Privatna arhiva
Košarka nije slučajno dobila epitet magična igra pod obručima, naprotiv. Od nastanka, pa iz dana u dan, ispisuje nove, slobodno se moće reći bajkovite i magične priče, kako na samom parketu, tako i izvan njega.
Porodica Luković u sastavu Ljubisav, Biljana, Branka, Uroš i Marko je najbolji primer za navedeno. Svi koji su upoznali Lukoviće imali su privilegiju da se druže sa divnim ljudima, porodicom koju krase pozitivna energija koja se oseća u vazduhu, spremnost da u svakom trenutku bez razmišljanja pritekne u pomoć ljudima kojima je pomenuta pomoć potrebna, a da pri tome ništa ne traži, niti očekuje zauzvrat.
Sve ih je povezala magična igra pod obručima, a bajkovitu priču su počeli Ljubisav, svojevremeno krilni centar kojeg bi svaki trener poželeo u svom timu jer je bio borac bez mane i straha, i Biljana nekada članica univerzitetske reprezentacije Jugoslavije. Ljubav prema košarci je bila ogromna, a magična igra pod obručima se pobrinula da se Ljubisav i Biljana sretnu, upoznaju, a zatim iz skladnog braka iznjedre troje divne dece, sada sjajnih ljudi, kakvi su defitivno Uroš, Marko i Branka.
Ljubisav Luković je u periodu stare Jugoslavije branio boje IMT, Borovice, Beopetrola. Radio je i kao trener u Atlasu, Partizanu, Kumanovu. Osvojio je trofej u Kupu Jugoslavije sa ekipom IMT, 1987. godine, u periodu kada je jugoslovenska liga bila daleko najbolja u Evropi. Biljana je definitivno stub košarkaške familije Luković. Čvrsto je stajala iza supruga Ljubisava, a zatim su zajedno bili velika podrška Urošu, Marku i Branki, koji su se sami zaljubili u magiju pod obručima. Bajku je pokrenuo otac Ljubisav, koji je Uroša i Marka vodio na svoje treninge, a to je bilo dovoljno da se bajka nastavi.
Mnogi smatraju da košarka nije samo sport, nego da je stil života. Posebno se to odnosi na region stare Jugoslavije, gde je magična igra pod obručima brend, a sa generacije na generaciju se prenosilo, da uz partije na parketu, morate da budete dobra osoba, dobar čovek i izvan parketa kako bi uspeli i postigli željene rezultate u svetu magije.
„Košarka jeste sport, jeste magija pod obručima, ali je defitivno i stil života, posebno se to odnosno na našu porodicu. Otac i majka su bili zaljubljeni u košarku, magična igra pod obručima ih je međusobno povezala, stigli smo Uroš, Branka i ja, a iako nas niko nije terao niti forsirao da se bavimo sportom ili košarkom, još kao deca smo osetili šta znači magija pod obručima i sada smo svi zajedno u svetu košarke, neko na parketu, a neko pored njega. Teško je proceniti kome je teže. Nas troje se borimo na parketu, na programu je često i šest utakmica nedeljno, a otac i majka pomno prate sva dešavanja i nastoje da nam, kao i uvek u životu, pruže neophodnu podršku. Nekada je potrebna reč utehe, nekada mala pohvala, ali je suština, da svi zajedno nastavljamo dalje. Košarka je sastavni deo naše porodice, a koristeći sportski rečnik, mogu da kažem da smo prava ekipa, da svi dišemo kao jedan, a da se pozitivna energija oseća u vazduhu”, naglasio je Marko Luković za Sport Klub, koji je u razgovoru o porodici Luković, preuzeo ulogu PR menadžera kompletne porodice i nastavio, „Naši roditelji imaju jasnu ideju vodilju. Srećni su ako smo mi srećni. Nisu opterećeni rezultatima, nisu opterećeni uspesima, niti imaju megalomanske ambicije kada su njihova deca u pitanju. Samo žele da uživamo u onome što radimo, da smo zadovoljni. S druge strane, mi se trudimo da na svakom koraku, u svakom obraćanju, svakim potezom, opravdamo njihovu ljubav, posvećenost i podršku, nastojimo da budu ponosni na nas. Nije na nama da procenjujemo da li nam to polazi za rukom ili ne, ali svi koji nas znaju, znaju da sve što radimo, radimo iz srca i čiste ljubavi. Zbog toga smo u košarci, zbog toga se bavimo sportom, jer jednostavno volimo ono što se sada zove posao, a nekada je bila čista ljubav i entuzijazam”.
Marko Luković je nastavio sa izlaganjem u dahu:
„Otac Ljubisav, svojevremeno izuzetno kvalitetan igrač, vodio je Uroša i mene na treninge i pripreme dok je bio član Beopetrola. Nije imao nameru da nas forsira da se bavimo košarkom, ali smo se sami zaljubili u magiju pod obručima kao klinci, ta ljubav nas i dalje drži, a petorku Lukovića u svetu košarke, kompletirala je sestra Branka. Iskreno, ja sam u jednom trenutku pokušao da se bavim fudbalom, trenirao sam u Partizanu, ali je na svu sreću to bilo kratkog daha, kako za mene, tako i za fudbalski klub Partizan”.
Marko Luković je posle sjajnih partija u dresu Primorske tokom leta stigao u Split, a sada je jedan od najboljih igrača tima koji se sigurnim koracima ponovo pozicionira na regionalnoj i evropskoj košarkaškoj mapi. Branka je lider u ženskom timu Partizana, koji pored šampionata Srbije igra i u regionalnoj WABA ligi, a Uroš je zaštitni znak Mornara iz Bara koji je postao klub čije se ime sa poštovanjem izgovara kako u regionu, tako i u Evropi.
