SK
Samo Vladimir Dragutinović zna kako je biti direktor mlađih kategorija kluba u kome vrvi od iskusnih stranaca u seniorskom pogonu, što postaje generalno opredeljenje pod ovdašnjim obručima. Ali i srećan što je barem odškrinuo vrata za ponekog klinca, ne bi li u veću košarkašku avanturu. A za sve delikatne teme, skoro mantra, da nije lako dosta strana zadovoljiti da bi se prošlo u Partizanu.
Nije lako ni stvoriti uslove, uliti poverenje polaznicima, svesti roditeljske ambicije u realne okvire i, još „milion“ sitnica da bi mogao da konstatuje da je posao solidno urađen. Možda je lakše krenuti obrnuto, šta zapravo nije uspeo za dve i po godine koliko je proteklo od promocije u prvog čoveka mlađih pogona.
„Sigurno da ima takvih stvari, ali ne mogu i neću da se žalim, ili pričam da je loše ovo ili ono. Onda je logično da se zapitam, ko je kriv? Nisu ni neki Mika, ni Laza, nego ja, pa ja radim u Partizanu,“ priča Dragutonović za Sport klub.
Nekadašnji prvotimac generacije evropskih šampiona, u vreme sadašnje, nije u zahvalnoj ulozi onog koji bi trebalo da ubedi neke nove klince da će se „suze i znoj“ isplatiti i, naplatiti jednog dana u voljenom klubu uprkos legiji stranaca.
Kakav je uopšte voljni momenat najboljih kadeta, juniora u takvoj situaciji?
„Pokušavam da razumem obe strane, one čiji su snovi prvi tim, ali i one koji su na glavnoj sceni i kojima se sve meri. Mislim da je svima teško. Klincima koji mnogo toga ulažu da bi zapali za oko, a oni drugi bi trebalo da imaju pun koš vere da i jedno radno i talentovano dete može do prve ekipe. „Samo“ mu je potrebna šansa. Ne mogu ni da se obrušim na trenere seniora, pokušavam da ih razumem odnosno trend rezultata svuda, ne samo u Partizanu. Svi zavise od toga, sve je tome podređeno. Još ako nema trenerskog kontinuiteta, nema ni prilike za klince.“
Sagovornik je sa 17 godina obukao seniorski crno-beli dres, a još kao petnaestogodišnjak osetio „miris baruta“ prvog tima kod Bore Džakovića. Nije bio jedini, niti najvećeg talenta. U sadašnjim okolnostima, zvuči poput naučne fantastike.
„Promenio se i prilaz trenera, kao i košarkaške potrebe, stil, način igre, ali… Sada se traži 15 do 20 izuzetno fizički spremnih igrača, talenat je u drugom planu. Jer će sve taktički da se „pokrije“. Važnija je fizička od mentalne zrelosti, a retki su oni poput Luke Dončića, koji je imao obe pomenute komponente, pa je bljesnuo, a bio praktično dete. U takvim uslovima, nije lako proći i zaigrati u prvom timu, bez obzira na broj stranih pojačanja. Nešto bi moglo da se promeni u korist mlađih, ali je nešto i stvar neumitnih promena u vremenu.“
A u vreme Dragutinovićevog mandata, prvi put u klupskoj istoriji, juniori su obezbedili ućešće na fajnal foru Evrolige, da bi pandemija sve stopirala. Nešto ne primećujemo da je bilo koji od tih klinaca dobio koji minut u tekućoj seniorskoj sezoni.
„Lazar Stefanović, Luka Tarlać i Nikola Radovanović su odradili pripreme sa prvim timom, ali i nagovestili da mogu da se nađu među 15 do 18 košarkaša, koji su u konkurenciji za seniorski sastav. Mnogo mi je žao što je mali Tarlać doživeo tešku povredu (ukršteni ligamenti), pa će oporavak potrajati. Sve se okrene u deliću sekunde. Ja vidim svetlo na kraju tunela, verujem u crno-beli podmladak. Kao što su ljudi prepoznali da klub (ponovo) ima veoma dobre uslove i posvećenost mlađim kategorijama.“
Kojoj opciji Partizan daje prednost, oslanjanje na sopstveni podmladak ili potraga za talentima po provinciji, regionu, čak i drugim kontinentima?
