Nekadašnji golman crno-belih, živi i radi u Turskoj i pamti parade na prostoru bivše Jugoslavije
Osam godina vernosti Partizanu svrstale su Fahrudina Omerovića među šest legendi po broju igara za crno-bele. Bio je super čuvar mreže dobojske Sloge, pa afirmaciju stekao u tuzlanskoj Slobodi, te u Humskoj stvario sve ono o čemu je maštao.
Dobar golman vredi pola tima – vladalo je nepisano pravilo u njegovo vreme. Zato je Omer toliko značio u Slobodi, Partizanu, Turskoj, dresu reprezentacije. Rođen je 26. avgusta 1961. u Doboju, izrastao u jednog od najboljih golmana na prostoru nekadašnje Jugoslavije i postao priznato i poznato sportsko ime – as za svako poštovanje.
Sve je počelo u Doboju. Sloga je bila dva puta drugoligaš velike i zajedničke zemlje. Mnogo poznatih asova igralo je u „gradu na tri reke”. Omerović je iz Doboja prešao u Tuzlu i za četiri sezone ubeležio 94 utakmice, uz jedan pogodak za Slobodu. Šta kažu sećanja na period proveden u „gradu soli”?
– Početak u Doboju bio je ohrabrujući, ukazivao je da mogu nešto da ostvarim. Nizom srećnih okolnosti prešao sam u Tuzlu i nizom još srećnijih sve je išlo na moju ruku u Slobodi. Tu sam proveo četiri zlatne godine i partijama preporučio se Partizanu. Ne sećam se da sam postigao taj jedan gol za Slobodu, ali drago mi je da ljudi i to pamte posle toliko godina – govori Fahrudin Omerović.
Iako je u Partizanu bio na velikoj ceni Ranko Stojić, njemu je stigao poziv i obreo se u Beogradu. Za osam godina vernosti Partizanu – dve titule, dva trofeja kupa posle 32 godine posta. Lep učinak, za svako poštovanje. Odlazak Omeroviću iz Slobode u Partizan bio je potez života.
– Sam odlazak iz Sloge u Slobodu značio je odlučnost da stalno napredujem. Dečački snovi bili su da zaigram u Partizanu, onda u dresu reprezentacije. U potpunosti su se ostvarili.
Upisao je i osam utakmica za Jugoslaviju: tri pobede, dva remija i tri poraza, uz gol razliku 9:9. Dakle, učinak pola – pola, ali se pamti da je bio učesnik SP u Italiji.
– U to vreme je fudbalska Jugoslavija bila moćna, konkurencija u svakom klubu prejaka. Sa nepune 23 godine stao sam na gol Partizana. Dve sezone bio sam golman sa najmanje primljenih golova u šampionatu. Imao sam želju da stignem u reprezentaciju, nisam bio opterećen, ali ostvario sam i takav cilj. Stigao sam i na Mondijal u Italiji. Ostvario sam super dobar rezultat u karijeri.
Kaže da su za njega večiti derbiji bili nešto posebno.
– Utakmica svih utakmica. Kakva atmosfera pre, za vreme i posle. Deklarisani sam navijač Partizana, okršaji protiv Crvene zvezde bili su nešto posebno. Imao sam dosta prijatelja u komšijskom taboru, ali svako voli svoje i navija za pobedu.
Stigao je da ponese i kapitensku traku voljenog tima!
– Od Doboja, do Tuzle, pa Beograda…sve je nošeno talentom i velikom upornošću i odricanjem. Nosila me želja za uspehom i uz uporan rad to sam i postigao. Velika je stvar da budem kapiten Partizana i stignem do državnog tima.
Četiri godine u Kodžaeliju, te tri u Istanbulu, ne može reći da nije bilo lepo, dobro i uspešno. Mada, čovek kad pravi računicu, a ljudski je tako reći, uvek kaže – dobro je, moglo je i bolje.
– Prilično kasno došao sam u Tursku, sa svojih 31. Miško Mirković i Stevica Kuzmanoski bili su sa mnom stranci. Kodžaeli je tada ušao u najviši rang i pobeđivao je sve redom. Bili smo jesenji prvaci Turske, na kraju izborili Kup UEFA. Najveći uspeh kluba! Bio sam i kapiten. U Istanbulu sam povredio rame i u 36. završio karijeru. Da nije bilo povrede, još bih branio.
Tvrdi da je zadovoljan ostvarenim kao trener. Poznato je da je radio zajedno sa Safetom Sušićem i sa Ajkutom. Okušao se i u samostalnom vođenju klubova.
– Posle završetka karijere od Istanbula sam dobio ponudu da ostanem kao trener. Bio sam učitelj golmana i sa Sušićem i sa drugim kolegama u raznim klubovima. Onda sam Ajkutu bio prvi trener od 2004. i tako je sve do danas. Zajedno smo ostvarili najviše. Kao trener sam osvojio prvenstvo Turske, tri Kupa Turske u više klubova. Ti uspesi i forsiranje mladih igrača nose nas u nova angažovanja.
Na kraju je dodao:
– Hvala vam što ste me se setili. Pozdrav vašim čitaocima i svim ljudima dobre volje sa prostora nekadašnje Jugoslavije. Posebno u vreme pandemije želim svima dobro zdravlje i uspeh u svim segmentima života!
Danas živi i radi u Turskoj, ali Fahrudinu Omeroviću za srce su prirasli Matuzići, Sloga i Doboj, Sloboda i Tuzla, Partizan i Beograd, Turska, brojni ljudi i gradovi.
Po broju utakmica u Partizanu, na poziciji je broj 6, što mu ne pada teško. Ispred njega su veličine: Saša Ilić (876), Momčilo Vukotić (791), Nikica Klinčarski (518), Stjepan Bobek (468), Bruno Belin (463), Blagoje Paunović. Gol Partizana je vešto čuvao u 437 mečeva. Grobari mu i danas poručuju: „Hvala ti što postojiš”. On ne skriva ljubav prema Partizanu i uzvraća: „Možda se vratim, jednog dana!“
Sve je moguće, Partizan nekako često menja trenere…
Sin bio u Galati i Feneru
Sve su prilike, porodica Omerović neće imati naslednika legendarne „jedinice” Slobode i Partizana.
– Sin je bio u Galatasaraju, Fenerbahčeu, ali je od 14. do 18. godine imao tri operacije kolena i morao se odreći te sportske ambicije. Kćerka je trenirala košarku, ali se opredelila za školovanje.
Tekst preuzet sa portala Sportski žurnal
