Želeo je tinejdžerski da pobegne od košarke, ali ga je sačekala na prvoj krivini. Kroz karijeru je promenio pun koš klubova, ali se samo u Partizan vraćao tri puta, baš tamo gde je za njega sve počelo. Na istom mestu, evropski početak i za naslednika. A Slaviša Koprivica (54) se i danas nasmeje na konstataciju da je mogao i više da je bio vredniji, uz opasku da je sve pogađao, pa nije morao na „dopunsku nastavu.“
Pedja Milosavljevic/ STARSPORT
Opušten, sa večitim osmehom, lagan na priči, gotovo isti, iako je teren i cepanje mrežica, spakovao u uspomene pre skoro dve decenije. Iz prošlosti, na svetlost medijske pažnje, „izvučen“ prošlog leta, kada je njegov Balša (22) postao prvotimac crno-belih. Ali, nekadašnji osvajač evropske klupske titule, ali i jedan od zlatnih Pešićevih dečaka, iz druge polovine osamdesetih prošlog veka, mnogo je više od jednog tate čiji sin kuca na vrata ozbiljne košarke.
„Igra sudbine, kako to često biva u životu, odvela me je pod obruče, u sport koji mi je obeležio život. Nikada nisam procenjivao sopstvenu igračku karijeru, ali mi nedostaju seniorske reprezentativne medalje. Sve sam „odradio“ kao iz udžbenika u mlađim kategorijama, ali sam kasnije nešto „zapeo“. Na klupski deo, onaj u najboljem srpskom klubu, ne mogu da se žalim, dva fajnal fora i evropska titula,“ zakoračio je Koprivica u „vremeplov“ u razgovoru za Sport klub.
Iako je rastao u zlatno vreme jugoslovenske košarke, pa još na Novom Beogradu, koji je već tada imao tradiciju basket igrališta, budućem krilnom centru bekovskog šuta, interesantniji je bio fudbal…
„Imao sam „samo“ 183 sm, igrao na mestu centarfora, ma nisam „štrčao“. Svi smo bili ludi za fudbalom u osnovnoj školi. Ali, jednom se vozim u gradskom prevozu, nekoliko stanica, od Hale sportova, u čijoj blizini sam „pikao“ fudbal, pa primetim da me jedan čovek uporno posmatra. Priđe mi, upita da li se bavim nekim sportom, ja kao iz topa odgovorim:“Bubamarom“. On me još jednom odmeri, zavrte glavom i reče:“Za tebe je košarka.“ Krene da me ubeđuje da dođem na trening, već sledeće veče. Kao danas se sećam, OŠ „Branko Radičević“, blok 45, ni tada nije bilo daleko od mog bloka 22, gde sam odrastao. Ja sve klimam glavom, ali nisam otišao. Onako dečački, nemam tamo društvo, ma koja košarka… Kasnije sam saznao da me prvi put, neuspešno, vrbovao Dragan Dragosavac, iz čuvene škole Partizana za klince.“
Ali, od onog što mu je „zacrtano“ nije uspeo da pobegne, godinu dana kasnije.
