Slaviša i Balša Koprivica o spletu okolnosti koji je juniora doveo na put kojim je nekad išao njegov otac
LJubazno se nasmejao se na molbu jednog od ljudi iz obezbeđenja u Štark Areni. Naravno da nije problem da se potpiše na neku od stranica Partizanovog kalendara za 2022. godinu. Onog koji „slavi“ najuspešniju generaciju u istoriji srpske klupske košarke. Jedinu iz naše zemlje koja je stigla do evropskog trona. Davne 1992. u Istanbulu.
Uzeo je marker u ruke i dok je okretao stranice, na molbu navijača, uzvratio pitanjem:
– Da li ja mogu da se potpišem na stranu gde je moj tata?
Naravno da može… Čak je i poželjno.
Nekoliko minuta kasnije, scenu prepričavamo Slaviši Koprivici. Nekadašnjeg centra Partizana, ako je potrebno podsećati i člana te čuvene generacije tima iz Humske sreli smo ispred Arene, gde je čekao svog sina Balšu. Junior je klimajući glavom potvrđivao naše reči, pa uz osmeh, dodao:
– Da znaš da se čovek zbunio.
Mada – nema tu baš ništa zbunjujuće. Već je potpuno genijalno. Ne jer sin Slaviše Koprivice igra u Partizanu. Više jer je u Humsku došao u sezoni kada se slavi 30 godina od evropske titule iz Istanbula, na kojoj je pečat i njegovog oca. Još genijalnije – 30 godina kasnije, i Koprivici junioru trener je Željko Obradović.
Da li u svemu tome vidi nekakvu simboliku, pitamo Koprivicu seniora.
– Da nam je neko pričao, i Balši i meni, da ćemo da imamo istog trenera… Ja sam sa Željkom bio i saigrač.
Zastao je pa podsetio na još jednu slučajnost:
– Čak je i sad u reprezentaciji imao još jednog mog trenera Svetislava Pešića.
U svakom slučaju…
– Nisam mogao ni da sanjam da će tako biti. Ali, desilo se. Bilo bi lepo da za ovih 30 godina od Istanbula i oni naprave neki lep rezultat. Da osvoje nešto. Ako ne, onda dogodine. Bože, zdravlja.
Za sada – kako je rekao Slaviša Koprivica – sve ide svojim tokom.
– Rade, napreduju kao ekipa. Ali i individualno. Samo zdravlje da ih posluži i biće to sve u redu.
Ako se već pominje individualni napredak igrača Partizana, on je možda čak najvidiljiviji upravo kod Balše. I tako je iz utakmice u utakmicu. Ponosni otac dodaje:
– Posle nekoliko godina u Americi, sada se prvi put susreće sa nekom organizovanom košarkom, profesionalnom. Kako bude odmicala sezona, mislim da će i on, ali i ceo tim, biti top i da će moći da napadnu trofeje.
Balša jako dobro zna kako je njegov otac igrao.
– Često gledamo neke stare snimke. Sada ih je lakše pronaći na internetu. I moj brat to pronalazi.
Kaže i da mu je jedna utakmica mu je posebno zanimljiva.
– Igrali su protiv Knora, baš 1992. Imao je neke finte na koje sam „popadao“ od smeha jer je potpuno izveo igrače iz njihovih pozicija. Te finte i neki šutevi sa poludistance su mi se baš dopali. Znam kakav je igrač bio i šta je sve mogao. Mislim da čak imamo i neke sličnosti. I pokušavam te neke stvari i ja da uradim.
Prezime ga ne opterećuje. Jer ga i njegovi treneri, koji su igrom slučaja trenirali i njegovog oca, ne gledaju kao „sina Slaviše Koprivice“. Već…
Gledaju me kao još jednog igrača. I nema nikakve dodatne presije. Uvek se trudim da naporno radim i dam sve od sebe – kaže Balša.
A nema ni „protekcije“.
– Protekcija kod Željka – uz glasan smeh, onako retorički se zapitao Slaviša.
Šalu na stranu…
– Sve se dobija dobrim radom i pravim pristupom. Balša to zna.
Dodao je i…
– Sam mora da se izbori za svoje mesto. A to može samo vrednim radom. Pogotovo jer je u dosta mladoj ekipi.
Tu je zastao, pa napravio digresiju…
– Iskreno da vam kažem, mi smo bili i mlađi. U sezoni kada smo bili prvaci Evrope imali smo prosek godina manji od 23. Nama je tu samo Dragiša Šarić koji je tada iamo 29 godina, „kvario“ prosek. Znate, ja sam sa nekih 17 godina počeo da igram za prvi tim Partizana. I onda slušam nekog komentatora, koji je u vreme kada sam imao 23 godine rekao: „Iskusni Koprivica“. A ja imam 23 godine. Valjda jer sam do tada već igrao šest sezona. Nasmejao sam se i pomislio: „Ala sam iskusan“. Rekao je to kao da sam imao 33.
Da li je možda taj put bolji ili ipak ovaj koji je izabrao Balša koji se tek posle koledža otisnuo u profesionalne vode, pitamo.
– On je drugim putem išao. Igrao je u Americi devet godina. Dve godine na koledžu. To smo malo skratili. Mogao još, ali je bilo bolje za njega da sada uđe u profesionalne vode, seniorske.
Sa ove dostance, odluka je očigledno bila prava. Svakako, u pravom trenutku.
– Poklopilo se sve. Da Balša dođe u Partizan, da dođe Željko za trenera. Imaju mladu ekipu, gde je dosta njegovih vršnjaka. Mogu samo da napreduju, individualno i kolektivno kao tim – zaključio je Slaviša Koprivica.
NIJE KOŠARKA JEDINA TEMA
Kažu da kada su zajedno ne pričaju mnogo o košarci.
– Ne mnogo. Najnormalnije – gotovo u glas su rekli.
Balša je dodao i:
–Posle utakmice možda o nekim detaljima, gde bih mogao da napredujem. Ali, ne pričamo mnogo. O sitnicama i detaljima. Ali, nije nam to jedina tema.
– Košarka je deo na koji se osvrnemo, prokomentarišemo. Ima tu mnogo drugih tema za razgovore – složio se i otac.
SLIČNI POKRETI
Balša je neki santimetar viši od oca. Likom podseća na njega, čak imaju i sličnu boju glasa. Ali – da li na sinu vidi nešto svoje kada ga gleda na terenu, pitamo Slavišu.
– Ima nešto po malo, neke pokrete – kaže uz osmeh.
Mada…
– On više igra na drugoj poziciji nego što sam ja igrao. Atletski je bolji od mene, to je sigurno. Postoje neki detalji na kojima još treba da poradi, da tehniku usavrši, da bi bio još bolji igrač.
SA OCA NA SINA
Nije Balša Koprivica jedini sin nekog bivšeg igrača Partizana koji je trenutno u Humskoj. Istina, ostali su dosta mlađi. I dosta su talentovani.
Recimo – sin Predraga Danilovića igra za pionire crnobelih. u najmlađim selecijama tima iz Humske su i sinovi Dejana Tomaševića, Ratka Varde, Aleksandra Pavlovića… Tu je i dečak iz „one“ loze Đorđevića – Relja, kome je Aleksandar Đorđević stric.
Možemo da pomenemo i sinove onih koji u karijeri nisu prošli kroz Partizan. Uroš, sin Aleksandra Trifunovića, je uveliko standardni prvotimac, dok je Luka – naslednik Dragana Tarlaća – trenutno angažovan u Dunavu iz Stare Pazove.
Originalni članak Sportski žurnal