„Moja ideja vodilja je da se strane dovode samo ludo kvalitetni klinci, ali… Kao što rekoh, u velikom klubu ne možeš samo jednu stranu da zadovoljiš. Ipak, trebalo bi da postoji razlika između rada sa mlađim klupskim kategorijama i takozvanim igračkim akademijama. Ono što se radi kod prvih, počinje sa traženjem ekstrapotencijala, koji vrede silni rad i praćenje do punolestva, kada bi trebalo da uskoče u seniorski pogon i budu adut u najjačim takmičenjima, materijal za reprezentaciju… A kroz akademije možete da šetate sasvim drugi igrački profil, potencijal, trgujete, pravite finansijsku dobit, to je druga, ali ne klupska priča. Mora da postoji razlika, a ne da se baš sve meša. Selektirati mlađe kategorije, trenirati i predvoditi ih, sa priličnom neizvesnošću koliko će njih uopšte do seniorske klupe, nije nimalo lak i naivan posao.“
A među tim mališanima, čitavu večnost ne može da „proklija“ neki respektabilniji organizator igre. Ta osetljiva pozicija, kao da je postala usud srpske košarke. Po „viđenijim“ klubovima, godinama se angažuju stranci, a osetiće i reprezentacija, taj dan nije daleko.
„Krivac nije jedan, da je tako, to bi brzo rešili. Kreće još od trenera mlađih kategorija i, sistema igre kao u NBA, koji se nameće deci. Neka vrsta šoubiznisa. Ne rade to svi, ali dobar deo primenjuje stil, koji nije svojstven evropskom poimanju košarke. Zato se mnogo što šta svelo na favorizovanje segmenta igre „jedan na jedan“. Iz toga sledi ređa i teža proizvodnja plejmejkera. O strpljenju da i ne govorim. Još nisam čuo da je neko postao preko noći, bez greške, sa 18 godina, vrhunski organizator igre. E, pa zato smo na tom mestu deficitarni. Da li neko misli da je Saša Đorđević tek tako sjajno proigrao kao plej? U Partizanu su ga trpeli šest, mene četiri godine, ko se više i seća…Radi se o nečemu drugom. Klub je čekao sazrevanje plejmejkera. Sada niko nema vremena, forsira se generalno neki drugi stil igre… Ne znam, nadam se da će uskoro „izaći“ neki plej da jednog dana zameni Teodosića u nacionalnoj selekciji.“
Pored klubova, od stanja u košarci, ne može biti aboliran ni Savez, naprotiv. Zato se sagovornik priseća nekih drugih vremena.
„Bio sam član mlađih reprezentativnih kategorija Jugoslavije, a tada su velika takmičenja bila ređa. Ipak, treneri iz KSJ su nas svakog leta okupljali, radili smo barem po mesec dana, obično negde na jadranskoj obali. Jedne godine, dodaju nam Tonija Kukoča (68. godište), koji je bio godinu dana mlađi od većine. Ali, pošto je bio fizički slabiji, pošalju i Slavka Trninića, da mu posebno dozira treninge. Pa, nisu posle slučajno bili onakvi svetski juniorski prvaci u Bormiu 1987. I šta su sve napravili za reprezentaciju SFRJ, a i za svoje selekcije kada se SFRJ raspala. Tada je Savez vodio računa o svakom detalju. Od takve prakse se da naučiti.“
Crno-beli imaju od 150 do 200 dečaka u osam selekcija mlađih kategorija, ali i blizu 300 polaznika „školica“ košarke, uz 15-ak trenera, na čelu sa iskusnim Žarkom Vučurevićem i Milivojem Lazićem.
„Dok Arena silom epidemiološkoh razloga nije na neodređeno promenila namenu, bila je spas za rad sa klincima, uz dvoranu „Korn“ u Šumicama. Ali, mora se dalje. Uspeli smo da pronađemo adekvatne sale, od Vizure, preko Torlaka, do prostora u blizini stadiona OFK Beograda. Znam da nije lako ni deci, ni roditeljima, da jure sa kraja na kraj grada, sve usklade sa školskim obavezama… Ali, vanredna je situacija, moramo da se snalazimo. Važno je da se zna gde i kada se trenira, što je ranijih godina bila misaona imenica u klubu. Postoji saradnja i sa manjim klubovima, skeniraju se talenti po Srbiji, regionu… Pored trenerskog tima, klinci imaju na raspolaganju kondicione trenere, fizioterapeute, postoji saradnja sa prvim timom, deca iz unutrašnjosti su smeštena u apartmanima. U organizacionom delu, što je veći deo mojih obaveza, ne mogu da ne budem zadovoljan. Mada, neke stvari su mogle i brže da se završe, barem sam se nadao.“
Dragutinović je probao gotovo sve u košarci. Od pouzdanog klupskog igrača (Partizan, IMT, CSKA Sofija, Borovica, Budućnost, Radnički…), preko pomoćnog trenera Hemofarm), agenta, skauta, direktora…
„Bitno je da sam u košarci, tu sam ceo život, od svoje 11. godine. Ipak, najviše volim rad sa decom, pa i na ovaj direktorski način. To nekako ide samo od sebe, najbolje se i najbrže vidi. Mada, sve ima dobre i loše strane, kao u svakom poslu.“
Uz apostrofiranje organizovanih i stručnih treninga, dobrog smeštaja za decu sa strane, Vlada ne zaboravlja ni segment obrazovanja.
„Odnos prema školskim obavezama se indirektno preslikava i na odnos prema sportskom radu, talentu, odricanju… Nije dobro kada roditelji „poštede“ dete odlaska u školu zato što tog dana ima utakmicu, izgovor je da se ne zamori. Kako neki kadet ili junior može uopšte da bude tako lako umoran? Ako deca nisu svesna, roditelji bi morali da znaju da mora „milion“ stvari da se složi da bi se živelo od košarke. A život postoji i posle 35. ako je to neki prosek kada se završava igračka karijera. Treneri u Partizanu stalno pričaju na ove teme, sa mladim košarkašima, ali i tatama i mamama.“
Kao što su rezultati gotovo jedino merilo seniora, slična praksa je zastupljena i među kadetima, juniorima… iako su usta puna stvaranja igrača.
„Nisam protiv titula u bilo kom uzrastu, pa i kada sam igrao, uvek sam voleo da pobeđujem, neprekidno ako treba. Ali, nijedan pehar neće da promeni život, posebno onih na početku. Sva ta takmičenja su samo deo košarkaške škole. Čujem i ja kako komentarišu roditelji tokom utakmica, turnira, pa ih kasnije pitam da li se sećaju ko je igrao finale neke klinačke kategorije pre dve, tri godine. Naravno da ne mogu da se sete. Toga se više ne sećaju ni oni koji su pratili Nikolu Jokića, ali njega ne zaboravljaju.“
Da bi se postalo član neke od mlađih crno-belih selekcija, možda i nije neki veći problem, ali je put do seniora prilično neizvestan. Ne samo zbog talenta i dovoljno zalaganja…
„Ima sjajne dece i od 15, 16 godina, kojima bi trebalo otvoriti vrata prvog tima. Imao sam žarku želju da trojica već pomenutih juniora budu u konkurenciji za najjači sastav, kao i još nekoliko klinaca. Uz razumevanje ovih novih vremena, kada postoji samo „njegovo veličanstvo rezultat“, ostaje nada da ni taj dan nije daleko. Kao i povećanje kvote (po klubu) dvojne licence da bi mladi igrači sticali iskustvo. A ne da Partizan, Mega i Zvezda, primera radi, mogu da imaju ukupno šest košarkaša po tom osnovu. To je paradoks. Kako će i gde sa starijima da igraju, stiču iskustvo? Da tek tako, jednog dana istrče pred 15.000 gledalaca u Areni i da im noge „propadnu“ kroz parket.“
Lažni NBA šou
„Gledam barem dva, tri sata dnevno košarku na televiziji, uživo i ne računa, Iskreno, čak i nama, košarkaškim zagriženicima, razvodnjila se pažnja za Evroligu. Najkvalitetnije takmičenje, sa ovolikim brojem klubova, pa još svako sa svakim u prvoj fazi, gubi fokus. Ako je neko mislio da napravi evropski NBA šou, to ne pije vodu, propao pokušaj.“
Ne više od tri stranca
„Po difoltu sam protiv seniorskog tima punog stranaca, lično, kao i zbog mog posla rukovođenja mlađim kategorijama. Neka mera su dva, tri kvalitetna strana pojačanja da „nadograde“ naše mlađe igrače. Ali, kako to sprovesti, ako su rezultati na prvih deset mesta, o čemu onda da pričamo.“
Svako može da ćoškari
„Često pričamo kako nemamo plejmejkera u domaćoj košarci. Neki ih ne vide i kada si im ispred nosa. Mnogo je lakše nekom dati zadatak da „ćoškari“, čuva dvojke, trojke, lomi se u odbrani, bez obzira na idealnu visinu za savremenog organizatora, osećaj pregleda igre…Kada mladom igraču uskratiš pravu poziciju, dupli je gubitak, timski i, individualni. Ali, za sve je potrebno vreme.“
Od pecaljke do koša
„Kroz rad sa mlađim kategorijama, svašta može da se sretne. Neću da spominjem ime, ali moji saradnici su nedavno pronašli i doveli klinca, koji do 16. godine nije išao čak ni na časove fizičkog. Razlog je visina od 213 sm, pa su ga drugovi zadirkivali. Glavni hobi mu je bio pecanje, a kada je stigao kod nas, od košarke nije znao ništa. Mnogo je napredovao, ima odličnu građu, ali je rano za priču o dometima.“
Intervju preuzet sa portala Sport Klub
