Miloš Jojić i Ivan Obradović, Partizanovi aduti „reprizno” u Humskoj, praktikuju drugačiju ishranu
Miloš Jojić i Ivan Obradović – Partizanovi aduti reprezentativne reference, biografije načičkane evropskim putešestvijem oplemenili su povratkom na mesto uspeha – u matičnu Humsku, namerni da peharima obogate riznicu voljenog kluba i markerom podvuku „Zeka” i „Obrad” u crnobelom almanahu.
Ovoga puta, željni šampionskog „zalogaja” promenjenog, specifičnog načina ishrane – veganskog…
JOJIĆ: Nije Obrad počeo da eksperimentiše s veganstvom zbog mene… Možda sam mu, kao iskusniji, samo otvorio oči…
OBRADOVIĆ: Pre tri godine, dok sam igrao u Anderlehtu, počeo sam da izbacujem mlečne proizvode: jogurt, mleko, sir. Onda, bezglutenske paste, pa umesto belog – crni hleb, pirinča – kinou. Potom, počeo sam da se družim sa Zekom i… Prija mi!
Šta vas je pokrenulo na „alternativu”?
OBRADOVIĆ: Uroš Spajić je uradio test: šta ti prija… Da, intolerancija! Ali… nisam ga ozbiljno shvatio. Rekoh: ma, nema to veze, bla, bla, međutim… Počeo sam da razmišljam, pročitao „neku” knjigu i… Krenulo je, spontano.
JOJIĆ: Da nije „Tajna zdravlja”? Ha, ha…
Čujemo da pred utakmicu imate poseban režim: kuvate specijalne špagete?
OBRADOVIĆ: Našli smo pastu od heljde: kuvaju nam u klubu… Nosili smo je i Ptuj. Odgovara!
Usredsredimo se na upravo završene pripreme… Šta ste doručkovali tokom drila u Sloveniji?
JOJIĆ: Ništa, ha, ha…
OBRADOVIĆ: Snalazili smo se… Poneo sam ovsene i nutri… Zeka ih potopi…
Kako vam, inače, izgleda jutro?
OBRADOVIĆ: Budimo se oko sedam, do pola osam se rastežemo, sluša se Rozga, baladica.. Zeka sipa šotić gel aloe, malo da se očisti organizam od prethodnog dana. Praktikujemo, uveče i ujutro. Onda, operemo zube sa Aloa pastom, naravno – Zeka ju je poneo, te idemo na doručak.
JOJIĆ: Ili, veče pre potopimo ovsene pahuljice, napravimo kašu, preko noći odstoje u mleku, ujutro jedemo. Na doručku sa ekipom – čisto da se pojavimo.
OBRADOVIĆ: Eventualno neka voćkica i… Na trening! To je neka rutina…
JOJIĆ: Imamo i vitamine, pijemo ih posle doručka. Obrad svoje, ja… isto.
Ne kasnite ne treninge?
OBRADOVIĆ: Švajcarci! Vežbamo i individualno, izvlačimo maksimum… Posle treninga, uglavnom, proteinski šejk.
JOJIĆ: Na biljnoj bazi!
OBRADOVIĆ: Ukus vanile. Doda se malo konoplje…
Ček, ček… bez obzira ako je trening jakog intenziteta?
JOJIĆ: Nema za nas jak intenzitet! Pitajte kondicionog trenera…
Ne ljutite se, čuli smo da ste najbolji?
OBRADOVIĆ: Zeka dominira.
JOJIĆ: Nosimo katapult prsluke, na kraju treninga izbaci sve parametre: obim trčanja, intenzitet – 27 km na sat, sprinteva – 25 km na sat…
OBRADOVIĆ: Dobar je, dobar…
JOJIĆ: Nekad sam prvi, drugi, treći… Ima nas… Miljko, Šćeka, Dača se dobro pokazao…
OBRADOVIĆ: Sale Zdjelar…
Dođosmo do – ručka?
JOJIĆ: Sedam dana salata! Kupus, paradajz, krastavac…
OBRADOVIĆ: Volim da ubacim rukolu i masline.
I, imate snage?
OBRADOVIĆ: Od oktobra smo izdržali u ovakvom režimu.
JOJIĆ: Kolarov je jednom, kad sam bio u reprezentaciji, kazao: „Najbolje se trči na prazan stomak”. I, držim se toga.
OBRADOVIĆ: Koki može da pojede „boga”…
Opšti smeh…
JOJIĆ: Pojedeš salatu – zasiti te, lakše se osećaš nego da „smažeš” nešto teško i da ti se nonstop vraća.
OBRADOVIĆ: Potrebno je vreme da se sve to svari…
Pred popodnevni trening ili utakmicu?
JOJIĆ: Heljda, leblebije, ne pravimo nikakve soseve, ništa sir… Bukvalno malo maslinovog ulja i… to je to.
Koliko pre sudijski zvižduk?
JOJIĆ: Četiri sata pred utakmicu!
OBRADOVIĆ: Ubacili smo malo i tofu sir. Rendamo preko, bude ukusno…
Večera?
OBRADOVIĆ: Zavisi… Ako smo tog dana malo više ručali, ništa ne jedemo do ujutro. Samo pijemo vodu.
Koliko spavate?
JOJIĆ: Preko dana između 45 minuta do sat, maksimum. Umorniji si ako spavaš više.
Zeko, pred gašenje svetla čitate knjigu?
JOJIĆ: U Ptuju, po povratku s Bioptron svetlosne terapije, znao sam da otvorim „Zašto spavam”. Zahtevno štivo, mora sporije da se čita.
Kakve ste ranije, kao klinci, pravili greške apropo ishrane?
