POVRATAK NAJVEĆEG !

Autor teksta: Nikola Zdravković

„Čovek se sastoji od kostiju, mesa i 70% vode“, kaže čuvena sintagma koja nas kao osnovce dočekuje u knjigama biologije i ovim nas saznanjem šalje u svet. Međutim, istorija i praksa su nebrojeno puta kroz kalendar pokazale da Srbinu nije strano odskakanje od naučnih, pisanih definicija, pa čak i pokušaji poništavanja aksioma. Zašto bi onda sport bio izuzetak? I upravo ta srpskost u odskakanju od „normalnog“, nas dovodi do sintagme prikladnije nama – Srbin se sastoji od kostiju, mesa i 70% košarke. U prilog tome ide i ona desetlećima dokazivana, kojom se posebno dičimo – Srbija je zemlja košarke.
Ipak, zemlja košarke, koja je mali milion puta na slavnom balkonu dočekivala prvake sveta i Evrope, iznedrila je samo jednog jedinog klupskog velikana dostojnog da se nazove vladarom kontinenta. I taj je velikan postao veliki upravo zbog načina na koji se popeo na krov sa kojeg je gledao košarkašku ravnicu u kojoj su se iznenađeno i nemoćno mrštili moćniji, bogatiji, iskusniji… i dok je tadašnja država pokušavala da nađe izlaz iz ratnog vihora, ceo svet pa čak i onaj sportski, već su unapred imali krivca – čitavu SR Jugoslaviju (Srbiju) i sve one koji su se u njoj rodili fizički, kulturno, sportski… ova je poslednja „krivica“ pala na pleća KK Partizan. Šaka golobradih klinaca se našla pred izazovom da daleko od kuće pokuša sačuvati obraz doma slavnih Kiće i Praje. Na klupi vrućoj kao sam pakao seo je momak koji još nije čestito ni izuo košarkaške patike, koji je tek zašao u tridesete i koji osim posebnog pogleda i ljubavi ka košarci i svemu u vezi nje, i nije baš imao šta da upiše u svoj trenerski si-vi. Ipak, ništa od toga nije pokolebalo Željka Obradovića da iz hiljadama kilometara daleke Fuenlabrade lansira Partizan na presto Evrope. PRVAK EVROPE, EJ! Niko bolji! Nijedan! Ne samo da je sačuvao obraz kluba, već ga je toliko očvrsnuo da nijedan šamar (a nije ih bilo malo) koji bi sledio u budućnosti sa terena ili iz nekih soba, kancelarija…, nije uspeo da obori ovog košarkaškog diva. Uvek je ostajao na nogama da podseti da je Željko Obradović od njega načinio mit i poslao ga u besmrtnost.
Prvi je put valjalo ostati na nogama kada je košarkaška Evropa prepoznala u Željku genija i počela se otimati za njim. Sa oreolom prvaka celog kontinenta, pretesna je bila izranjavana SR Jugoslavija za njegov osvajački duh. Ono što je usledilo, ostavilo je bez daha i teksta sve zaljubljenike, poštovaoce i zaluđenike za košarkom – postao je još osam puta najbolji na Starom kontinentu. Postao je najveći koji je ikada sa klupe komandovao armijama u dresovima bez rukava. Poklanjao je trofeje klubovima u nekim drugim zemljama, usrećivao tuđine… ali niko ga nigde i nikada nije toliko voleo kao njegov Partizan i Partizanovci. I dok smo do iznemoglosti pregledavali snimke sa starih utakmica dok nas sa zida gledaju posteri naših crno-belih heroja sa narandžastom loptom, potajno se svaki od nas nadao da će torba puna trofeja opet sleteti na aerodrom „Nikola Tesla“ i naći svoju beogradsku adresu, a da će njen vlasnik četkicu za zube trajno nastaniti negde između Kalemegdana, Pionira i Dunava i ponovo obući trenerku sa inicijalima Ž.O. koji spavaju na grudima tik pored grba svetinje…

Znao je to i sam naš Žoc. Osećao ljubav svojih Partizanovaca ma gde god bio. I uzvraćao. Nije bilo intervjua za medije sa bilo kojih meridijana, a da nije istakao da je Partizanovac u srcu i duši, celim svojim bićem. Dolazio da bodri svoj Partizan kad god je mogao, bez razlike bilo to protiv Olimpijakosa, Uniksa, ili Mornara… nije se libio da se lati mikrofona i zapeva svojim crno-belima, pomagao ih na svaki mogući način. Ljubav koja nikada nije utihnula je postajala samo jača. Ali karta čekirana na Beograd i dalje je živela samo u mašti nas navijača i u hektolitrima tonera koji su odštampali sve zamislive i nezamislive destinacije osim ovih sedam slova…
To su vreme neke aveti pokušale iskoristiti za šamaranje i udaranje nekadašnjeg evropskog prvaka i velikana svetske košarke. Iznad pojasa, ispod pojasa, po obrazima… nije se biralo. „Porodilištu“ gde su se „rodili“ Žarko Paspalj, Sale Đorđević, Vlade Divac, Saša Danilović, Željko Rebrača…, je pretilo da bude spaljeno. Gomilali su se realni i izmišljeni dugovi, otimali su se igrači, konkurentnosti skoro i da nije bilo… samo su čisto grobarsko srce i ljubav prema klubu uspeli da podignu posrnulog kolosa sa konopaca. Iz tišine svoje sobe, sa malih ekrana, preko slušalice prijatelja, sa tribina… gledao i slušao je sve ovo i Željko.
Gledao, slušao, lomio se… i spakovao kofere i čekirao kartu. Destinacija – najzad Beograd. Krv je dovoljno bila uzavrela da zagreje crno-belo srce.
Tlo je počelo da podrhtava, vazduh da gori i miriše na devedeset drugu, nama Grobarima srce da preskače… jelmoguće? Dešava li se? Il nas opet samo „lože“ znajući naš fanatizam, bezuslovnu ljubav i malo je reći, ushićenje prema Žocu…?