„Završavao sam sedmi razred, kada se u školi „Sedam sekretara SKOJA-a“, kako se zvala u moje vreme, pojavio Igor Kovačević, još jedan specijalista za crno-beli podmladak. Verovatno mu je signalizirao profesor fizičkog. Prvo je mislio da sam stariji, kao i još nekolicina mojih školskih drugova, želeo je sve da nas isproba. I, onda, „već viđeno“. Isto mesto koje mi je Dragosavac spominjao, ali sada nisam uspeo da dajem lažna obećanja. Uputim se na moj prvi košarkaški trening, sve u fudbalskoj opremi. A na moju početničku nesreću, ja u školsku salu, a tamo se igra trening utakmica, moje godište protiv 67. Mene odmah ubace u vatru sa godinu dana starijima. Nekako sam se snašao. Pa znao sam ponešto, kao dvokorak, a trener mi objasni da ne „kampujem“ u reketu. Tako je počelo moje bavljenje košarkom, prva registracija za Partizan i, sve ostalo. Od budućih saigrača, onih koji će postati evropski šampioni, jedino sam ja baš ponikao u klubu iz Humske.“
Iako je tek iz drugog pokušaja banuo u košarku, već posle dve nedelje, okitio se medaljom sa prvenstva Srbije za pionire, gde su crno-beli osvojili treće mesto. Dok je rastao kao iz vode („13 sm jednog leta“), pionirskog uzrasta, priključen je klupskim, pa reprezentativnim juniorima, činilo se da je seniorski tim bio na dohvat ruke, ali…
„Posle zlatne kadetske medalje, očekivao sam pohvale i mesto u prvoj ekipi. Umesto toga, poslali su me nakaljenje u valjevski Metalac 1984. godine. Nije pomoglo što su mi objašnjavali, mislio sam da na mene ne računaju u Partizanu, pa ovako žele da me se otarase. Ali, jutro kasnije, shvatio sam da će mi odlazak u Prvu B ligu biti priprema za seniorski tim Partizana. U Metalcu me je dočekao trenerski mag Luka Stančić, koji me je puštao da igram i po pola utakmice. Klub i grad su mi se svideli, dobio sam nadimak „Komarac“, saigrači su mi bili kapiten Vojislav Kecojević, koji je bio duplo stariji od mene, bili su tu još Duško Đukanović, Mihailo Poček…“
Kum Kopriva i „kuma“ Nebojša
Sredinom aprila će se navršiti tri decenije od evropske titule crno-belih. Svi pamte trojku Đorđevića, a mnogi i ko mu je dodao.
„Tomas Đofresa je u nekom haotičnom napadu, iz „zvrčke“ postigao koš za 70:68 Huventuda. Huan Morales, koga sam znao iz reprezentativnih okršaja mlađih selekcija, nesvesno je pomogao, skinuo je tu loptu i gotovo mi je „stavio“ u ruke. Bio sam svestan da je ostalo minimalno vremena, možda nekoliko sekundi, u trenu sam snimio Sašu, pas, on dva driblinga i, veliko slavlje za nas. Znao sam da se našalim kasnije, pa sam govorio:“Kad je mekan, pravi pas, kako je mogao da promaši.“ Ili, kako da me ne uzme za kuma, kada sam mu onako lepo dodao u Istanbulu. Drugi svedok, odnosno „kuma“, bio je Nebojša Ilić, Zvezdaš, saigrač iz Bormija, dugogodišnji tim menadžer crveno-belih i reprezentacije, on ga je i upoznao sa budućom suprugom Sekom, Aleksandrom.“
Koprivica je pre punolestva, posle B, zaigrao i u Prvoj A ligi Jugoslavije, iz koje će u tom periodu, Cibona postati dvostruki, a Jugoplastika (Split) trostruki kontinentalni šampion, crno-beli završiti na fajnal foru…
„Nisam bio izuzetak što sam tako mlad zaigrao za prvu ekipu. Desilo se to mnogima od nas iz te „Bormio generacije“ kao Đorđeviću, Divcu, Kukoču, Rađi, Alibegoviću, Avdiću… Ako si imao kvalitet, ubacili bi te u vatru, makar i u B ligu, koja uopšte tada nije bila mačiji kašalj, naprotiv. Kada sam završio sezonu u Metalcu, tog leta sam pozvan i na reprezentativne pripreme mladjih kategorija. Posle ligaškog iskustva, pojedine saigrače iz nacionalnog tima, doživljavao sam kao decu.“
Već odavno su mladi (domaći) igrači oni sa 21, 22 godine, zašto su nam seniorske ekipe vremenom enormno omatorile?
