Nebojša Vučićević zna recept za eliminaciju rivala iz Portugalije
Sjajni levokrilni napadač Partizana iz osamdesetih godina, jedan u nizu ljubimaca navijača, drugu utakmicu sa Portimonenseom nosi u lepom sećanju, bio je najzaslužniji za prolaz u dvomeču – 0:1 u gostima, 4:0 u revanšu u Beogradu. Tri puta se upisao u strelce na stadionu u Humskoj!
– Imali smo šanse i bolji sastav od protivnika, mogla je prva utakmica da se završi bar nerešenim rezultatom. Portimomense je poveo, pa se povukao, umešno branio, nismo loše igrali u Portugaliji, video sam već tad da imamo potencijal i znao sam da ćemo pobediti u revanšu pred skoro punim stadionom. Vidim da je njihova ekipa i sad u elitnom rangu, dobro igra, u poslednjem prvenstvu bila je među prvih sedam na tabeli – podsetio se Nebojša Vučićević.
Drugi dan oktobra 1985. godine zauzeo je posebno mesto u Vučićevićevom kalendaru, fudbalskom.
– Nenad Bjeković, tadašnji trener i Milutin Šoškić, prvi saradnik u stručnom štabu Partizana, na raspolaganju su imali snažnu ekipu. Snimak druge, meni posebno drage utakmice sa Portugalcima, gledao sam baš uoči nedavnog susreta Partizana na gostovanju Santa Klari, a pre nekoliko meseci sam je pominjao u razgovoru sa drugovima. U prvom poluvremenu bukvalno smo ubili rivala, postigao sam gol sa bele tačke za 1:0, Milonja Đukić bio je strelac za 2:0, Miloš Đelmaš mi je centrirao loptu, kod prve stative glavom sam šutirao, na semaforu je pisalo 3:0, a četvrti gol – majstorija, golmana sam lobovao sa 30 metara! Tri evropska gola, malo li je na međunarodnoj zvaničnoj utakmici?! Imam šta da pričam deci, a za koju godinu ću i unucima – uzdahnuo je trener poslednje dve decenije.
Beogradsko dete, sjajni, za mnoge neponovljivi dribler, ostao je upamćen među sedokosim ljubiteljima fudbala po majstorskim centaršutevima, sa leve strane je uglavnom gađao saigrače i, kako se kaže fudbalskim žargonom, znao i u trepavicu da pogodi nekog od klupskih drugova.
– Naši najveći klubovi uvek mogu da računaju na publiku, broj gledalaca na stadionu je možda i najveći argument srpskih timova na međunarodnoj sceni. Zato se naši fudbaleri ne plaše kad im u goste dođu velikani, svejedno da li je to Real Madrid, Bajern, Liverpul… Navijači su uvek 12, 13. i 14. igrač, a to je nešto sa čime ne može preko granica baš svako da se pohvali, čak ni klubovi bogatije tradicije nemaju takve simpatizere koji prave ambijent za pamćenje. Zato i zastaje dah svakome ko dođe da gleda ili je učesnik utakmice u Humskoj…
Originalni članak Sportski žurnal
