Koturović: Duvao sam pred Indijanapolis, imao vizije… Uprava Partizana plaćala navijače da nas gađaju stolicama

Proslavljeni srpski centar u intervjuu za Balkan Info o košarkaškim uspomenama i duhovnom putu

Koturović iz duše: Duvao sam pred Indijanapolis, imao vizije... Uprava Partizana plaćala navijače da nas gađaju stolicama

Dejan Koturović u studiju Balkan Infa

Godinama niko nije reč o njemu čuo. Dejan Koturović kao da je bio nestao s mape sveta. I onda odjednom vest da je Koturović na dugom duhovnom putovanju odlučio da bude šaman i bavi se nekakvim ezoteričnim biljkama. Načelno smo mi u tradicionalnoj Srbiji uvek skeptični kad su takve stvari u pitanju, pa su odmah krenuli i zajedljivi komentari. Međutim, sudeći prema Koturovićevim rečima u opširnom intervjuu za dobro poznati Jutjub kanal Balkan Info, njemu je cela ta spiritualna avantura i te kako prijala. Kaže de sad oseća sasvim OK, štaviše, čini se i bolje no u pojedinim trenucima u karijeri.

Ceo dvoiposatni intervju sa Koturovićem poslušajte na Jutjub kanalu Balkan Info, ima tu zanimljivih priča o potrazi za mirom, džunglama Amazona, sveopštoj situaciji u modernom društvu, ali mi smo se fokusirali na one sportske. Počevši od Mundobasketa 2002. na kojem se reprezentacija Jugoslavije sa Koturovićem u timu – bio je najefikasniji igrač polufinalnog duela sa Novim Zelandom, a turnir je završio sa prosekom od 12,8 poena, 7,1 skoka i 1,1 blokadu po meču – popela na krov sveta.

Ispričaću vam jednu čudnu priču, kako jedan šraf, u ovom slučaju ja, može da utiče na sistem“, najavio je Koturović.

Nismo međutim mogli ni da pretpostavimo koliko će čudna biti…

“Igrajući za Albu, posle nekih silnih operacija i ulaženja u formu, pa mi se dese neke sitne povrede i bolovi, ja sam već bio probao marihuanu, nije bilo redovno, retko sam konzumirao džoint. Ali te nedelje kad mi je Muki, čuveni trener, dao slobodno sedam dana da ne treniram, sa nekim svojim drugarom Amerom, pisac scenarija, i nekim njegovim drugarom, koji je Nemac, našli smo se i od ponedeljka do petka pušili po jedan džoint. I ja sam primetio da me je to, bogami, spasilo nekih bolova… Uglavnom, nastavio sam da pušim redovnije. Ja sam se već bio primio da to nije nikakva laka droga, da je to lek, kasnije sam shvatio da baš i nije tako“.

Međutim, približava se Svetsko prvenstvo…

Više na nagovor nekih prijatelja, shvatim da ne smem više da pušim marihuanu, jer mi sutra počinju pripreme za prvenstvo. OK, biću strejt. Legao sam u krevet i bukvalno sam dobio viziju, video sam nas, celu repreznetaciju, kako se penjemo na pobedničko postolje za prvaka, a da sam ja proglašen za MVP igrača celog turnira. Bila je to stvarno jaka i lepa vizija, sa suzama u očima, ja sam poverovao u to. Mislim, nisam nikakva Vidovita Zorka, nego jednostavno se tako desilo“.

Bodiroga, Koturović, Čabarkapa, Rakočević i Stojaković (©MN Press)

Bodiroga, Koturović, Čabarkapa, Rakočević i Stojaković (©MN Press)

Zašto je sve ovo bitno s sportske strane? Zato što je Koturović zaista verovao u to. I ta vera se vratila.

Mene je to jako držalo i dao sam veliki doprinos reprezntaciji ne samo na terenu, već sa tom verom da ćemo pobediti. Jer mi smo imali jako diskutabilno prvenstvo. Čak pripreme pre toga, dosta smo utakmica izgubili. I ja sam popustio, prvo sam bio jedan od najboljih, pa je posle Kari Pešić morao da me odmara, jer su mi se upalile Ahilove tetive. A zašto su se upalile? Zbog našeg sponzora čuvenog Ruda, koji inače pravi dobre stvari za invalide. Pa su pravili neke profi uloške za patike, idealne, svakom po njegovom stopalu. Međutim, nisu nas upozorili da neko ima viši ris, nego niži, neko je osetljiviji… I da prvo treba par nedelja ili mesec da se šeta, pa tek onda da se trči. Ma jok, ja sam trčao i upalio Ahilove tetive“.

Nije moglo u gorem trenutku, ali ne mari. Koturović je i dalje verovao.

U kakvom sam bio naponu i fizičke i psihičke snage čini mi se da nisam povredio tu Ahilovu tetivu da bih stvarno bio MVP turnira. Toliku energiju sam imao, bukvalno sam igrao plejmejkera u odbrani, igrali smo neki presing preko celog terena, bio sam dovoljno brz i snažan… Isto tako i ovi drugi. Ja sam bio uveren da to što gubimo utakmice i što ja lično ne igram nije nikakav problem, da ćemo nekako prevazići. I ne samo ja, nego cela ekipa. Sigurno nismo imali problem kao 2005. kad je definitivno ceo tim bio rašrafljen i to nije moglo da funkcioniše. To se pokazalo na terenu. Iako je bila isto sjajna generacija igrača“.

