U „Zemunelu” i stručnom štabu Miroslava Đukića više ništa neće biti isto: jedini strelac za Parni valjak u Ligi šampiona 2003, u konkurenciji Real Madrida, Porta i Marseja, osvajaču Kupa Srbije davao je poseban šmek, pleneći znanjem, vedrim duhom i nemerljivom naklonošću prema klubu sa značajno ostavljenim tragom još za igračke karijere.
Samo neupućeni Delibašićevom potezu pridenuli bi epitet – iznenadnog:
– Još pre dva meseca odlučio sam da se vratim u Podgoricu, iz privatnih razloga. Tu mi živi porodica, u januaru bih trebalo da upišem školovanje za PRO licencu, želja mi je da se oprobam kao trener i samostalno. U međuvremenu, mogao bih da radim s mlađim kategorijama, videću, možda i u okviru FS Crne Gore – veli Žurnalu Andrija Delibašić iz glavnog grada Srpske Sparte.
I, vraća se u leto 2016:
– Namera ljudi iz Partizana bila je da započnem trenersku karijeru u Humskoj. Marko Nikolić me je pozvao u stručni štab, sa zadovoljstvom sam prihvatio. Iza mene su dve odlične godine: prve – dupla kruna, pobede u derbijima, gol Leonarda za 1:0 u 90. minutu i činjenica da nismo izgubili nijednu utakmicu, druge – proleće u Evropi, Jang bojs, taj kup! Imao sam izvanrednu saradnju sa svima u klubu, sa igračima, pak, najviše.
Delibašić nema ružnu reč ni za upravu:
– Imao sam izvanredan odnos sa Vazurom, Vučelićem, Ilievom… Uzajamno poštovanje.
Biranim rečima govori i o crno-belom komandantu iz prošle sezone – Miroslavu Đukiću:
– Veliki profesionalac. Zbog čega je doveden to je i ostvario. Trebalo mu je vremena da se adaptira, u srpskom fudbalu ne cvetaju ruže kao u Španiji. Bilo je trzavica, malo ko bi sve to izdržao. Igrači su zadovoljni s Đukićem, sve lepo objasni, bez frustracija, lomova po svlačionici. Fudbaleri i stručni štab su mogli mnogo da nauče.
Andrijin uzdah i…
– Videćemo da li će da ostane, treba mu dati šansu još godinu. Verujem u Đukića, sad je iskusniji, pohvatao je konce. Iza nas je dobra sezona.
Emocije naviru…
– Najteže sam se rastao od igrača! Osećali su da uvek mogu da se oslone na mene, pitaju za fudbalske i nefudbalske stvari. Odlično sam sarađivao s Leonardom, Đurđevićem, mojim Crnogorcima Jankovićem i Kosovićem…
U svlačionici su, upravo, najteže podneli Delibašićevo „ do viđenja”!
– Rekao sam igračima da odlazim još pre dva meseca, pretpostavljam da su mislili da se šalim, znaju koliki sam partizanovac. Međutim…
Rođeni Nikšićanin hvata zalet: baš kao u jesen 2003. ka golu Porta, predvođenog Žozeom Murinjom:
– Ne krijem: cilj mi je da jednog dana postanem prvi trener Partizana! Još 1995, kao klinac, dolazeći u Humsku postavio sam pred sebe najveće ambicije.
Pre toga…
– Razgovaramo da postanem skaut, u Crnoj Gori ima mnogo interesantnih igrača…
Andriji Delibašiću ne pada na pamet da stavi tačku na crno-belu priču:
– Otišao sam da bih se vratio: spremniji, bolji, s više znanja…