„Nemam pravi odgovor, verovatno nekoliko „uvezanih“ faktora, od nedostatka kvaliteta, preko sazrevanja, do ranijeg odlaska u inostranstvo. Mnogi klinci se otisnu u takve avanture, stignu i do velikih klubova, poput Reala ili Barselone i, ostanu po strani, neki zauvek. Onda počinju problemi, jer u takvim sredinama nema vremena, zbog konstantnog traženja vrhunskih rezultata, da bilo koga čekaju. Zato se mnogima izgubi trag, mnogo su retki oni kao Luka Dončić ili ranije Nikola Mirotić. Moja generacija, kao i oni nešto stariji ili mlađi, imali su drugačije razvojne puteve.“
Sagovornik Sport kluba konačno je zaigrao za seniore crno-belih sa 17 godina. Počelo je bajkovito, a završilo sa grickanjem noktiju i, čekanjem…
„Prvo sam bio prva izmena Milenku Savoviću, pa Miodragu Mariću, koga je brzo zamenio Vlade Divac, stigli su i Palja (Žarko Paspalj), pa Ivo (Nakić). Košarkaški mečevi su bili na TV, pa su i mene, tada klinca, ljudi prepoznavali na ulici, lepa vremena. Bilo je reči u klubu da će da se pravi tandem Diki i ja, ali je krenulo moje sedenje na klupi. A tako se ne postaje igrač. Tražio sam ispisnicu, već je bio napravljen kontakt sa nekadašnjim IMT, gde je sekretar bio Tomislav Šatara, koji je bio i dugogodišnji administrativac Partizana. Ovi poslednji ne reaguju na moj zahtev do isteka roka (15 dana) i ja promenim klub.“
Još malo, pa skrivena kamera
„Nikada neću moći da zaboravim doživljaje iz poljskog Pruškova, varšavskog predgrađa, gde sam otišao posle trećeg „boravka“ u Partizanu. Počelo je divno, dobri uslovi, solidan tim, ambiciozna uprava, čiji jedini minus, angažovanje trenera, ipak, nije imao teže posledice. Doveli su jednog Amerikanca, verovatno je radio u srednjoj školi ili koledžu, kome je i te kako bio važan „stil“ kojim istrčavamo na zagrevanje. Ili, njegova „doktrina“, da svi preko 200 sm ne izlaze iz reketa. Na momente sam mislio da je u pitanju „skrivena kamera“ ili da se čovek šali. Kada su ga smenili, nasledio ga je Rus, pomoćni trener i već smo normalnije radili. Iako smo startovali sa pete pozicije u plej ofu, dogurali smo do finala sa Cepterom, velikim favoritom, na čijoj klupi je sedeo sadašnji trener Slaska (Andrej Urlep), rivala Partizana u Evrokupu, skoro da se nije promenio. U gostima povedemo sa 2:0 i malo nam je falilo da prvi stignemo do tri pobede i, titule, za duplu krunu, pošto smo već osvojili Kup. Tada je u Poljskoj bilo dosta naših košarkaša kao Aleksandar Trifunović, Vlatko Ilić, Zoran Sretenović, Branislav Vićentić…“
Sledeće četiri sezone Koprivica provodi među „traktoristima“ (sponzor bila čuvena fabrika poljoprivrednih mašina), u istoj novobeogradskoj dvorani (Hala sportova, danas „Ranko Žeravica), samo je promenio svlačionicu.
„Zakačim i ono čuveno osvajanje Kupa Jugoslavije, kada smo izbacili favorizovani Partizan, ali sam i osećao da bih mogao da se dokažem u većoj sredini, iako sam bio četvrti strelac izuzetno jake lige, onakve kakvu mlađe generacije i ne mogu da zamisle da je postojala na prostorima bivše zemlje. Na pola sezone, odnosno početkom 1991. kontaktira me Jugoplastika, ozbiljno računajući na mene, ali da ne širim priču dok se prvenstvo ne okonča. Bilo je još domaćih klubova, da ne kažem da su me svi tada tražili, a najmanje oni gde sam počeo. Sve nešto u rukavicama, možda da, možda ne… Onda se spakujem, pa u Split, sve sam za tili čas dogovorio. Iako sam do tog trenutka bio glavna basket priča u medijima odnosno gde ću da nastavim karijeru. Nisam mogao da otvorim neke novine, a da me nema. Skoro kao onaj fudbalski slučaj „Zjajo“. Onda većina igrača nije ni imala menadžere, što je za današnje prilike smešno i nezamislivo. Ostalo je samo da stigne ispisnica iz IMT. Ali, politički je počelo da se kuva, Slovenija, pa Hrvatska… Iz drugih razloga, moj prelazak u Split, nije više bio realna opcija, iako mi je tamo ostao i pasoš zbog neke turneje po Portoriku.“