Na kraju, Srbija je šampion sveta, a Koturović jedan od najtraženijih centara Evrope. Koristi situaciju i iz Albe ide u tada moćni Virtus, mada s ove distance misli da je tu napravio veliku grešku.

Zeznuo sam se što nisam ostao u Berlinu, odličan grad, klub. Uživanje mi je bilo tamo. Ja volim publike koje se ne kolju kao Grobari i Cigani. Dosta su kulturniji. Sećam se utakmica kad nas, naši Grobari gađaju nas stolicama u glavu, doduše potplaćeni od strane Sisketa Čolovića (Đorđe Čolović, dugo godina jedan od uticajnijih ljudi u KK Partizan, prim. aut.), to sam kasnije saznao. Pokojni Haris Brkić je dobio stolicu u glavu, posle ti dolazi navijač: ’Ej, Koture, nisam hteo tebe, znaš kao…’ Sve neke podmetačine, čim je neka vrsta politike, to nešto nije u redu“.

Nije doduše bilo ni samo do Bolonje. Priznaje Koturović i sam se zasitio.

Izgleda da sam u Indijanapolisu jednostavno ispunio sve svoje košarkaške ambicije, a shvatio sam da nikad neću biti tako dobar igrač kao recimo Majkl Džordan. Proradila je realnost, priznao sam sebi da sam se ohladio od košarke, ne igra mi se više“.

Ubrzo je bio i kraj. Mada ne baš onakav kakav je isplanirao, ali kraj. Koturović je posle Virtusa igrao za Taukeramiku Duška Ivanović, on zahtevan trener, a Dejan već u godinama. Odlučuje da se podvrgne operaciji članka u Beogradu, nudila je Taukeramika da plati zahvat i u Španiji, ali Koturović je želeo pauzu, da se šest meseci opusti sa prijateljima i raskinuo je ugovor.

Želeo sam da pola godine budem na slobodi, uz te terapije, ali i prijatelje. Međutim, desilo se da imam samo druženje, za to vreme stvarno super zezanje, a terapije sam zapostavio, umesto toga sam ušao u neke poslove, uložio novac, nažalost pratio ne svoje, nego tuđe ideje… Bukvalno sam prešao put od poslovnih preko ljubavnih do drugarskih privikavanja i razočaranja“.

Poslovi pukli, košarkaška karijera takođe. Nije Koturoviću bilo lako tih godina.

Posle nepunih godinu dana otkako sam završio karijeru osećao sam unutrašnju težinu, mislio sam da ću umreti. I potrajalo je to. Meni je bilo toliko loše da sam svakog dana plakao između četiri zida, a tamo sutradan tešio neke moje radnike u firmi, kao biće plata. Ja se kao pravim jak pred njima, a u stvari toliko sam slab, raspadam se psihički“.

Posle svega Koturović je ipak zadovoljan. Najveće životne lekcije moraju da se plate. Drugačije ne može. Ili bar većina nas ne zna.

Voleo bih da sam imao ovo iskustvo pre 30 godina, ali bi me u tom slučaju verovatno bolelo uvo da igram košarku. Uglavno, tek kad nas strefi nešto loše, kad je teško, mi onda silom prilika idemo ka tome da se menjamo. Ne zato što to želimo, nego zato što moramo. Verovatno svakome od nas život nudi i druge, lakše opcije da pročistimo ego, ali mi se ne damo. E onda život kaže: ’OK, nećeš na finjaka, sad ću ja da te složim’. Pa se onda snalazi“.

Nije to uvek lako. Koturović dobro zna.

U tom periodu ja se nisam najbolje snalazio, izbegavao sam ljude, druženje, a pre sam uvek pravio žurke, išao po diskotekama, viđao se s ljudima. E onda sam malo bio sam sa sobom. Išlo je to i ovako i onako, to su sve neke linije živote… Da bi mi sad, evo već nekoliko godina, bilo skroz OK i ja sam svojim životom poprilično zadovoljan, čak mislim da sam napredan, da pronalazim neke zakonitosti u životu, možda su ih drugi znali, ja nisam. A mislim da ih i većina ljudi ne oseća uopšte. Tako da sam OK… Takmičenje me više ne zanima, da ti ja sad dokazujem koliko sam duhovan, da pogazim tebe. Kao sportista sam morao da to radim. Da se razumemo, želim da napredujem, ali ne osećam više potrebu da se namećem“.

Nema takmičenja. Nema ni košarke. Koturovića odavno već ne možete da vidite po dvoranama, mada je isprva pokušavao da prati. I košarku. Pa i tenis, kad se pojavio Novak Đoković.

Međutim, ne mogu da izdržim više od pola sata u dvorani, a TV i nemam. Možda mogu da izdvojim duže za neki dokumentarac, da pogledam neki dobar fudbal, ali ovo? Nije mi zanimljivo. Ne učestvujem, ne gleda mi se, a nemam ambiciju ni da radim kao trener. Jednom sam s nekim drugarom otvorio neku školu za klince, ali onda sam skapirao da mi se on ne gleda svaki dan, da tu pijemo kafe neke i to je prestalo“, kaže Koturović za Balkan Info.

I tu se sportska priča završava. Ali ima još svašta da se čuje. Pa ako imate dva i po sata, poslušajte, zanimljivo je, a ta borba sa demonima u sebi može nekom i da pomogne.

Teskt preuzet sa portala Mozzart sport

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *