Nikola Radovanović i Đorđije Jovanović, najmlađi prvotimci Partizana, o značaju rada sa prvim timom, velikoj podršci saigrača
To su lepi maniri. Stvar kućnog vaspitanja. I takve stvari ne bi trebalo posebno da se ističu. Čak je dvojicu najmlađih prvotimaca Partizana pitanje i iznenadilo. Dok su odgovarali, na licu im se crtalo jasno: „Zar se to ne podrazumeva?!“.
Trebalo bi. Na žalost, nećete mnogo puta videti kako dvojica najmlađih na klupi ustanu kada god neko izlazi iz igre. Baš svaki put. Bez izuzetka.
I zato smo izabrali da baš tim „detaljem“ počnemo razgovor sa Nikolom Radovanovićem i Đorđijem Jovanovićem. Nekoliko minuta posle utakmice sa Splitom. I na njoj smo, više puta, videli kako Partizanovi biseri ustaju dok stariji saigrači izlaze iz igre.
– Poštovanje – uzvratili su, gotovo u isti glas dva bisera tima iz Humske.
Jovanović je malo „razradio“ priču…
– Najmlađi smo, imamo poštovanje prema starijim saigračima. Oni su i naši mentori, vodiči na koje se ugledamo.
Radovanović je klimnuo glavom. Znak da se slaže sa saigračem i „komšijom“. Dodao je i:
– Time i mi pokazujemo mlađima kako treba da se ponašaju kada jednog dana dođu u prvi tim.
I sve je to „dvosmerna ulica“. Jer – ubrzo je cela klupa ustajala njima. U znak podrške za svaki dobar potez, skok, koš, dobru odbranu. Svi zajedno su slavili. Ili ih bodrili kada bi pogrešili.
– I to nam mnogo znači – dodao je Jovanović.
Posebno…
– Kada znamo da smo nešto dobro uradili, njihova podrška je dodatni motiv, daje nam vetar u leđa da nastavimo još bolje da igramo.
Radovanović je imao posebno zapažanje:
– Svesni smo da smo slabiji od njih, pa i kad nešto pogrešimo, mnogo nam znači njihova podrška. Da ne padnemo, već da se što pre podignemo.
Zastao je, pa ponovio:
– Stvarno nam mnogo nam znači.
Tokom utakmice sa Splitom Radovanovića smo viđali i kako često „baca“ pogled ka klupi.
– Uglavnom u tim trenucima čujem trenera, pa ga pogledam da mi kaže šta sam pogrešio i šta treba da uradim – objasnio je.
NJihove priče su slične. Rođeni u razmaku od dva meseca, Jovanović u Podgorici, Radovanović u Nevesinju. Obojica su od prvog dana kada su uzeli basketaru u ruke, sanjali ovo što im se sada dešava – da zaigraju Partizan.
– Počeo sam treniram u Danilovgradu, kod trenera Borivoja Stanišića, od svoje sedme godine. U Partizanu sam već godinu i po dana – maksimalno je „rezimirao“ svoju biografiju Jovanović.
Radovanović je prvo probao fudbal, ali je vrlo brzo prešao u magični pravougaonik. Prvi klub mu je bio Velež, iz rodnog Nevesinja.
– Pošto nije bilo dobrih uslova da treniram u Nevesinju, prešao sam u Budućnost iz Bijeljine, gde sam bio tri godine pre nego što sam prešao u Partizan. To mi je stvarno bila želja.
Istini za volju, njihovo uključivanje u prvi tim nije išlo planski. Niti je bilo deo nekakvog sistema. Više je bilo iznuđeno rešenje, jer su povrede u jednom trenutku potpuno desetkovale Partizan. Ispostavilo se da je to bilo i dobro rešenje.
Ali, zanimalo nas je kako su se oni osećali kada su im rekli da će „sutra putovati sa timom u Zadar“. Gde su obojica upisala debi u ABA ligi. Kakav je osećaj probudilo saznanje da će biti deo prvog tima?
Radovanović je imao spreman odgovor:
– Meni je bio životni cilj bio da zaigram za prvi tim Partizana. I sam poziv na trening mi je mnogo značio, mnogo mi je podigao motivaciju, da nastavim da radim i treniram. Moje je sada da se borim i trudim, da iskoristim svaku moguću priliku.
Jovanović je „prepisao“ od starijeg saigrača:
– Poziv na trening prvog tima mi je dao još veći motiv da se borim i da tražim svoju šansu među svima njima.
Sad, kada praktično žive svoje dečačke snove, nije im teško ni da ustanu starijima, ni da skupe lopte i ostale rekvizite posle utakmice ili treninga…
– Ne, ništa nam nije teško – dodali su u glas.
Jer – obojica su svesna šta im znači svaki minut na treningu prvog tima, pa i minuti koje su u finišu sezone dobijali u ABA ligi.
– Postajemo čvršći i zreliji u igri, znamo kako da reagujemo u određenim situacijama – dodao je Jovanović.
Dečačke snove su ostvarili. Ali i dalje sanjaju velike snove.
– Voleo bih da osvojim ABA ligu sa Partizanom i igram Evroligu – otkrio nam je Radovanović.
Jovanović je na to dodao i…
– Da budem konstantan član u prvom timu.
Za kraj – koliko su u ovom trenutku bolji igrači u odnosu na početak sezone ili trenutak kada su ušli u prvi tim.
– Rekao bih da smo zreliji – podvukao je Jovanović.
Jer…
– Ne možemo mi da kažemo da li smo bolji ili ne. To se vidi na terenu.
Zaključak je dao Radovanović…
– Mnogo nam je značio svaki minut na treningu prvog tima. To ne može da se poredi sa radom u juniorima. Koliko smo ovde naučili da igramo i čvršće i zrelije…
MOLIO SAM BOGA DA DODA LOPTU
Radovanović je minute skupljao i u najvećoj utakmici u Srbiji – večitom derbiju. Gde je bio i starter.
– Do samog početka nisam znao da ću krenuti u petorci i kad mi je trener rekao, zbunio sam se skroz – otkrio nam je.
Dodao je i…
– Nisam osećao strah, moje je bilo da se borim i dam maksimum u odbrani, pa šta bude.
Dodajući da ne može ni da objasni koliko i jedan minut u takvoj utakmici znači, otkrio je i kako se osećao u duelu sa iskusnijim i fizički dosta jačim, Dejanom Davidovcem koji ga je uporno napadao na početku meča.
– Jači je mnogo! Kada se spustio dole, samo sam molio boga da me ne ugura pod koš, da nekom doda loptu – sećao se uz osmeh.
Kaže i da je sve dobro ispalo. Posebno jer nije pao psihički, već je kasnije u toku utakmice i zakucao.
– Nisam bio opterećen. I mogu da kažem da sam svaki minut na tom meču dobro iskoristio.
Tekst:Sportski žurnal
