CRNO-BELA NOSTALGIJA:Ima, ima šta da se vidi i mora, mora to da se podrži

Tekst preuzet sa sajta Crno-bela nostalgija
https://crnobelanostalgija.com/

Prvobitno, ovaj tekst je bio planiran da se objavi posle revanša plej-ofa za Ligu Evrope, između Moldea i Partizana. Ipak, sa namerom ga objavljujemo sada – razlog ćete saznati kasnije, ako ga i sami ne dokučite tokom čitanja. Ili ako budete imali nerava da dođete do kraja teksta. Ovo svakako nije rekapitulacija dosadašnjeg toka sezone – ovo je zapažanje nekih stvari koje nisu nimalo slučajne, a karakteristika su Partizana od marta meseca. I naravno, kao što pretpostavljate, ovo je lični stav. Možete se složiti ili ne, komentarisati na kraju teksta, ili u svakom momentu odustati i preći na neko drugo štivo.

Priznajem da sam bio vrlo skeptičan povodom iznenadnog dolaska Save Miloševića (ili Sava, što bi rekli gramatički čistunci) za trenera Partizana u martu mesecu, posle još iznenadnijeg i čudnijeg odlaska Bate Mirkovića. Pre svega, jer Savo nije imao značajno iskustvo treniranja seniorske ekipe na klupi. To u startu nije morao da bude hendikep – nekim posebnim iskustvom rada sa seniorima se nisu mogli pohvaliti ni Ljubiša Tumbaković, Aleksandar Stanojević, Vuk Rašović, Ivan Tomić, Slaviša Jokanović ili Miroslav Đukić, pa su ipak svi oni u nekom momentu preuzeli Partizan, i osvajali kasnije i trofeje sa našim klubom. Drugi razlog za skepsu bio je taj što su aktivnosti Save Miloševića često bile kontradiktorne: umeo je Savo da raspali po Tomislavu Karadžiću, pa da posle uđe u njegov tim u FSS; umeo je, pre samo tri godine, da se žestoko konfrontira sa rukovodstvom FK Partizan na onoj klupskoj skupštini koja nikome ne služi na čast, pa da dve i po godine kasnije prihvati poziv istog tog rukovodstva i sedne na klupu “crno-belih”.

I dalje se sećam snimka sa prvog treninga Partizana po dolasku Miloševića u martu. Savo i njegov asistent Milan Đuričić objašnjavaju neke taktičke i tehničke finese igračima, a verovatno je mnogi partizanovac u tom momentu imao divljenje prema igračima Partizana, što uopšte imaju snage da slušaju bilo šta i bilo koga, izmrcvareni dolaskom četvrtog trenera za samo devet meseci, igranjem u totalno neregularnoj ligi (pravljenoj po potrebama Crvene zvezde i njenog niškog pobratima), kao i ne baš sjajnom finansijskom situacijom u samom Partizanu.

Ređali su se, pod Savom kao trenerom, pobede i porazi u Superligi, ali su prve naznake poverenja kod navijača zadobijene utakmicama u polufinalu Kupa Srbije, kada je Partizan u dve utakmice bio bolji od vicešampiona (sad tu umetnite onaj smajli koji se kiselo smeje ili povraća), niškog Radničkog. Očigledno je bilo da je Milošević sa svojim stručnim štabom jasno usmerio sve snage na osvajanje trofeja. U dve utakmice Partizan je razobličio famu o nekakvom niškom fudbalskom čudu, i da nije bilo sudijske krađe u revanšu u Nišu, na štetu Partizana, to polufinale bi bilo još lakše dobijeno. Posebno je bila indikativna slika kada Miloševićev asistent, Milan Đuričić Đumi, oduševljeno podiže u vazduh poletarca Lazara Pavlovića, koji je dobio šansu od početka. Slika radosti zbog uzvraćenog poverenja.

A onda je usledilo finale protiv opštedržavne miljenice Crvene zvezde, ekipe toliko dignute u nebesa od strane medija, da je dobila status Reala ili Liverpula. Partizan je suvereno vladao tom utakmicom, pobedio najvećeg rivala sa 1-0, i ostavio ga na dva šuta u okvir našeg gola, pri čemu nijedan od tih šuteva nije bio opasan. Trofej je osvojen, i to na na način koji nije ostavio nikakvu sumnju. Očigledno je bilo da su Milošević i njegovi saradnici uspeli nemoguće: da konsoliduju ekipu pri kraju mučne sezone, zadrže fokus na najbitnijem, a to je Kup Srbije, da rehabilituju neke skoro otpisane igrače (Ostojić, sada i Urošević), da bez ikakvog straha pruže šansu poletarcima u koje veruju (Lazar Pavlović), i da sve to krunišu osvojenim peharom domaćeg kupa.