Onda se Kopriva vratio na početak…
„Tog leta 1991, ne samo da je Željko Obradović iz patika uskočio u trenersko odelo, promenila se i uprava Partizana. Pozove me Sava (Savović), sportski direktor i za 15-ak minuta se dogovorimo oko mog povratka. Ostalo je urbana istorija, od „domaćinstva“ u Fuenlabradi, evropske titule, ma jedne sezone za pamćenje.“
Vraćajući film, reče da je mogao da bude „unikatan“ u Partizanu, ali…
Epizoda Superfund
„Više od decenije sam totalno van košarke, osim što sam član Skupštine Partizana. Posle igračke karijere, kraće vreme sam bio sportski direktor Superfunda, kome je generalni sponzor bio austrijski investicioni fond. Skoro svake sezone, taj beogradski klub je prelazio u rang više, počev od Srpske lige. Tako je mogao i u Košarkašku ligu Srbije, da te godine OKK Beograd nije „morao“ u najjače domaće takmičenje. Čak sam ušao i u teren, tokom tog meča, iako sam shvatio „igru“. U Superfundu su počeli Vladimir Lučić, Savo Lešić, ma bilo je još kvalitetnih momaka. Zahvalio sam se i otišao, kada je klub izgubio generalnog sponzora, posle toga, nije dugo potrajao.“
„Zamalo da budem jedini crno-beli učesnik na tri fajnal fora Kupa šampiona. Da nisam 1987. otišao, igrao bih u Ganu, Istanbul 1992. sam elaborirao, a kada sam treći put obukao isti dres (1998), takođe smo bili učesnici završnog turnira. Tada sam na pola sezone, iz Beopetrola (IMT) prešao u Partizan, u zamenu za Mišela Lazarevića. Iako smo solidno stajali na tabeli, a ni na šta nismo ličili, crno-beli su mi bili izazov. Posebno što su se „karte“ otvorile u Evropi, pošto je CSKA izbacio Olimpijakos, a mi imali prednost domaćeg terena, uz čuvenu majstoricu, kroz koju smo otišli na F4.“
Evropska titula Partizana, nije okrenula (inostranu) karijeru Koprivice.
„Pored kvaliteta, mora i sreća da te pogleda. Posle najvećeg klupskog uspeha, trebalo je da idem kod Dude (Dušan Ivković) u solunski PAOK, koji je sledeće sezone završio na fajnal foru KEŠ. Nisu me pustili, dovoljno je bilo što su otišli Đorđević i Danilović. Dobio sam kapitensku traku, ali sezona 1992/93 nije bila laka, što zbog sankcija, što skromnih rezultata.“
Ipak, inostranstvo ga nije još dugo čekalo.
„Prešao sam u atinski Pankrati kod Rajka Toromana, koji mi je bio trener i u IMT. Ja ću opet o kombinaciji koja se izjalovila, jer je trebalo da zaigram sa Nakićem u TDK Manresi, nekada su bili respektabilan španski prvoligaš. Jednostavno, nije mi se dalo, sigurno da ima i moje krivice, ali, davno gotova priča. Stigao sam da igram i u Gorici kod Praje (Dražen Dalipagić bio igrač i trener), pošto sam u to vreme imao otvoren ugovor sa OKK Beogradom, plaćali su me po utakmici.“
Ni „t“ od tenisa, samo fudbal
Koprivica je tokom karijere u tri navrata bio član Partizana, igrao za IMT i Beopetrol (reč o istom klubu), ali i Metalac, Beobanku, OKK Beograd, grčki Pankrati, italijansku Goricu, poljski Pruškov, madjarski Solnok, ruski Jekaterinburg i bugrasko Černo more.
Sa kadetima i juniorima Jugoslavije, osvojio je dva evropska i svetski šampionat (1985, 1986, 1987), a kao senior, dva zlata sa Balkanijada (1988,1990). Sa Partizanom ima evropsku titulu (1992), dva nacionalna prvenstva (1987,1992) i Kup (1992), kao i sa Pruškovim (1999).
