Tog 18. februara, Partizan NIS je u Nišu igrao polufinale Kupa Radivoja Koraća. Protivnik – Mega Leks i ozbiljno trovanje hranom. U dvoranu iz hotela nisu došla trojica igrača, niti trener. A dok se ostatak ekipe zagrevao, Mihajlo Andrić je sedeo u trenerci na klupi. Potom je prošao istezanje, malo šutirao na koš. Nije delovalo da će moći da pomogne.
Ali, u trenutku kada ga je Nenad Čanak upitao: „Jel` možeš?“, nije imao dilemu. Mogao je.
– Meni je najveći problem pravila temperatura, nisam imao kao ostali stomačne tegobe i bolove. Uz terapije sam uspeo da pređem preko toga – objasnio je dve nedelje kasnije Andrić.
Uspeo je i tada, i u svakoj sledećoj utakmici. Ostao je na nogama, igrao… Uglavnom dobro. Čini se čak i bolje nego što je to radio kada je bio potpuno zdrav i spreman.
REALNO I KATASTROFA
Partizan se od navijača, kada je u pitanju regularni deo ABA lige, oprostio pobedom protiv Krke. U utakmici u kojoj je pitanje pobednika rešio tek u drugom poluvremenu.
– Malo sporije smo ušli – dodao je Andrić. – Bila je to utakmica u kojoj smo pobedom uradili realnu stvar, a porazom bismo napravili veliku katastrofu. To smo i znali. Dobili smo Krku i ostali smo na trećem mestu i u trci za drugim, ako Cedevita kiksne. Mi ćemo uraditi što je do nas.
Kao da mu je saznanje da prosto nema ko drugi da igra i da daje poene, teralo i vuklo da izvlači sve iz sebe, da bude agresivniji, rastrčaniji. Pa da se onda, kada sirena označi kraj, prosto sruši na parket i „predahne“.
– Trudio sam se ja i pre toga da podignem formu – nastavio je priču zamenik kapitena Partizana NIS. – Ispostavilo se da je to počelo od Kupa, uz sve ove okolnosti. Drago mi je da smo pobedili neke utakmice koje su nam bile važne. Imali smo i propusta, ako se to tako može nazvati. Izgubili smo finale Kupa od Zvezde, gde smo se tri četvrtine sasvim solidno držali i bili u igri. Kad pogledam sa ove distance, jasno je da nismo imali snage za više.
Jedan „propust“ posebno peče Andrića.
– PAOK!
I to završnica tog meča, kada je mogao da donese produžetak, čak i prolaz dalje Partizanu.
– Da sam barem šutnuo – ponovio je nevoljno istu rečenicu koju je izrekao odmah posle te utakmice.
Žal za propuštenom prilikom se i sada oseća u njegovom glasu, ali nije dozvolio da ga slomi. U sledećim utakmicama je i dalje tražio loptu, pogađao, lomio rivale.
OSEĆA SE TENZIJA PLEJ-OFA
Zavesu na ligaški deo ABA lige, Partizan spušta u Laktašima, protiv Igoeke.
Na tom meču Aleksandar Džikić bi na okupu trebalo da ima ceo tim, osim Kenana Karahodžića čiji oporavak od povrede oka još traje.
Iako žele da ostanu fokusirani na taj meč, tenzija koju nosi plej-of, već se oseća u Humskoj.
– Slagao bih kada bih rekao drugačije i sigurno da iščekujemo plej-of – priznao je Andrić, pa dodao:
– Ali, moramo da završimo ligu na pravi način. I u Laktašima ćemo ići na pobedu. Igokea je solidno igrala ove sezone, to je ekipa koja se nije borila za opstanak, već je uvek bila u sredini tabele.
– Posle utakmice je bio stvarno loš osećaj. Najlošije od svega je to što nisam ni šutirao na koš. To mi je baš bilo problem. Makar da sam pokušao, jer sam bio u dobrom ritmu. Ne znam… – zastao je, pa dodao:
– Čovek prosto mora da nastavi dalje. Čekala nas je sledeća utakmica, i ona nam je bila važna.
A nju su dočekali sa još kraćom rotacijom. Kakav je osećaj kada dođeš na utakmicu sa saznanjem da su u timu samo osmorica igrača, da će neko igrati maltene bez izmene, da moraš da se čuvaš penala… pitali smo Andrića.
– Bolje da to pitate trenere, Čanka i Kecmana, kao i kondicionog trenera Filipa. Oni najbolje znaju kako im je bilo da sklope treninge. Svi zajedno smo radili ono što smo morali. U jednom trenutku smo igrali „četiri na četiri“. To je bilo najviše što smo mogli. Ostalo je sve bilo bez kontakta. Ali, na kraju se sve dobro završilo.
Ne želi da od svega toga pravi nekakvo herojsko delo. Kaže, samo su radili ono što se od njih očekivalo.
– Ništa drugo nam nije preostajalo, nego da se borimo do kraja.
Želeo je da dodao:
– Trudili smo se da od svega toga ne pravimo alibi. Koliko god nam svi momci koji nisu igrali stvarno mnogo nedostajali, želeli smo da mi koji izađemo na teren igramo bez bilo kakvog izgovora. To je što je. Prosto, izađeš na parket i daš koliko možeš.
Čak je bio i dosta samokritičan.
– Možda je moglo i bolje. Verovatno jeste. Pravili smo neke greške, valjda su bile posledica umora. Ne znam. Ipak smo dve eliminacione utakmice izgubili – finale od Zvezde i revanš sa PAOK-om. Ostaje žal za tim. Ali, dobili smo Zadar i Megu, pa Krku.
Gotovo uz uzdah olakšanja, Andrić je zaključio priču:
– Sada se već kompletiramo i trebalo bi da bude sve lakše.
