George Wood, Getty Images Sport
Kad ga vidite na terenu, ko bi rekao da ima 37 godina i tri mececa? Lakoća kojom trči i osvaja teren jednostavno tera na sud da Antonio Rukavina, doskorašnji srpski reprezentativac, deluje mlađe, svežije od nekih momaka tek ušlih u treću deceniju.
Baš u takvom svetlu predstavio se i juče, na gostovanju, u dresu Astane, 2:0 protiv Aktobea (zaustavljao napade rivala, špartao po desnom boku, bio u grupi najzapaženijih aktera). A, rešio da se na kraju ove sezone oprosti od aktivnog igranja fudbala.
„Definitivno“, potvrđuje Rukavina u razgovoru za Sport Klub.
Toliko energije i snage, pa ipak, uskoro kopačke o klin?
„Nije uskoro, još pola godine“, uz osmeh „ispravlja“ bivši prvotimac Bežanije, Partizana, Borusije Dortmund, Minhena 1860, Valjadolida i Viljareala.
U njegovom kartonu je zapisano kako je na počecima profesionalne karijere u ovdašnjoj eliti razmišljao da odustane i pre nego što je krenuo u ozbiljnije izazove (zasmetalo mu je, nenaviknutom na klupu, da šansu traži među rezervama, nije video izlaz i zbog toga se razočarao), u glavi se motao drugi poziv (za tren oka bi se prekvalifikovao u profesiju konobara), dani su se nizali, desio se i Banatski Dvor, gol, pa iznenadna promena raspoloženja i konačno: „Idem dalje, da se borim i pokušam da napravim nešto u fudbalu!“
Srce lava učinilo je svoje, Rukavina ne samo što je postao nezamenjiv u Bežaniji, nego je, godinu kasnije, dočekao da mu se ispuni dečački san i zaigra u Partizanu, postane kapiten crno-belih“, odakle je odlepršao u jato dortmundskih „milionera“… Od Borusije do Minhena, Valjadolida i sjajne saradnje sa trenerom Marselinom Garsijom u Viljarealu, zatim i do transfera u Astanu, pehara…
„Zašto Astana nije u prošloj sezoni uzela šampionsku titulu? Ne bih da umanjim značaj onoga što je ostvario aktuelni prvak, ali, hoću da pomenem i ovo: Grad Almati je bio domaćin svih utakmica, idealno za Kairat, loše za ostale. Kako su se okolnosti promenile, tako se u novom prvenstvu došlo do novog poretka, dakle, igra se i kod kuće i na strani, po sistemu uobičajenom pre pojave korone, pogledajte tabelu posle devet kola: Astana 23, Tobol 18, Taraz 17, Kairat 15 bodova…Zasad sve po planu. A, da li će i nadalje da se ovako odvijaju stvari? Nadam se, iako me brine naša tanka klupa, činjenica koja, na sreću, u dosadašnjem toku prvenstva nije imala uticaj.“
Aktobe je lagano preslišan u minuloj rundi?
„Iskusno.“
Pogoci u prvom poluvremenu?
„Prvi, neodbranjiv, drugi…Možda i na dušu golmana. Kako god, lopta je ušla u mrežu, Astana je zasluženo slavila i unela tri boda u avion. Za miran nastavak sezone, u kojoj je poprilično zgusnut kalendar, mečevi su na svaka tri, četiri dana…Ambicije kluba su jasne: traži se kruna! Zar mogu, na spuštanju zavese, 30. oktobra, da poželim lepši odlazak sa terena…“
Iz Beograda stiže podrška?
„Svakodnevno. Od golmana Erića, mog nekadašnjeg klupskog druga, koji sad uživa u penziji i navija, naravno, za Astanu.“
U srpskoj prestonici je još nešto za vas fudbalski značajno?
„Partizan. Zauvek Partizan. Pratim. Sve pratim. U kontaktu sam sa Ivanom Obradovićem i kondicionim trenerom Markom Stojanovićem, predstoji finale Kupa, godina bez trofeja nije godina, Partizan će otići u komšiluk da uzme taj trofej“, zaključio je Antonio Rukavina za Sport Klub.
Tekst: Sport klub
