Ponosan je što je dobio priliku da sedi na klupi na kojoj su bili Borislav Reba Ćorković, Dušan Ivković, Željko Obradović, Duško Vujošević… Posle osvojene titule u ‘čuvenoj’ četvrtoj utakmici finala plej-ofa u sezoni 2011/12. morao je da napusti Humsku i posao prepusti čoveku koji ga je i uveo u seniorsku košarku.
Nevoljno je otišao iz kluba u koji je došao 1997. godine, sa svega 24 godine i u kome je, kako voli da kaže, postao čovek. Otišao je, ali i danas, šest i po godina posle rastanka sa Partizanom čvrsto veruje da nije završio posao i da će jednog dana da se vrati u svoju kuću.
Trener Lokomotive iz Krasnodara Vlada Jovanović je u intervjuu za Sport Klub pričao o neočekivanoj šansi da na klupi ruskog kluba nasledi Sašu Obradovića, velikim očekivanjima, kako je doveo i zašto nije dao značajniju šansu Bogdanu Bogdanoviću u Partizanu, emociji koju nosi rad u Humskoj, Andrei Trinkijeriju, uspesima u mlađim reprezentativnim kategorijama, problemima koja nosi FIBA ‘prozori’…
Deo intervjua prenosimo i na nađem sajtu:
Jovanović je za deceniju i po u Partizanu prošao sve, od rada sa decom do osvajanja trofeja kao trener prvog tima. U leto 2012. morao je da napusti Humsku i vođenje tima prepusti Vujoševiću. Skoro sedam godina kasnije i dalje ga boli rastanak…
“Proveo sam tolike godine u klubu i ne mogu da kažem da mi je taj rastanak lako pao i da sam to prihvatio kao da je OK, bez obzira što sam odmah dobio posao u Donjecku. Nije mi ni malo prijao odlazak, iako sam znao da je priča morala da se završi. Baš sam nedavno ovde pričao koliko lepih trenutaka smo svi zajedno doživeli i nisam siguran da li ću ikada u karijeri biti u situaciji da doživim nešto slično, takve utakmice, takve pobede, takvu emociju… Bio sam svedok kako smo rasli iz godine u godinu – sve do plasmana na Fajnal-for. Sve velike ekipe smo pobeđivali i bez obzira na mali budžet bili smo u krugu velikih klubova, što Partizan i jeste još od doba Kiće i Praje, a pečat je bilo osvajanje Kupa šampiona 1992. Ne mogu i neću da lažem da mi je lako pao rastanak. Bilo mi je teško, ali trenerski posao je takav, jako je teško da se vežeš za jedan klub, ali posle svih tih godina morao sam da odem. I dalje pre svega volim Partizan i smatram da je to moj klub. Smatram da imam šta da dam Partizanu i nadam se da ću tu priču jednog dana da nastavim. Kada dođe vreme, ako dođe vreme. Osećam klub kao svoju kuću i ne mislim da sam završio priču i da je rastanak 2012. kraj. Možda je i bolje da se napravi krug i prikupi toliko dragoceno iskustvo za vođenje kluba kao što je Partizan,” priča Jovanović i nastavlja u dahu.
“U klub sam doveo mlade srpske igrače i bilo nam je teže da igramo kod kuće nego na strani. Ta publika je navikla, ono što Novica Veličković ponavlja svaki put, da svako ko izađe na teren Pionira pruži 100 odsto od sebe i ako ne pružiš maksimum ne treba ti protivnička publika. Moraš da budeš sposoban da svaki put daš 100 odsto jer je ta publika navikla da tako funkcioniše. Očekivanja posle 2010. su bila nenormalna. Šta smo mogli više da uradimo? Samo da budemo prvi u Evropi. Ja sam godinu dana posle Fajnal-fora u Parizu seo na klupu, bilo je mnogo teško, ali sam uživao svakog dana i ponosan sam što sam deo te velike porodice. Stvarno sam ponosan. Ko je sve sedeo na toj klupi, pa to je veličanstveno. Reba Ćorković, fenomenalan čovek koji je osvojio prvu titulu, pa Ranko Žeravica, Aca Nikolić, Duda Ivković, Željko Obradović, Dule. I onda ja sednem na isto mesto. Šta više još treba da poželiš ako se baviš ovim poslom? Nema čovek za čim da žali. I potrebno je iskustvo da bi radio u tako velikom klubu, mnogo veće nego što sam ja možda u tom trenutku imao.”
Nekoliko puta se spekulisalo da bi Jovanović mogao da se vrati u Partizan, poslednji put posle odlaska Nenada Čanka.
“Iskreno, u više navrata bilo je stidljivog opipavanja pulsa, ali nikad ništa konkretno. Ja uvek imam isti odgovor – spreman sam da pričam, ali sad imam ugovor i ne mogu da kažem doći ću sutra. Bilo je opipavanja pulsa preko prijatelja kluba, ali nikad nismo pregovarali.”
Na klupu crno-belih seo je Andrea Trinkijeri, a potez rukovodstva kluba Jovanović vidi kao jasnu poruku da Partizan želi da se vrati na nivo na kome je bio ne tako davno.
“Trenerske legende su sedele na klupi Partizana i mislim da Partizan ima jako dobrog trenera. Davno sam rekao i to je moje mišljenje kao bivšeg Partizanovog trenera i svegdašnjeg partizanovca da postoje samo dva prava trenerska posla – rad u reprezentaciji, gde sam stvarno trener u smislu da se poslom bavim kao što se nekad bavilo. Ne pričam o pritiscima jer sam uvek imao dobar odnos sa Sašom Danilovićem i sa prethodnim predsendikom Draganom Đilasom, potom Dejanom Bodirogom, Draganom Tarlaćem, posle Igorom Rakočevićem i Vladom Kuzmanovićem i nikad nisam čuo od nekoga da treba da radim ovako ili onako. Radio sam onako kako sam ja hteo, a tako sam radio i u Partizanu. Ako znamo sve to onda i ne čudi što je Trinkijeri došao. Na svakom drugom mestu na neki način neko pokušava da ti se meša u posao jer tako sada funkcionišu stvari. U Partizan nije bilo tako. Sada ne mogu da garantujem kakva je situacija jer nisam u klubu, ali dok sam bio u Humskoj trener je uvek bio trener i na vrhu sportskog lanca. Zato je taj posao dragocen i ako ga je Trinkijeri tako analizrao mislim da je to ispravna odluka. Jeste, klub je bio u problemu, ali raspiši konkurs za trenera Partizana i videćeš koliko će njih da se prijavi. Partizan je evropski prvak i ko od mladih trenera ne bi želeo da bude u grupi trenera koje sam nabrojao? Što Trinkijerija da bude sramota da sedne na klupu na kojoj su sedeli Obradović, Dule, Duda… Njegov dolazak nije iznenađenje, zašto iznenađenje?”
Zbog obaveza u klubu nije gledao mnogo Partizanovih utakmica, ali smatra da potezi rukovodstva kluba ukazuju na to da crno-beli već ove sezone žele da napadnu titulu u ABA ligi i pokušaju da se vrate u Evroligu.
“Od odlaska Čanka napravljeno je nekoliko promena u timu. Aleks Renfro je ozbiljan igrač, nije bio u Barseloni zato što je loš. Da li će da napadnu titulu? Pa sigurno svi oni nisu dovedeni zbog kupa. Kup je sasvim zasluženo osvojen, ali i roster i trener su dovedeni da bi se pretpostavljam napala titula u ABA ligi. Partizan se stabilizovao, izašao je iz problema koji nemaju veze sa košarkom, ali koji su se odražavali i na teren. Predsednik Ostoja Mijailović radi dobar posao. Šta da mu se zameri? Imam prijatelje u klubu i pričajući sa njima čujem da je podignut nivo organizacije, dobili su nove prostorije i salu za treninge, dovedeni su igrači, niko se ne žali, plaćeni su… U ovo vreme, sa svim problemima, mora da se kaže da Mijailović radi dobar posao. Imao sam priliku da pričam sa njim, ima milion planova, ambiciozan je, nije sujetan, spreman je da čuje svaki predlog i verujem da će da nastavi u istom pravcu i da će sledećih sezona i klub i ekipa da budu još kvalitetniji. Ne može čovek da ne kaže da su stvari koje se dešavaju pozitivne.“
Jovanoviću je poslednji meč na klupi Partizana bio u Železniku. Odbranjena je titula, ali taj duel sa Crvenom zvezdom ostao je upamćen po dešavanjima oko terena. Meč u Železniku duboko je urezan u Vladinu memoriju.
“Nijednom nisam pogledao snimak te utakmice. Hteo sam da bacim odelo odmah posle meča, ali sam ga sačuvao, odneo na hemijsko čišćenje i danas ga imam. Podseća me kroz šta sam prošao, ne samo ja već i igrači koji su tu bili zajedno sa mnom i stručnim štabom. Znao šta će da se desi posle te utakmice, bez obzira na ishod cele serije. U tom trenutku smo imali probleme koji nisu bili vezani za teren, ali uspeo sam da doprem do igrača i da ih nateram da se borimo za taj trofej krvnički. Ja nikad nisma gledao onakvu utakmicu, a kamoli učestvovao u modernom košarkaškom dobu, u 20 veku. Takve stvari da se dešavaju, od pljuvanja, drmanja koševa, vređenja igrača na najvulgarniji način… Sramota. Ostalo mi je urezano, pričam to i svom sinu, jedan detalj. Okrenem se ka Milanu Mačvanu, detetu u tom trenutku sa svega 22 godine i on mi kaže: “Vlade, nemoj da se sekiraš. Nemoj da brineš.” Dva puta sam bio sa Mačvanom u timu kada je rekao nemoj da se brineš. Prvi put sa reprezentacijom 2008. kao pomoćnik Slobodana Klipe. I oba puta je bio u pravu, nije bilo razloga da brinem. Sjajni mladi momci su bili u tom timu, da ne pričam o iskusnijim Duletu Kecmanu i Peri Božiću, dok je Raško Katić propustio finalnu seriju zbog bolesti. Izdržali su nehumane uslove. Verovatno su svi očekivali da i igrači i ja odustanemo, ali svi mi smo bili borci i znali smo da nam je poslednja utakmica i želeli smo da budemo na visini zadatka. Meč je bio sraman, ali izdržali smo bokserski na nogama. Ne možeš da držiš tajm-aut, pljuju te, opšti haos i nije mi jasno da je neko dopustio da se igra u takvom okruženju.”
You Tube
Istog leta kada je Jovanović imenovan za prvog trenera Partizana u klub je došao Bogdan Bogdanović. Imao je 18 godina i u prve dve sezone u Humskoj nije mnogo igrao.
“Mnogo ljudi me negativno povezuje sa Bogdanom, ali ne mogu da kažem da sam ikada sa njim imao loš odnos. Pored Bogdanovića te godine je došao Dragan Milosavljević, Vlada Lučić je postao standardan prvotimac, na pola sezone doveli smo i Davisa Bertansa. Iduće sezone angažovali smo Danila Anđušića. Bogdan je igrao kod mene u reprezentaciji 2010. godine, kada smo nezasluženo izgubili u polufinalu Evropskog prvenstva od Litvanije, i on je bio jedan od glavnih igrača. Ja sam ga doveo u Partizan, nije niko drugi. On je igrao u jednom malom klubu, nije došao iz Druge lige, pa igrao KLS, pa onda došao u Partizan. On je došao iz juniorske lige u Partizan sa 18 godina. Ne želim da branim sebe, ali sigurno u tom trenutku mu je bilo potrebno da se aklimatizuje na veliki klub. I nisam ga doveo pa ga prebacio u mladi tim, on je bio u prvoj ekipi, skidao se, bio je tu,” objašnjava Jovanović i podvlači da su rezultati u tom trenutku bili prioritet.
“Situacija u klubu je bila takva da uspesi maltene nisu mogli da se ponove, ali barem da budu približni. U tom trenutku je bilo aktuelno bodovanje za Evroligu kroz ABA ligu, KLS i Kup Radivoja Koraća i sve to nosilo je sa sobom dodatni pritisak. I sad će Vlada Jovanović, koji je dobio tim, da ostvari malo slabiji rezultat i sledeće sezone neće da igra Evroligu. I ko će da bude kriv? Normalno, Vlada Jovanović. Čovek u tom trenutku mora da prelomi i odluči šta mu je važnije. A Partizanu je od krucijalne važnosti bilo da nastavi da se takmiči u Evroligi. Doveo sam mnogo mladih igrača i nisu svi mogli da dobiju šansu u istoj sezoni. Da li je Bogdan trebalo više da igra, sigurno da jeste. Bogdan je kod mene bio jedan od glavnih igrača u reprezentaciji, doveo sam ga da bude u prvom timu Partizana. On je pre dolaska u Partizan bio na juniorskom Fajnal-foru Evrolige sa FMP, a uzeo ga je Partizan, mi smo ga uzeli. Znači, morao je neko da zalegne za to. Ja bih voleo da sam mu dao veću minutažu, možda je i bilo situacija… U tom trenutku Milosavljević, zbog koga sam takođe trpeo ogromne kritike, igrao je 20 minuta, Lučić je igrao 15, oni su bili 89. godište i u tom trenutku su imali 21 godinu. Da li je trebalo da istrpim i Bogdana? Možda je trebalo, a da li je moglo? Nisam siguran da je moglo. U tome je problem. Na kraju krajeva počeo je da igra onda kad je trebalo da igra, sa 20 godina. Ništa mu nije uskraćeno i postao je vrhunski igrač zaslugama Duleta Vujoševića, koji mu je dao šansu u Partizanu, kasnije Saleta Đorđevića i Željko Obradovića. Svi su imali nekog razvoja u njegovom razvoju, a u nekom trenutku i ja sam mu promenio karijeru.”
Ceo intervju sa Vladom Jovanovićem možete pročitati na sledećem linku:
