Sećate se ona dva gola Klea protiv Anderlehta za vođstvo od 2:0 u Briselu, pa onda kako nam je srce stalo posle trećeg pogotka domaćina, koji je potom poništen zbog ofsajda, a onda i promašenih penala Mladena Krstajića i Aleksandra Davidova, ali onih Suareza, Bilje i Busufe? Pamtite verovatno i ono slavlje kad smo shvatili da smo drugi put u istoriji ušli u Ligu šampiona i to sa timom u koji nisu ubrizgani milioni, već se do ovog uspeha stiglo velikim jedinstvom i ogromnom požrtvovanošću igrača.
E, pa taj revanš meč plej-ofa kvalifikacija za Ligu šampiona na stadionu “Konstant Vanden Stok” je odigran baš na današnji dan pre 11. godina i njegov učesnik je, od aktuelnih prvotimaca Partizana, bio samo Milan Lola Smiljanić, dok je Aleksandar Miljković celu utakmicu presedeo na klupi. Naravno, šef stručnog štaba je, ukoliko je to uopšte potrebno nekoga podsećati, bio naš sadašnji trener Aleksandar Stanojević, koji je od te generacije napravio ekipu koja je ušla u klupsku istoriju.
Delovalo je tada teško izvodljivo da se nakon beogradskih 2:2 protiv slavnog belgijskog kluba, i to u eri dok je još važilo pravilo “gola u gostima”, u Briselu može nadoknaditi taj “zaostatak”. Ipak, Stanojević je “zategao ekipu”, nije ga poremetila ni rana povreda Saše Ilića u 19. minutu i ostvaren je uspeh vredan svakog divljenja i poštovanja.
Mogla bi, sa tom utakmicom da se povuče paralela i pred revanš meč protiv Santa Klare u Beogradu, koji je na programu ovog četvrtka na stadionu u Humskoj. Ponovo pred revanš ulazimo sa negativnim rezultatom (1:2), a na ruku nam ne ide ni što gol Igora Vujačića iz Portugala nema duplu vrednost, odnosno za siguran prolaz nam nije dovoljan trijumf od jednog, već dva gola razlike. Mnogi sumnjaju da je to moguće usled silnih kadrovskih problema u ekipi, ali Aleksandar Stanojević, njegovi saradnici i kompletan igrački kadar veruju da imaju kvalitet da pred našim navijačima obezbede grupnu fazu novoformiranog takmičenja UEFA i tako u istoriju kluba uđu kao prva generacija koja je nastupala u Ligi konferencija.
Biće to prilika da 11. put od 2003. godine i onog istorijskog prvog ulaska u Ligu šampiona, što je bio prvi put da igramo grupnu fazu nekog evropskog takmičenja, obezbedimo učešće u glavnom žrebu jednog od evropskih nadmetanja.
Istorijski gledano, od tog 27. avgusta 2003. godine kad smo, takođe kao autsajderi, nakon penal lutrije na stadionu “Sejnt Džejms park” uspeli da eliminišemo Njukasl i postanemo prvi srpski tim koji je učestvovao u Ligi šampiona, u dva navrata smo evropsku utakmicu igrali 26. avgusta, kao što će to biti slučaj ovog četvrtka, i oba puta pobedili.
Prvi put se to desilo godinu dana kasnije, kad je ekipa koju je sa klupe predvodio Vladimir Vermezović, nakon 0:0 iz Rumunije, golom Srđana Radonjića uspela da obezbedi prolazak u narednu fazu takmičenja. Međutim, sistem tadašnjeg UEFA kupa je bio takav da je nakon te utakmice bilo potrebno proći jedno kolo eliminacija, a tek onda se plasirati u grupnu fazu. Ta generacija je to uspela u dvomeču protiv Dinama iz Bukurešta, potom u grupi E, gde su bili Egaleo, Lacio, Viljarel i Midlsbro obezbedi i plasman u šesnaestinu finala ovog takmičenja, gde je savladan Dnjepar, a potom u osmini finala zaustavljena od CSKA, koji je kasnije i osvojio ovo takmičenje.
Drugi put, 26. avgusta evropski meč je odigran 2015. godine u plej-ofu za ulazak u Ligu šampiona, a rival je bio beloruski BATE Borisov. Igrači trenera Zorana Milinkovića su slavili rezultatom 2:1, ali pobedonosni gol Ivana Šaponjića “makazicama” u poslednjem minutu susreta nije bio dovoljan za prolazak dalje, budući da je rival imao prednost od 1:0 iz prvog meča i zbog gola u gostima prošao dalje.
Kao što smo već rekli, ovoga puta to pravilo nije na snazi i svaka pobeda je dragocena. Ona od jednog gola razlike obezbeđuje produžetke, a dvostruko veća plasman u Ligu konferencija.
Zvanični sajt FK Partizan