„Košarku ne igram ni rekreativno, pa sam još i u dobroj kondiciji koliko sam neaktivan. Nekad sam znao da odigram sa drugarima fudbal, ali ni to više ne radim. Ne zanima me ni tenis kao mnoge bivše kolege košarkaše. Jednom sam probao u Grčkoj, pa još na nekom centralnom terenu. Sve mi je bilo jasno posle prvog pokreta.“
Koprivica će još jednom ukrstiti karijeru sa legendarnim profesorom Aleksandrom Nikolićem.
„Radio je sa nama u Partizanu 1992, a bio je i u Beobanci, nekoliko godina kasnije. Pa, kako da zaboravim njegovu skoro uzrečicu:“Posle treninga ili utakmice, trebalo bi da vas boli glava, a ne noge.“ Kod „bankara“ su bili i Stragi (Zoran Stevanović), Šara ( Dragiša Šarić), ali i Oliver (Popović), sve bivši Partizanovci. Ja sam imao istovremeno na stolu i ponudu nemačkog Bona, ali što bih odlazio od kuće, za iste uslove. I danas smatram da sam doneo pravilnu odluku.“
Da li je i vaš Balša napravio pravi potez dolaskom u klub kome se otac više puta vraćao?
„To je njegova odluka, ima dovoljno godina, iako me je pitao za savet. Da ne zvuči neskromno, pošto mi je sin, ali ima sve predispozicije da se bavi vrhunskom košarkom. Rekao sam mu da mu je potrebno da se malo „namaže“, a to može, uz sticanje iskustva, u našoj košarci, evropskim utakmicama. Ja sam prošle sezone, odgledao sve njegove utakmice na koledžu i hteo sam da dobijem nervi slom, pa sam se vremenom pomirio sa tim njihovim odnosom, shvatanjem sporta… Da se razumemo, organizacija je u SAD na vrhunskom nivou, čak i u takmičenjima srednjih škola, ali… Tamo se igra takozvana neobavezna košarka, šutira bez rezona, pa si heroj kada ubaciš preko dvojice, trojice sa neke lude distance, kao da je rezultat u desetom planu. Kada je Balša ovde zaigrao, bilo mu je jasno zašto sam se nervirao.“
Kome je trenutno teže, Slaviši ili Balši?
„Kada si na parketu, u igri, sve je drugačije. Nemaš vremena da strepiš, ne vidiš neke detalje kao kada se gleda. Moj pokojni otac nije bio profesionalni sportista i drugačije me je gledao. Ja sam sve to prošao, ono što radi moj sin, i mislim da mi je teže da ga gledam, nego njemu što će da ga eventualno (ne) porede sa tatom. Možda sam i subjektivan, ali tako mi je u srcu. Ako i odem uživo da ga gledam, negde se „sakrijem“ u dvorani, zato mi je lakše kraj malog ekrana. Mnogo poštujem navijače Partizana, ali ne moram da sam im u vidokrugu kada igra naslednik. Neka samo radi i, igra svoju košarku, svoj život…“
Nemate visoko mišljenje o takmičarskom žaru američke košarke, a milioni klinaca poput vašeg sina sanjaju NBA, zašto?
