Druga je u saznanju da većina igrača poniklih u akademiji crno-belih ne nudi konkretne dokaze da zaslužuje poverenje struke. Primer sa „Karađorđa“ je indikativan: ofanzivni trio Stevanović-Pavlović-Jović za sat vremena nije stvorio nijednu priliku takođe mlađanom Štuliću. Niti je neko od njih ušao u šansu. A preko puta je bio sastav skromnog kvaliteta, sa samo jednim bodom i jednim golom u prethodnih šest utakmica. Logika je nalagala da je „Karađorđe“ poligon za Partizanovu mladost.
Avaj.
Kako su igrali i(li) šta su uradili za 59. minuta pokazao im je Aleksandar Stanojević. Sve ih je istovremeno povukao iz igre. Umesto talenata posegao je za teškom artiljerijom i meč sa Slanobarcima mirno priveo kraju zahvaljujući najefikasnijim klupskim strelcima: Takumi Asanu, Bibarsu Nathu, Lazaru Markoviću i Filipu Holenderu. Nije li to poruka mlađim naraštajima da bi tek trebalo da „šiju“ tamo gde su stariji proštepali i da bi pogubno bilo očekivati da će videti teren samo zato što su bonusi ili dečaci iz škole? Nekad moraju da daju sve od sebe, kao što su u suštinski nebitnoj utakmici, uradili Natho (dve asistencije) ili Asano (zadivljujući trk od 60 metara u nadoknadi).
Stariji će reći da je deci potrebno razumevanje. Poverenje. Kontinuitet. Apsolutno tačno. Samo, (u) velikom klubu i oni nešto moraju da daju za uzvrat. Isto tako u kontinuitetu. Primera radi, Filipa Stevanovića maltene nema otkako je potpisao za Mančester Siti, na meču sa Spartakom Lazar Pavlović je postigao gol, Nikola Štulić iznudio jedanaesterac za pobedu. Svaka čast. Kad se očekivao nastavak – zatajili su. Da bi postali pravi, njima i ostalima, potrebna je glad Mitrovića i konstantnost Milenkovića. Zato su i stigli do Premijer lige i Serije A.
U suprotnom, mladost i talenat kao reference nikom nisu garancija uspeha. Često su to marljiv rad, potvrda iz utakmice u utakmicu, golovi, asistencije… Konkretan doprinos.
Tekst : Mozzart sport
