Za 30 godina od raspada SFRJ samo šestorica fudbalera triput oblačila crno-beli dres
Danilo Pantić (© Star sport
Na jednoj strani „bezuslovna ljubav“ i matrica „imao sam bolje ponude, ali se Partizan ne odbija“. S druge glasovi „kad nema gde, vrati se u Humsku“. Ima onih koji će potegnuti tezu o manjku sreće i (li) nikad do kraja razvijenom talentu. Šta god da je po sredi, nagoveštaj povratka Danila Pantića među crno-bele probudio je različite vrste emocija kod simpatizera Parnog valjka.
Večiti optimisti će podići dva prsta verujući i dalje u tezu kako će deca spasti klub urušavanja (iako ga baš ona nekad sama „jedu“). Plasiraće frazu kako imaju posebnu emociju prema Partizanu. Pričaće o novoj šansi, prilici da pokaže ono što nije prethodni put. Nepopravljivi pesimisti će odmahnuti rukom i u pokušaju da pokažu kad taj potez baš i nema smisla ukazati na partije 25-godišnjeg veziste u opremi Čukaričkog minule sezone. Teško da su bile za prelaznu ocenu. Zapitaće čime Pantić može da pomogne klubu koji ga je afirmisao, jer pokriva pozicije na kojima su dejstvovali najbolji timski asistent (Sejduba Suma) i strelac (Takuma Asano) u prethodnom takmičarksom ciklusu.
Dok traje polemika, a u iščekivanju zvanične promocije Danila Pantića – ne pre 1. jula kad mu ističe ugovor sa Čelsijem kako bi stigao bez obeštećenja – intrigantan je podatak da će ofanzivac iz „klase 1996“ ući na kratku listu fudbalera koji su po tri puta igrali za Partizan. Uzme li se kao graničnik raspad SFRJ, u poslednjih 30 godina, takav status uživala su samo šestorica, što momka iz Rume stavlja u red privilegovanih.
Naročito ako se imaju u vidu imena prethodnika, njihove karijere i doprinosi Partizanovim uspesima.
Počelo je golmanom reprezentativnog kalibra, Ivicom Kraljem. Posle skoro decenijskog staža u prvom timu (prošaranog pozajmicama Zvezdari i Jastrepcu), prvi put se vratio u Humsku iz PSV-a, rehabilitovao karijeru posle nijedne utakmice za Holanđane u sezoni 2000/01, da bi sa crno-belima u proleće 2001. osvojio kup. Drugi put stigao je kao slobodan igrač, pošto mu je istekao ugovor sa Filipsovcima, a taj mandat mu je bio daleko uspešniji, jer je leta 2003. bio deo ekipe koja se plasirala u grupnu fazu Lige šampiona, dve sezone kasnije učestvovao je u proboju do evropskog proleća i osvajanju titule bez poraza.
Njegov sunarodnik Niša Saveljić stigao je 1995. iz kulskog Hajduka, posle dve sezone prodat je Bordou, da bi se iz Francuske vratio na šestomesečnu pozajmicu u zimu 2001, a treći put se obreo u „Zemunelu“ leta 2005.
Za razliku od štopera, Zvonimir Vukić je imao daleko više individualnih i timskih uspeha. U biografiji mu stoje četiri titule i dva kupa, raspoređena u periode po dolasku iz Atletiko Madrida (2000-2003), pozajmice iz ukrajinskog Šahtjora (2006) i angažmana u statusu slobodnog igrača posle gašenja FK Moskve i nekoliko meseci treninga sa crno-belima (zima 2011).
Originalni članak: Mozzart sport
