Da, Vladimir Stojković je, po ko zna koji put preživevši „pakao”, predvodio Partizan na Marakani! Ne, Milorad Vučelić, Miloš Vazura i Ivica Iliev, čak i tri godine od „linča” nisu bili uz ekipu na najvažnijoj utakmici u sezoni?!
Fizički izostanak s finala Kupa Srbije, produkt zabrane prisustva publike utakmicama usled koronavirusa, prebacio je glas navijača Partizana sa tribine na društvene mreže: „Uprava, napolje!”
Međutim, čak i da su srećnija vremena – Grobari, k’o nekad, okupiranog juga i jugoistoka – duševni bol, prelivene čaše, ne bi uživo pronašao adresu primaoca poruke: najuže rukovodstvo po starom, nikako dobrom, običaju, nije došlo na Marakanu?!
Implicira: vojska je poslata sama na bojno polje, dok je glavna komanda, pod plaštom straha za bezbednost, držala palčeve „na odstupnici”, raritet: iz koje, uprkos „olimpijskom ciklusu” bez titule i dugu naraslom, samo u 2019, sa 20 na 31 milion evra, ni ne pomišlja da odstupi.
Parni valjak su, sad već po tradiciji, na stadionu „Rajko Mitić” i u loži „Dragan Džajić” predstavljali: članovi UO Dragan Trailović i Zoran Rajić, direktor marketinga Predrag Vujović i savetnik u klubu Svetomir Tanasković, uz Ivana Ćurkovića – počasnog predsednika sa „saveznim” zadatkom distribucije medalja, Ivicu Kralja – sveže ustoličenog koordinatora za sportska pitanja i Milorada Nikolića – zamenika generalnog direktora.
Tačno, crno-bela vrhuška je 14. aprila 2018. u komšiluku prošla kroz „toplog zeca” rivalovih navijača – nezapamćenom skandalu, po rečima nekih članova uprave, notu grandioznog darivale su „skrštene ruke” policije (!?).
S obzirom da nije sporno da živimo u pravnoj državi, pitanje je zašto u Humskoj nisu imali poverenje da su njeni organi sposobni da za sekund „naprave klimu” kako se nešto slično nikad više ne bi ponovilo?
Šta je opasnije: „štafeta” helijumskog falusa ka centralnoj loži – nesumnjivo gnusan akt kadar da inicira, bez promila vaše krivice, osećaj poniženosti, ili snop baklji i topovskih udara ka telu kao „zapali me” targetu?
Ulazak u svečane prostorije direktno iz limuzina i u pratnji klupskog obezbeđenja, ili maratonski hod kroz mračan tunel sa grmljavinom iznad glave, samo „finalom” decenijske bojazni da li će vređanje na ulici da eskalira u „nešto teže”?
Šta je gore: mrki pogledi i „dnevnik uvreda” sa za ostale delove stadiona „gospodskog” zapada, ili prostačko, nečuveno skidanje šortsa tik ispred nosa od suparničkog fudbalera?
Da, Vladimir Stojković je, po ko zna koji put preživevši „pakao”, predvodio Partizan na Marakani!
Ne, Milorad Vučelić, Miloš Vazura i Ivica Iliev, čak i tri godine od „linča” nisu bili uz ekipu na najvažnijoj utakmici u sezoni?!
Ovog puta… bez mogućnosti matrice – opravdanja: završnoj predstavi finala Kupa Srbije, u organizaciji FSS (!), nisu prisustvovali navijači…
Da jesu, trilingu ne bi prijalo saglasje „podno semafora” – Grobari, kroz prošlost u frakcijama, na modernim platformama iskazuju konsenzus apropo već četvrtu godinu podređene uloge (mnogi tvrde: čak i pristanka na nju) u odnosu na večitog rivala: ovako više ne ide!
Logikom: kako da očekujete medalju od desetkovane vojske – glavni „kaplar” vam, ejjj bruke, pobegao – a štab nije na bojištu?
Originalni članak: Sportski žurnal