Nisu lagali. I to baš kad nam je kao lebac nasušni trebalo da ovo bude istina.
Željko se vratio u Partizan. Da, ŽELJKO SE VRATIO U SVOJ, U NAŠ PARTIZAN!
Ova će jednostavna rečenica puniti naslovne strane, biće izgovorena još milijardu puta u sportskim emisijama, na klupama u parkovima, u autobusima, na pijacama, u redovima za burger, na basketu ispred zgrade… i sve je to malo za opisati šta nama Partizanovcima znači povratak najvećeg. Povratak institucije i instituciju.
Ponoć je odavno prošla, jutro mi je bliže nego jedan od najsrećnijih dana u životu, a ja još tavorim među rečima, rečenicama, opisima… ne znam kako i čime doloviti stanje srca i duha zbog povratka čoveka kojeg nikada nisam zatekao kao trenera Partizana, a jedan je od ključnih da zavolim ovaj klub. Premotavam po dvestoti put filmove „Ima jedan tim“, „Časovi ljubavi“ i „Partizan de Fuenlabrada“… još je jača emocija, još je skromniji rečnik. Možda će neka mudrija glava ovih dana znati da sroči šta je nama Željkov povratak. Pogotovo u ovom trenutku, kada nam je sveža memorija kako nas po 20 razlike dobijaju razne Krke i Mornari (bez želje za uvredom), kada se ne možemo godinama odlepiti od drugostepenog takmičenja i borbama sa „nekim“ Trentom, Turk Telekomom, Antverpom… vratio se kad je retko kad bilo teže.
Kažu, da li iz dosade, nepoznavanja Željka ili puke zlobe – ne ide Željko gde nema para. Ali ovaj im se lavež gubi negde u daljini, izmagljuje u svojoj gluposti… jer Željko ne mora moliti, Željko bira. I odbio je taj Željko mnogo unosnije ponude, ugovore i klubove punih superzvezda sa kojima bi se odmah mogao boriti za deseti prsten, i sve to da bi u Partizanovcima probudio zadremani adrenalin za košarkom i od temelja počeo da gradi neki Partizan koji će se vratiti tamo gde mu je mesto i gde mu je oduvek bilo.
Vratio se čovek čiju sliku držimo u novčanicima. Čovek koji je najvrelija Partizanova suza radosnica, kum svim Partizanovcima a da to i ne zna, čovek zbog koga smo u odabranom društvu, čije smo ime ispisivali po sveskama i grafitima… čovek koji nam je podario sreću, radost i ponos kada ih nije bilo lako pronaći, a kamoli podariti.

I dok se ja borim sa rečima, emocijama, nevericom…, završiću ovaj tekst sa citatom iz knjige „Košarka – to je Partizan“ našeg sjajnog književnika Slobodana Vladušića, koji bi trebao stajati urezan gde god Partizan igrao, i u svakom domu gde je Partizan odmah posle krsne slave…
„Istanbul jeste jedan Partizanov mit. Vreme je da se napravi i novi, isti takav, ali i drugačiji – jer vremena nisu ista. Želeo bih da predupredim pitanje koje se nameće: Da, ponoviti tako nešto je nemoguće. Nemoguće je isto onoliko koliko je bilo nemoguće osvojiti Kup šampiona na početku sezone 1991/1992, kada smo ostali bez Paspalja i Divca, sa neiskusnim trenerom, bez dvorane i bez otadžbine, kada je Partizan podsetio na gotovo uništenu srpsku vojsku 1915. godine, na putu iz domovine, u nigde, kako se to onda činilo. Ipak, i na početku 20. veka i na njegovom kraju, neki ljudi su izvojevali nemoguće pobede. Oba puta, daleko od domovine, daleko od svoje hale. I u oba slučaja, važilo je isto pravilo: Da bi znao šta možeš, moraš da znaš šta jesi. Sada, na kraju ove knjige, znate šta KK Partizan jeste. I znate šta će ponovo da postane.“
A uz koga bi Partizan to mogao postati, ako ne uz čoveka koji je već izvojevao onu nemoguću pobedu pre 30 godina…?

Tekst: Nikola Zdravković