Savo Milošević to sigurno ne bi mogao sam da uradi, bez obzira na sav treneski afinitet koji poseduje. Ono što je veoma značajno, i na šta uvek malo obraćamo pažnju, to su asistenti i članovi stručnog štabaMilan Đuričić, iskusan superligaški trener o čijem radu u Vojvodini se i danas priča o superlativima, čovek-fanatik koji ima osećaj za prepoznavanje kvaliteta kod mladih igrača, zatim kondicioni trener Marko Stojanović i još jedan asistent Miloševića, Nenad Cvetković, koji je takođe kao i Đuričić, radio u FSS. Uz analitičare, čija je uloga veoma bitna,kao i preostale članove stručnog štaba, verujemo da smo dobili stručni štab koji na neki novi i moderniji način posmatra fudbal. Ali, pre prelaska na moderne komponente u igri Partizana (uz ogradu da autor teksta nije fudbalski stručnjak već samo navijač, koji dugo posmatra utakmice Partizana i može da bar uoči neke nove ideje u igri), vratimo se Miloševiću. Vreme će pokazati kako će se razvijati njegova karijera i koliki je njegov talenat. Ono što smo svi mi zaboravili pri njegovom dolasku u Partizan, je činjenica da je Savo Milošević elokventan i inteligentan čovek. Možda nam je često delovao kao plahovit, svojeglav i nepredvidiv, ali mu se inteligencija ne može osporiti. Ne robuje tipičnim fudbalskim floskulama “srca na teren”, i za trinaest godina karijere u najjačim ligama Evrope, samo je mogao da usavrši svoje socijalne veštine, te da vidi izbliza da je fudbal mnogo više od taktike i zelenog terena. Pre svega, da je preduslov svakog uspešnog trenera dobra komunikacija sa igračima, saradnicima i medijima, i bar neko osnovno razumevanje psihologije sportista. Verujem da je Milošević, sa inteligencijom koju neosporno poseduje, za sve te godine u Evropi, to mogao da apsorbuje, radeći sa najvećim asovima svetskog fudbala. Uzgred, prijatno je gledati konferencije Save Miloševića, ne zbog slatkorečivosti, već zato što navijač može da vidi jasnu i preciznu misao, kao što je to bio slučaj sa Markom Nikolićem. Jer, ako neko ne ume da jasno saopšti misao na pres konferenciji, kako da mu verujem da će snagom svog intelekta ubediti igrače u nešto što treba da urade na terenu?

Pripreme za novu sezonu su počele, dolasci i odlasci igrača su bili svakodnevni, bilo je iznenađenja zašto su otpisani neki igrači, ali stručni štab je svakako imao već tri meseca rada iza sebe i za verovati je da je izvršeno skeniranje situacije. Milošević praktično ima ulogu poput menadžera u Engleskoj, glavni je kad su u pitanju odluke o dolascima i odlascima igrača, njegova je prva i poslednja na terenu, ali veliki deo rudarskog posla oko samog terena obavljaju asistenti. U pauzi, Milošević se osvrnuo i na igre mlade reprezentacije, i priznajem, pozitivno me je iznenadio ovom izjavom:

– Mi u selekciji u startu odbacujemo one koji mogu da prođu i biramo one za koje mislimo da znaju da igraju. Imamo aršine da je to glavni talenat da biste se profesionalno bavili fudbalom, a veština baratanja loptom je samo jedan od talenata ako želite da napravite gotov proizvod, ali… To su i pametna glava, brzina, eksplozivnost, brzinska izdržljivost. Tek kad procenite da neko dete sve nabrojano ima možete od njega da pravite proizvod. Nažalost, i dalje mislimo da možemo da pravimo profesionalne fudbalere od onih koji znaju i da je to dovoljno“.

Zar nije baš Partizan godinama robovao tim predrasudama? Pored vrhunskih igrača koje je naša škola izbacivala (Mitrović, Jovetić, Ljajić, Jojić, Milenković, Marković, Živković…) imali smo i priličan broj onih koji su na sva zvona najavljivani kao fudbalski čarobnjaci, ali ih je nedostatak drugih kvaliteta, pre svega brzine, odgovornosti u igri ali i jake psihe, a u nekim slučajevima i vaspitanja, sprečio da postignu opipljiv uspeh u karijeri. Godinama je podilaženo pojedincima i u startu im je davan veći kredit, samo zbog činjenice da su to, eto, “naša deca”.