„Dobar deo Evrolige ili Evrokupa, napadački i odbrambeno, zanimljiviji mi je od većeg dela NBA sezone, ne računajući plej of. Tamo se igra vrhunska košarka, to jeste najjača i najorganizovanija liga sveta, verovatno je magnet i zbog finansija. Mnogi su više nego pristojno zaradili, a nikad ni privirili u plej of. Evropski klubovi ni približno nisu takvih platežnih mogućnosti.“
Olajdžuvon kao san
„Te daleke 1988, u zimskoj klupskoj pauzi, sa reprezentacijom sam bio na američkoj turneji, pa nekoliko dana i Majamiju. Koliko se sećam, bili su mlada „franšiza“, a gostovao im je Hjuston. Tada sam prvi put video Hakima Olajdžuvona, oduševio me je. Dugo je bio moj heroj. Kakvu je samo imao tehniku, a kako lagano igrao. Za četvrtinu, 15-ak poena, rampe, skokovi…Izgledao je toliko nadmoćno, a rivali poput dece. U mladosti mi je on bio pojam za otprilike moju poziciju. Naravno, da sam voleo Majkla Džordana, takav je jedan u sto godina.“
Igrao je na poziciji (krilnog centra) od koje se nisu preterano očekivali poeni pre nekoliko decenija. A imao je meku ruku da ih sipa (što je i radio) kao vodu. Kao što su i mnoge ničije, bile samo njegove lopte. Uz osećaj za prostor, pregled igre, ma dar, koji bi još više došao do izražaja uz više truda, zalaganja… Neki su otvoreno govorili da je bio malo lenj…
„Ne znam, možda su i u pravu. Ali, ako nisam voleo da treniram, onda sam fenomen samo zbog one 1992. Jeste, istina je da nisam ostajao na dodatnim (šuterskim) treninzima, kada sam lagano pogađao slobodna bacanja. Toliko o mojoj lenjosti.“
Za jednog beogradskog klinca, imao je filmski košarkaški početak, od velikog kluba u rodnom gradu, preko trofejnih reprezentativnih kategorija, generacije, koja je pre višeod tri decenije pokupila sve moguće pehare najvećih takmičenja, plus bila bolja od budućih američkih zvezdanih veličina. Ali, seniorska vrata u nacionalnoj selekciji, ostala su mu zatvorena.
„Najviše mi je krivo što mi se nije „vratilo“ kroz neku seniorsku medalju, jer nikada nijedan reprezentativni poziv nisam odbio. Imam kadetska i juniorska zlata sa evropskih i svetskog šampionata, ali sam kao senior učestvovao samo na Univerzijadama, ili bio „najdobri“ igrač kao na poslednjoj Balkanijadi 1990. Te godine sam bio i među 15 kandidata za SP u Argentini, ali je bila moćna konkurencija (Petrović, Kukoč, Divac, Paspalj, Savić…). Da nam nisu uveli sankcije 1992, mislim da bih bio među putnicima za OI i meč sa jedinim pravim američkim drim timom. Mnogo mi je žao zbog toga, a tek osećaj na pripremama, kada nam je Duda rekao da se pakujemo, ništa od OI.“
Imali ste šansu za mesto u reprezentaciji SR Jugoslavije 1995. i igranje na onom čuvenom (povratničkom) evropskom prvenstvu.
„Uprskao sam godinu dana ranije na „Akropolis kupu“ gde je naša reprezentacija učestvovala kao „bezimena“ zbog sankcija UN. Završio sam sezonu u Pankratiju, pa sebi dao malo više oduška. Taj Kup se igrao u julu, kada je uobičajena pauza. Selektor Ivković me je pozvao, ali, iskreno, nisam bio onaj stari. Onda to ide kao lavina, pa nisam prošao ni u ekipu koja će 1995. kroz kvalifikacije, posle višegodišnje prinudne pauze, zaigrati i osvojiti EŠ. Eto, ta seniorska medalja mi je veliki žal. Voleo bih da neko drugi iz porodice, popravi utisak.“
Što dalje od Željka
„Ne popujem Balši, ali sluša ako mu kažem da nešto ne radi dobro. Voli i da pretražuje „arhive“ na „ju tjubu“, pa je skoro našao momenat sa meča Partizan – Knor, u četvrtfinalu Kupa šampiona. Na snimku dodajem Nakiću i, bez da gledam šta je uradio u napadu, hitro se vraćam u odbranu. Balši je bilo čudno, što nisam ni pogledao u Ivu, a ja mu objasnim da nije bilo potrebe kada je sigurno poentirao. Ako nešto pita odgovorim, gledam kako se snalazi i puno ne „zvocam“. Još se manje viđam sa Željkom, ako ne računam početak sezone i njihov odlazak na turnir u Opatiju, kada sam Balšu dovezao do Hale sportova. Skoro se našalio i pitao ga gde sam, što me nema, uz dodatak:“Što ti otac ne svrati, pa nije on meni, nego sam ja njemu bio trener.“
Originalni članak na: Sport Klub