Na pitanje da li je bilo rivaliteta izmešu Marka i Uroša u detinjstvu, te kakva je situacija sada kada su došli u situaciju da često igraju jedan protiv drugoga na utakmicama koje imaju veliki značj, Marko je rekao:
„Uh, bilo je baš dosta rivaliteta između mene i Uroša. Takmičili smo se bukvalno u svemu košarka, fudbal… U jednom trenutku smo kupili sto za stoni tenis, a obojica ne volimo da gubimo, pa su reketi leteli po celoj kući. Da budem iskren, nekada su se basket mečevi jedan na jedan, završavali tučom, ali uvek bih posle sat-dva palo pomirenje i mislim da smo tu razvili takmičarski karakter i sportski duh, koji nas i sada krasi”, istakao je Marko i dodao, „Koliko god da mi se to nekada činilo teško, iz ove perspektive, mnogo sam srećan što imam starijeg brata i što sam imao takvo detinjstvo. Sada je, naravno, drugačije i dalje postoji rivalitet, ali sada posle poraza bude samo malo prebacivanja, što bi mi rekli prozivanja, mora da se plati večera i to je to. Sa sestrom je bilo drugačije. Ipak je ona žensko i najmlađa je, ali i ona ima sličan karakter kao i nas dvojica. Veliki je borac i ne voli da gubi. Sada pratimo jedni druge koliko smo u mogućnosti, čujemo se gotovo svakodnevno, a ta bezrezervna podrška koju međusobno pružamo je od neprocenjivog značaja, da prebrodite teške momente, a da vam lepi, budu još lepši”.
Ljubisav i Biljana su takođe bili veliki borci na i izvan parketa. Međutim, postavlja se pitanje kako je bilo boriti se sa troje izuzetno aktivna deteta, sa sličnim karakterima, koje krase predivne ljudske osobine, ali i ogromna želja za pobedom, pa makar se radilo i o borbi sa ping pong lopticom.
„Sada kada se setim šta smo sve radili u detinjstvu brat i ja bude mi pomalo žao naših roditelja, ali verujem je većina dece u ranom detinjstvu, hiperaktivna i nemirna. Veliki teret u tom vaspitanju je iznela naša majka i za to smo joj neizmerno zahvalni, ali podjednaku zahvalnost zaslužuje i naš otac jer se bavio egzistencijom porodice. Iz dubine duše se nadam i verujem da su ponosni na nas troje i da smo u ljudskom smislu opravdali njihova očekivanja i nade. Istovremeno, koristim priliku da se u ime sve troje izvinim za sve nestašluke o kojima bi knjiga mogla da se napiše”.
Uroš Luković je jedan od najboljih igrača Mornara iz Bara, dok je Marko lider ekipe iz Splita. Barani imaju za cilj da se bore za titulu u ABA ligi, a Splićani da obezbede opstanak. Braća Luković igraju na izuzetno visokom nivou, a mnogi ljubitelji košarke bi voleli, da Marka i Uroša ponovo vide u istom dresu, kao što je to bio slučaj u periodu dok su branili boje MZT Skoplja.
„Uroš i ja smo već igrali zajedno u MZT Skoplju i sjajno smo sarađivali. Voleo bih to da se ponovi, ali ne znam koliko je to sada realno, mora da se poklopi dosta kockica na putu ka tom mozaiku. Uroš, Branka i ja, igramo za Mornar, Partizan i Split, postoji razlika u godinama, a samim tim i ambicije su različite, kao što su različiti i ciljevi klubova čije boje branimo. Ono što je zajedničko za sve nas koji smo na parketu iz porodice Luković je želja da napredujemo iz dana u dan i stav da u životu i sportu uvek može bolje i više, te da je svaki dan prilika da se napreduje u svakom smislu, kako ljudskom, tako i sportskom”, rekao je Marko i zaključio, „U ovom trenutku, sestra Branka ima sjajnu sezonu, napreduje iz godine u godinu, ona voli Partizan i mislim da su njene ambicije u vezi sa crno-belima. Uroš je sa Mornarom najveće iznenađenje ABA lige i Evrokupa. U pitanju je ekipa koja igra možda i najlepšu košarku u regionu, koja je ispisala novu stranicu istorije plasmanom u TOP 16 fazu Evrokupa, a siguran sam da će imati šta da kaže i pokaže u borbi za TOP8 drugog po rangu evropskog takmičenja. Što se mene i Splita tiče, mi smo dobro otvorili sezonu, ali imali smo nekoliko utakmica gde smo izgubili na jednu loptu. Teške utkamice su pred nama, ali moramo da pokažemo karkater i verujem da je mlada ekipa Splita kadra da obezbedi opstanak u elitnom regionalnom društvu i umeša se u borbu za osvajanje oba trofeja u Hrvatskoj”.
Košarka je stil života, koji sa sobom nosi lepe, ali i teške momente. Kod porodice Luković, najveći problem je činjenica da su zajednička druženja u poslednjih nekoliko godina prava retkost, zbog zgusnutog rasporeda i obaveza koje imaju Uroš, Marko i Branka.
„Naravno da nam nedostaju zajednička druženja. Razdvojeni smo većim delom godine, iako moderna tehnologija omogućava laganu komunikaciju i na daljinu, ali nije to, to. Naše vreme je leto, tih dva meseca smo zajedno na okupu i stvarno uživamo u periodu koji provodimo zajedno”.
Do leta je ostalo još mnogo, a sada je fokus Uroša, Marka i Branke na obaveze koje imaju u Mornaru, Splitu i Partizanu. Kada dođe vreme za zajedničko druženje, bilo bi lepo da se sve ulepša rezultatskim uspesima, a trofej, dva ili tri, bi došli kao šlag na tortu.
Tekst preuzet sa portala Sport Klub