Da je Partizan počeo da igra neki moderniji i efikasniji fudbal koji je Milošević jasno apostrofirao u navedenoj izjavi, bilo je jasno posle nekoliko utakmica u novoj sezoni. Inđija i slabašni velški rival u Ligi Evrope svakako nisu merilo, ali je zato utakmica protiv Malatije u Beogradu nešto najbolje od evropskih utakmica što su navijači Partizana videli u poslednjih nekoliko godina. Partizan, koji do sada nije uspeo da eliminiše turskog predstavnika, oduvao je brzinom i igrom Malatiju sa 3-1, a realan rezultat je samo prema idealnim šansama mogao biti 5-2, najmanje. Videli smo sve ono što čekamo godinama, ili bar od odlaska Marka Nikolića: presing, napade po krilima, direktnu igru, ubitačne kontranapade. I brzinu, kao osnovni preduslov. Ne samo onu suvu, fizičku brzinu, da igrač može da pretrči 100 metara za manje od jedanaest sekundi, već i brzinu razmišlajnja i odigravanja. Posle prolaska u narednu fazu, bilo je i definitvno jasno – ovo je zaista novi i moderniji Partizan. Lično, nikad kao navijač nisam robovao terminima kao što je “lepota igre”. Poenta treba da bude u efikasnoj, odgovornoj i konkretnoj igri, u brzom osvajanju prostora, i kada imate sve to, lepota se samim tim podrazumeva.

Partizan je, osim ovih kvaliteta pokazao i karakter pobednika. U nekim davnim godinama, ekipu bi slomio gol Malatije za 2-1, ili prednost Moldea od 1-0. Ne i ovog leta – ekipa je nastavila da napada, pa je Malatiji dat i treći gol, a protiv Moldea smo preokrenuli na 2-1! Istina, takve preokrete smo viđali i protiv Nefčija 2014. sa Markom Nikolićem i protiv Steaue 2015, sa Milinkovićem na klupi. Takav trend ukazuje ne samo na upornost i veru ekipe, već i na zavidnu fizičku pripremu, sigurno bolju nego ranije.

Prednost ove ekipe “crno-belih” je u tome što i kada ne pruža sjajnu igru, pojedinci svojim kvalitetima mogu da donesu prevagu. Zoran Tošić je načeo Velšane u revanšu, potom asistirao Sumi protiv Moldea, Asano je na debiju postigao gol Malatiji a protiv Moldea jednim potezom “otvorio” prodor za Uroševića, a Tošić je opet bio tu da postigne gol. Stojkovića kiks u Malatiji u 6. minutu (jedan od retkih od kako se odrekao ružne prošlosti) nije sprečio da “skine” zicer u finišu. Nastavio je da deluje na ekipu kao što kapiten i treba da radi. Sejduba Suma je posebna priča, i posle njegovih igara ovog leta nameće se pitanje u ćemu to bivši treneri nisu bili vični u komunikaciji s njim, a da to Savo Milošević može? Možda je to ona psihološka komponenta, a možda i oslobađanje od igrača koji nisu spremni da maksimalno podrede sujetu interesima ekipe. Dve godine, moj drugar arhivator i ja kukamo da Sumi treba dati samo punu slobodu, i da mu nad glavom ne visi teret zamene u 60. minutu. I najzad, našao se neko na klupi da to i shvati.

I naravno, bez namere da ikoga izdvajamo, greh je ne pomenuti vaskrsle Uroševića (dve evropske asistencije), Zdjelara (sa ključnim pasovima), Ostojića kao nezaobiaznog igrača odbrane, vrlo korisnog Šćekića ili mlade Strahinju Pavlovića i Filipa Stevanovića, uz Lazara Pavlovića i Lutovca koji su tu negde nadomak prvog tima. Skoro da nema igrača koji za ovih pet meseci nije podigao nivo svoje forme! Omladinska škola nagoveštava da će da bude u funkciji prvog tima, nadamo se da su Stevanović i oba Pavlovića jasan pokazatelj da se odgajaju samo oni koji mogu da odgovaraju zahtevima modernog fudbala, a ne lažni talenti .

Sve ovo me uverava da u Partzanu zaista postoji ozbiljan i moderan sistem na polju rada sa ekipom. I da zato treba da ostavimo kući sve naše lične frustracije, da ne zviždimo igračima pri lošem potezu, da ih podržimo i kada im ne ide. Da im ne otežavamo nepotrebnim potezima, izazivanjem kazne UEFA nepotrebnim simbolima koji veze sa Partizanom nemaju, da ne ubacujemo baklje na naš teren, tek postavljen (da li bacamo kući baklju na tepih?), jer to je i naša kuća.

