciju Srbije. Nije bilo dileme za koju reprezentaciju će da igra. On je izabrao Srbiju i, naravno, navija za Partizan. Bili smo na stadionu u Humskoj i gledali voljeni klub pre nekoliko godina. Sada je u Lisabonu. Tamo ima sve uslove da napreduje. Igra napadača, visok je 192 centimetara, viši je od mene, drugačiji je tip fudbalera. Kažem da je tip igrača kao, recimo, Olivje Žiru ili Edin Džeko, takve je konstitucije, igra za ekipu, pravi jak presing, ne dozvoljava odbrambenim igračima da povedu napad, atleta je. Videćemo za dalje. Sledeća godina mu je najvažnija, jer mu je završna u omladinskom stažu.
Kako se snašao u Lisabonu, u gigantu sa stadiona Luž?
– Tamo je u njihovoj akademiji fudbala, ima kompletno uređen sistem, ide u školu, pohađa različite kurseve. Sve sobe svih igrača u mlađim kategorijama gledaju ka terenima gde trenira prvi tim. To je motivacije za klince koji sigurano sanjaju da jednog dana igraju na Lužu. Aca je već nekoliko puta trenirao da igračima iz prvog tima, sa onima koji su imali manju minutažu ili koji se vraćaju posle povreda. U klubu žele da vide stav tih klinaca, da vide da li imaju tremu, kako ulaze u duel… Benfika je poznata po tome da gura mlade igrače u prvi plan.
U Benfiki je bilo dosta Srba poslednjih godina. Malo njih je ostavilo neki trag. Izuzeci su Nemanja Matić i Ljubomir Fejsa. Na “ledu” je trenutno Andrija Živković. Da li se Aleksandar druži sa nekada najtalentovanijim igračem u Srbiji?
– Da, imali su prilike i da treniraju zajedno. Razgovarao sam par puta sa Žiletom, rekao sam mu da mi čuva sina, a on mi kaže: “Šta da ga čuvam, on ima 190 centimetara, ja 160, treba on mene da čuva”.
Kakve savete mu dajete?
– Izbegavam to da radim. Pričamo, naravno, o fudbalu, ali ga najviše motivišem, da istraje u ovome što radi.
Da li dolazite često u Srbiju?
Koristio sam prethodnih godina, kada Aca dođe u Srbiju na okupljanje reprezentacije, da dođemo zajedno. Trebalo je krajem aprila da bude prijateljska provera u Mađarskoj. On se radovao tom susretu, jer mu je saigrač iz kluba Mađar, pa bi igrali jedan protiv drugog. Zbog poznatih dešavanja, to je odloženo, ali se radujem novom dolasku u Srbiju, poseti porodici u Obrenovcu, viđenju sa prijateljima – zaključio je Isailović u razgovoru za MaxBet Sport.
Originalni članak Maxbet sport