OBRADOVIĆ: Šta znam… Ma, ništa mi nije falilo! Ha, ha… Sad, ‘ajde, kao, stariji sam, čisto da produžim karijeru. I – prija mi, bolje se osećam.
Bilo je i „brze” hrane, na primer, u „dolini gladi”?
OBRADOVIĆ: Naravno! Igram derbi u Belgiji, tamo nema karantina, dođe društvo… To su pitice, palačinke, sve puca… Al’ sutradan odigram 90 minuta, bude „bomba”! E, bio sam mlađi sedam – osam godina, sad ne mogu da zamislim to da „klopam”.
A, ostali igrači Anderlehta?
OBRADOVIĆ: Tu se jede sve i svašta. Doduše, svi su bili mlađi od mene, otkud znam… Spavali po dva sata dnevno, 12 noću i… „Puca”! To je sve individualno, meni, sad, ovako odgovara, uživam… Motiviše me da se bavim više sobom.
Promenili ste građu otkad se ovako hranite?
JOJIĆ: Izgledam drugačije: struktura mišića. Ali… puno sam promenio ishranu. Meso sam jeo za svaki obrok…
Nedostaje vam… ponekad?
JOJIĆ: Ne, ali… pojedem ga kad se nađem u nekom društvu, nisam ograničen… Ali, ne traži mi ga organizam.
Kad odete, recimo, na neku svadbu?
OBRADOVIĆ: Da, kod mene je to izbalansirano, Zeka je striktniji…
JOJIĆ: Jeo sam „žive” viršle… Svaki dan – jaja. U Partizanovim mlađim kategorijama doručak, ručak, večera – topli sendvič. Kupiš parizer – kilogram, najeftiniji, tost i…
„Uvukli” ste u vegansko društvo i nekog od saigrača?
JOJIĆ: Malo sam sa Nemanjom Jovićem pričao na tu temu… Sam mi je prišao. Saničanin ne jede, na primer, crveno meso, samo piletinu…
Svojevremeno, fudbaleri Dortmunda?
JOJIĆ: Sve! Imali smo Italijana – kuvao je za klub, između treninga dođe i – pasta, meso, sosevi, puno sira, svega… Kad je došao Tuhel – oterao ga je posle 15 godina, nije mu se svidelo šta igrači jedu.
OBRADOVIĆ: Nije bilo loše ni pre toga!
Ponovo opšti smeh…
JOJIĆ: Nije bilo loše, ali Tuhel je zašao malo detaljnije u sve to.
Ima li u Beogradu mesta kadrih da vam ponude takvu ishranu?
OBRADOVIĆ: Na tri – četiri kombinujemo.
JOJIĆ: U Vestu i u Bloku A…
Donosite i u karantin svoje „poslastice”?
JOJIĆ: Imamo frižider…
OBRADOVIĆ: Pravimo restoran!
Šta vam na sve kaže Stanojević?
OBRADOVIĆ: Sale? Ništa. Radimo ono što traži od nas.
Sme li, onako za dušu i kad je prilika, nešto i da se popije?
OBRADOVIĆ: Volim vino, ali zna se kad. Krenulo je u Briselu: nedaleko od kuće u italijanskom restoranu.
Bela ili crvena?
OBRADOVIĆ: Nema pravila, na primer, zimi sam pio bela. Neverovatno! Imamo i knjige, čitamo, učimo… Ne skupljamo, dobijemo bocu i otvorimo.
JOJIĆ: Za koga da čuvamo? Da, kao, poraste cena? Neee…
Domaće sorte?
JOJIĆ: Ima sjajnih vinara kod nas, na primer, u Topoli. U Istri sam probao i ekološko… Pa, kod prijatelja u Mostaru, žilavku, zlatnu na Dekanteru…
Pivo u Nemačkoj?
JOJIĆ: Nisam ljubitelj. Ne bežim da probam, ali… U Kelnu čuveni Kelš!
Miloš Jojić i Ivan Obradović – Partizanovi vegani gladni trofeja!
Nutela – plazma – višnja
Slatko?
OBRADOVIĆ: Sve! Kad je momenat…
JOJIĆ: Kad hoćemo „restart”.
OBRADOVIĆ: Najviše volim palačinke: nutela – plazma – višnja, ili nutela – plazma – malina.
JOJIĆ: Nisi ni ti lud…
OBRADOVIĆ: Već dve – tri nedelje ništa.
Obrad kao Gordon Remzi
Znate li nešto da skuvate?
JOJIĆ: Osim jaja, ništa. Šalim se…
OBRADOVIĆ: Kad je bio policijski čas, spremao sam „svašta nešto”. Pasulj, grašak, boraniju… Malo losos u rerni, pastica, stekovi… Gledao sam Gordona Remzija… Jaja na sto načina! Međutim, palačinke mi ne idu nikako… Ne obrtanje, već smesa… Umetnost!
I Rnić je „naš”
JOJIĆ: Nemanja Rnić i ja praktikovali smo stoprocentno veganstvo.
I Rnić je „vaš”?
JOJIĆ: Jeste, dok sam ja bio u Austriji.
Šta sad radi?
JOJIĆ: Završio je ugovor s Volfsbergerom, pričali su da preuzme drugu ekipu, skuplja iskustvo… Otišao je na odmor, videćemo. Deset godina je tamo…
Čuo sam za Gudelja…
Znate li još neke igrače iz Srbije sa tako specifičnijom ishranom?
OBRADOVIĆ: Čitao sam za Gudelja, nisam nikad pričao s njim.
JOJIĆ: U svetu ih ima puno… U Kelnu – Janik Gerhard, sad je u Volsfburgu, sto odsto vegan, pa Mičel Vajzer u Leverkuzenu, pristigao iz Herte. Te, Belerin… Oni baš promovišu tu hranu, idu u istraživanja…
Originalni članak Sportski žurnal