Većina vas koji ovo čitate ste verovatno bolesni zaluđenici za Partizanom, kao i autori ovog bloga, jer da niste, sigurno biste imali pametnija posla od čitanja ovakvih tekstova i bavljenja Partizanom u ove vrele avgustovske dane. Ali i za one probirljive, koji tek tu i tamo dolaze u Humsku 1, zgroženi atmosferom u domaćem fudbalu i time da na našim terenima “nema šta da se vidi”, poruka je, parafrazirajući Boža Koprivicu: “Ima, ima, šta da se vidi!”

Na upravi kluba je da uprkos svim teškoćama zbog društvenog okruženja u kojem je Partizan tretiran kao strano telo ili makar neželjeni brat, obezbedi optimum uslova i pre svega podršku stručnom štabu i ekipi. Nemamo toliko snaga za rasipanje ili dobrih trenera za promenu.

Utakmica protiv Moldea je donela veliki nalet optimizma – kada su dušmani pomislili da će kazna UEFA desetkovati ekipu, za samo dva dana organizovan je dolazak 6.000 najmlađih partizanovaca, koji su doneli neverovatnu energiju, izmamili svima suze radosnice i pokazali da je ovaj klub neuništiv i da ima budućnost. Zato, ne otežavajmo našem Partizanu, budimo korisni, svako u svom domenu. Neko kao igrač i trener, neko kao rukovodilac, a mi kao navijači. Ovoj deci od četvrtka valja ostaviti sačuvan Partizan. Bilo bi lepo da ne budemo kao ona dva matorca, “mapetovca”, koji večito stoje na balkonu i, da prostite, kenjaju. Da li je šou mogao da bude bolji, da li je voditelj bio smušen, i slično. Deci koja su protiv Moldea donela svu čistotu ljubavi i emocija na zapadnu tribinu, nije bilo bitno da li je iznad njih u loži Vučelić ili Vazura, zašto se Sadik sapleo a Miletić poslao loptu u aut. Oni su samo voleli Partizan, i samo to je potrebno i mi da radimo.

I da: Savo Milošević i njegov stručni štab nisu naručioci ovog teksta, niti je klub sponzor objavljivanja. Ne znamo kako će se završiti revanš u Moldeu. I baš zato sada objavljujemo ovaj tekst. Partizan, njegova sudbina, ali i sudbina ovog stručnog štaba, ne smeju da zavise od te utakmice. Kako god se završila ona, a većina nas iskreno gaji optimizam, ti ljudi treba da ostanu da rade ono što su nedvosmisleno pokazali da umeju, i to za veoma kratko vreme – da postavljaju temelje za novi i moderni Partizan. Bilo bi pogubno da ishod jedne utakmice odlučuje o sudbini trenera i njegovih saradnika. Jer, korist od ovoga što oni sada rade prevazilazi okvire jednog meča, to je nešto što će tek doneti plodove, mada se prve slatke jabuke već sada beru.

I ako je u četvrtak došlo 6.000 mališana da bodri Partizan, zašto ne može da dođe, za početak i nas 6.000 matorih, pa za dve nedelje i osam hiljada, i tako dalje? Jer, ima, ima, šta da se vidi, i mora, mora to da se podrži!

Tekst:Aleksandar Pavlović

Foto: partizan.rs

Jedan komentar

Ostavite komentar
  1. Kao jos jedan “bolesni” partizanovac,slazem se sa skoro svime iznetim,osim onim afirmativnim na racun uprave,a evo i zasto.Svima je jasno da su vucelic i vazura ljudi ove vlasti koja na sve nacine saplice i unistava kompletno sportsko drustvo Partizan i tako leci komplekse velikog vodje.E sad, nije to najveci problem,kada -na primer, ne bi “Novosti” gde je direktor vucelic bile jedan od glavnih propagatora rupasa I JEDINE IZVESTILE KAKO JE BILO NESTO VISE OD 3000 dece na stadionu,zar to nije dovoljno da se vidi kakva je krpa od coveka vucelic,mada ja tog JUL-ovca pamtim jako dobro iz devedesetih.Drugo kolika je vazurina plata u vreme kada grcamo i ne isplacujemo plate igracima??Trece,koji je od njih dvojice izasao u javnost i rekao ono sto svi vide i znaju-o odnosu sns lopovske vlasti prema Partizanu-nikad to poltroni nece uraditi…Ali slazem se sa autorom teksta da samo MI ISKRENI NAVIJACI mozemo sacuvati i odbraniti nas voljeni Partizan.

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *