Za titulu potrebno 30 pobeda

Lepo je igrati Ligi Evrope, biti pred očima skauta velikih klubova, zanimljivo je i pohvalno, kakvi god da su uslovi i koja god država da je u pitanju, osvojiti četiri kupa zaredom, napasti rekordni peti, ali glad navijača Partizana, posle prenstvenih mrvica minule dve sezone, može da utoli samo – titula.

Crno-beli u Inđiji (18 časova, TV Arenasport 1) otvaraju novu sezonu u kojoj su klupski čelnici kao prioritet odredili plasman u grupnu fazu drugog po vrednosti UEFA takmičenja, ali u igračkom kadru provejava stav da je samo kruna najboljeg tima u zemlji dovoljno dobar učinak. Po više osnova. Klub iz Humske 1 već dve godine gleda u leđa Crvenoj zvezdi, što se poslednji put desilo leta 2007, zbog čega je rešen da prekine dominaciju komšija. Donelo bi mu to višestruku korist, možda i veću od zarade eventualnim plasmanom u grupnu fazu Lige Evrope. Titula diže cenu igrača na tržištu. Titula donosi lakšu prohodnost ka grupama pod okriljem UEFA, samim tim i više novca, bolji rejting kluba, imidž u javnosti. Titula može da ima i magnetno dejstvo za navijače, jer su pred kraj sezone kad je osvojena poslednja, pod komandom Marka Nikolića, Grobari bili kao jedan, pa možda i sad, ako ova generacija uspe da izvede nešto slično, uspe da pomiri zavađene frakcije na tribinama.

Upravo bi učinak Marka Nikolića iz sezone 2016/17 mogao da bude svetionik Savi Miloševiću u poteri za srećkom. Tad je sadašnji trener mađarskog Fehervara nanizao 37 utakmica bez poraza u svim takimičenjima, osvojio duplu krunu, dobio tri od četiri susreta sa Zvezdom (uz jedan remi) i ako to nije model koji bi trebalo da slede na Topčiderskom brdu onda će ih zadesiti sudbina Miroslava Đukića i Zorana Mirkovića, koji su se maltene već u prvom delu sezone opraštali od borbe za važniji pehar.

Da bi podvig bio ostvariv Partizan mora da ređa pobede. Da  trijumfuje u serijama. Pritom, ne mora da melje, takva su vremena došla da je estetika potisnuta u drugi plan i sve sve svodi na njegovo veličanstvo rezultat. Čak je i u toj poslednoj šampionskoj sezoni Nikolićev tim dosta puta kretao iz minusa ili mu je rival „držao nulu“ duboko u drugom poluvremenu. Velikog broja pobeda, narodski rečeno na „gu….“ navijači se i ne sećaju, ali one se pišu, stoje u arhivi i svedoče o jednom vremenu.

Uostalom, od 37 utakmica u Superligi, bilo Crvena zvezda, bilo Partizan – jer su to decenijski kandidati za prvo mesto – da bi bili šamponi moraju da slave na makar 30. Nije to izmišljotina, brojke su neumoljive. Crveno-beli su u tri od poslednje četiri sezone, otkako se  posle osnovnog dela prvenstva igra i plej-of, ostvarili redom 30, 32 i 33 pobede, dok je Parni valjak prekinuo taj niz u prvenstvu 2016/17sa ravno 30 trijumfa. Ovih sedam „kikseva“ otpada na učinak u derbijima (jer, pre početka sezone niko ne zna kakav će biti ishod) i prirodne zakonitosti pada, jer ne možete pobeđivati sve i svakog uvek, ali suština je u tome da šampioni pobeđuju u nizu.

Pritom, dosta tih trijumfa se  izgubi iz kolektivne svesti navijača. Malo ko se seća nekog mučenja protiv Voždovca, autogola u Kruševcu, penala protiv Spartaka za 1:0, ali ko hoće da bude prvak mora i tako da dobija utakmice. Jedva, ali da ih dobija. Samo to se računa na koncu, u maju 2020. kad se bude određivao prvak. Niko se neće pitati kako si dobio, nego – koliko.

Tekst preuzet sa portala Mozzart sport

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *