Ako ste imali sreću da živite u doba jugoslovenske Prve savezne lige i da je pomno pratite, znali ste da nabrojite bar po deset igrača svake ekipe, bez obzira da li ste njen navijač ili niste. Oni najistaknutiji asovi u svakom klubu brzo su ulazili u pamćenje. Jedan od takvih asova,koji je u početku igrao u manjim klubovima i tek u smiraj karijere došao u Partizan, bio je iZoran Batrović.
Ovaj vrsni napadač i fudbalski znalac je prvoligaški hleb okusio najpre u Budućnosti iz rodne Podgorice, tadašnjeg Titograda. Brzo je postao neko ko se prepoznaje na svim terenima po svom umeću, a posle četiri godine – u leto 1983, umesto u neki od vodećih klubova, Batrović prelazi u redove novog prvoligaša,Prištine. Tandem Batrović – Vokri bio je glavna snaga Prištine, i već na početku sezone 1983/84 upravo su oni svojim golovima doneli Prištini senzacionalnu pobedu nad šampionskim Partizanom.
Vokri u leto 1986. godine prelazi u Partizan, a Batrović, koji je u medijima bio u nezasluženoj senci, ostaje u Prištini, i tamo dočekuje još jednog napadača kojem će takođe pomoći svojim asistencijama da iskaže svoj kvalitet. Tandem Batrović – Đukić nastavlja tamo gde je stao tandem Batrović – Vokri. Početkom 1988. godine ispravljena je nepravda, pa zajedno sa Vladislavom Đukićem u Partizan dolazi i Zoran Batrović – kvalitet ovog Podgoričanina je najzad prepoznat u Humskoj, iako je to moralo da se desi i ranije.
I jedan krajnje lični osvrt: u vreme kada Batrović, rođeni Podgoričanin dolazi u Beograd i Partizan, autor ovih redova, tada mladi navijač, iz rodnog Beograda odlazi u armiju, upravo u Batrovićevu Podgoricu! Uspevam da pogledam tek prvu beogradsku utakmicu Batrovića u crno-belom dresu (protiv Veleža, 1-0), i kasnije tek čuveno finale Kupa Jugoslavije (6-1, opet protiv protiv Veleža!) u kojem se i Batrović upisao u strelce. U međuvremenu, Batrović je blistao, ostale su u sećanju sjajne partije protiv Slavije, Rome, Slobode, Sarajeva…a ja sam bio tužan što ne mogu uživo da gledam tu Jusufijevu mašinu koja je samo zahvaljujući čudnim dešavanjima u poslednjem kolu sezone 1987/88 ostala bez titule prvaka.
Zoran Batrović je jedan od onih igrača za koje, kad ih se prisetite, imate utisak da su godinama nosili crno-beli dres. Međutim, Batrović je samo godinu i po dana, odnosno sezonu i po, boravio u Humskoj 1. Ali igre koje je pružao su učinile da trag koji je ostavio bude značajan kao da je u Partizanu bio znatno duže. Odigrao je ukupno 82 utakmice za Partizan, i dao 33 gola, od toga u šampionatu Jugoslavije 37 utakmica uz 12 postignutih golova. Po dva puta je bio strelac I u Kupu Jugoslavije i Kupu UEFA.
Crno-bela nostalgija: – Zorane, pre svega Hvala Vam na spremnosti za intervju. Podsetite nas gde ste počeli da se bavite fudbalom i ko je zaslužan za Vaše prve fudbalske korake?
Zoran Batrović: – Prve fudbalske korake sam napravio u Zeti, potom sam igrao za Sutjesku. Bokelj iz Kotora. Jedinstvo iz Bijelog Polja. Budućnost. Prištinu. Partizan . La Korunju, banjalučki Borac i budvanski Mogren . Za svoju karijeru sam najzahvalniji mom pokojnom ocu, koji je bio takođe fudbaler , a bavio se i atletikom.
Crno-bela nostalgija: – Kao igrač Budućnosti debitovali ste u Prvoj saveznoj ligi, koje su Vam najdraže uspomene iz tog perioda?
Zoran Batrović: – Debitovao sam za Budućnost sa 19 godina, a najbolja moja utakmica je protiv Hajduka iz Splita, za kup, kad sam postigao tri gola. Inače, bio sam te četiri godine redom prvi strelac Budućnosti.
Crno-bela nostalgija: – U leto 1983. Odlazite u Prištinu, tada novog prvoligaša. Zašto baš tamo, da li ste imali mogućnost da odete u neki od tada najjačih klubova?
Zoran Batrović: – I pored mnogih ponuda koje sam imao u to vreme, ja sam otišao u Prištinu, jer sam voleo izazove. Video sam tada da Prištinu u drugoj ligi prati po dvadeset hiljada gledalaca, i nisam se pokajao. Primili su me fantastično svi, na čelu sa Vokrijem, koji je dolazio svaki dan u hotel kod mene, da me pita imam li kakvih problema, treba li mi što i slično. Nijednu neprijatnost tamo nisam doživeo i ljudi su me voleli i posvećivali mi mnogo pažnje.
Crno-bela nostalgija: – Opišite nam ukratko Vaš boravak u Prištini. Naime, deluje nam da ste, zahvaljujući svojim sjajnim igrama, Vi i Vokri u tom gradu imali status božanstava?
Zoran Batrović: – Tako je, pa i dan-danas, posle toliko godina, zovu me i zahvaljuju za sve što sam dao za Prištinu, i to novinari koji nisu bili ni rođeni tada, a sve znaju o meni. To je znak da se interesuju i da me nisu zaboravili. Vokri i ja smo im uzvraćali golovima i činili ih srećnim. Svaka utakmica, nebitno ko je bio od protivnika, to je bio prepun stadion, to se ne zaboravlja.
Batrović u belom dresu Prištine protiv Partizana, jesen 1984/85
Crno-bela nostalgija: – Koliko puta ste igrali za Prištinu protiv Partizana, izdvajate li posebno neki od tih okršaja?
Zoran Batrović: – Protiv Partizana sam odigrao mnogo utakmica, ali se sećam dobro dve. Prva, kada je pokojni Mance u Prištini postigao gol, a ja izjednačio…i naravno, tu je i ona nezaboravna i tužna utakmica. Mi smo prvi igrali utakmicu s Partizanom, u Beogradu, posle pogibije Mancea i dogovorili smo se, ako damo gol, da niko ne prilazi strelcu i da se ne radujemo. Ipak, Radanović je dao gol u finišu za Partizan i poleteo u stilu Mancea prema jugu, gde su ,,grobari” devedeset minuta pevali pesme o Manceu. Tu su mi pošle suze …i da ne zaboravim, pre te utakmice smo obišli mesto gde je poginuo, kao i njegov grob. Tužno i nezaboravno.
Crno-bela nostalgija: – U Partizan dolazite u zimskoj pauzi u sezoni 1987/88, sa već navršenih 30 godina. Mislite li da ste crno-beli dres mogli obući nekoliko godina ranije i da li bi u tom slučaju i Vaša karijera bila još uspešnija?
Zoran Batrović: – Da, naravno da bi bila mnogo uspešnija da sam došao ranije, ali ja sam imao ugovor sa Prištinom od četiri godine, plus jedna godina vojske, mada su me tražili Zvezda, Hajduk i Dinamo dok sam bio u Prištini. Iskren da budem, nisam bio ni uporan da idem negde drugde, jer mi je i tamo bilo dobro. Možda se ne zna, ali u to vreme malo ko nije hteo doći da igra za Prištinu, jer su dobro stajali finansijski.
Crno-bela nostalgija: – Već pri dolasku u Partizan, počeli ste sa odličnim partijama. Blistali ste na turniru u Kanu, potom i u domaćem prvenstvu. Prve takmičarske golove dali ste Vardaru. U toj prvoj polusezoni postigli ste šest golova. U jesen 1988/89 blistali ste protiv Slavije, Rome, Sarajeva… Da li biste neku od tih utakmica posebno prokomentarisali, da li Vam je neka posebno ostala u večitom sećanju?
Zoran Batrović: – Naravno, svaka na svoj način. Protiv Slavije sam se radovao a protiv Rome tugovao. Na turniru u Kanu sam dobro igrao i odmah dobio dobre ponude, ali Jusufi nije hteo ni da čuje, nego me je ubeđivao da ostanem. ,,Tek treba da pokažeš klasu, videćeš, došao si u pravi klub, tvoja cena raste svaki dan, nemoj da žuriš..” – to su bile njegove reči.
Zoran Batrović, Partizan – Roma 4-2, Kup UEFA 1988/89
Crno-bela nostalgija: – Utisak Partizanovih navijača je da je Partizan, sa Jusufijem na klupi, igrao atomski fudbal i imao sjajne pojedince na terenu. Delite li isto mišljenje?
Zoran Batrović: – Naravno da delim, jer su navijači najkompetentniji i ja njima verujem ipotpuno se slažem s njima, pa i po ovom pitanju.
Crno-bela nostalgija: – S kim ste najbolje sarađivali u igri, pored Vladislava Đukića?
Zoran Batrović: – Sa Vokrijem, Vučićevićem… mada, sve su to bili asovi i majstori.
Crno-bela nostalgija: – Da li mislite da je Partizan u leto 1988. i nešto kasnije, propustivši da realizuje nekoliko transfera (Pančev, Savićević, Belodedić), time propustio i priliku da se umesto Zvezde vine u vrh evropskog fudbala? Jer, trebalo je samo da se nadogradi već uigrana Jusufijeva ekipa?
Zoran Batrović: – Šteta što te godine nismo igrali finale Kupa UEFA, ali , šta je – tu je. Što se tiče tih neostvarenih transfera, potpuno ste u pravu. Trebalo je biti tako, da oni dođu u Partizan, ali mislim da to treba da kaže neko drugi. Ja samo znam da je bila priča da treba da dođu, a šta se desilo – ne znam.
Batrović i ekonom Asani
Crno-bela nostalgija: – Postoji li nešto čega se nerado sećate dok ste boravili na Topčiderskom brdu? Možda velike krize u upravi kluba, nekih loših Partizanovih utakmica?
Zoran Batrović: – Sećam se samo lepog i mojih ,,grobara” i skandiranja ,,BAT-ROVIĆ ZO-RAN”. To je ono čega ću se sećati do kraja života…a na ružne stvari neću da se podsećam.
Crno-bela nostalgija: – Jedan ste od prvih ovdašnjih igrača koji je bio član La Korunje. Posle La Korunje, nosili ste dres banjalučkog Borca i Mogrena i onda završili karijeru. Kakve utiske nosite iz tih sredina?
Zoran Batrović: – La Korunja je samo jedna kratka i lepa uspomena, kao što je bilo i u Borcu i Mogrenu. To je već bio zalazak moje karijere, ali u svakom slučaju bilo mi je lepo.
Crno-bela nostalgija: – Vaš sin Veljko je fudbaler Domžala, trenutno. Koliko fudbalski liči na oca?
Zoran Batrović: – Tako je, Veljko sad igra za Domžale, a pre toga bio je tri godne u poljskom Viđevu iz Lođa i tamo je debitovao u Ekstraklasi. Mnogo podseća na mene, trebalo je da potpiše za Partizan koji je bio maksimalno korektan prema njemu i meni, naravno, ali se iskomplikovalo oko obeštećenja. Tu je jedan mesar iz Podgorice, koji je imao klub Bubamara (a koji sam ja trenirao) tražio veliko obeštećenje. Ovom prilikom bih se zahvalio Ramadaniju i Damjancu na velikoj korektnosti prema meni i mom sinu. Ali, nikad se ne zna, možda jednog dana i moj sin zaigra za Partizan.
Legendarno finale Kupa Jugoslavije, Partizan – Velež 6-1
Crno-bela nostalgija: – Znamo da pratite ,,Crno-belu nostalgiju“ i zaista nam je drago zbog toga, jer Vi, bivši igrači, na taj način dajete zamah našem entuzijazmu. Da li redovno pratite i igre Partizana i kako vidite budućnost i Partizana, ali i fudbala na ovim prostorima?
Zoran Batrović: – Pratim sve i to me ispunjava. Pratim Vašu stranicu posebno, jer me podsetite i na neka davna vremena i svaka Vam čast. Partizan ima mladu i perspektivnu ekipu koja će tek da dođe do izražaja. Pratim fudbal u Srbiji i iz godine u godinu, čini mi se, kvalitet raste u svim klubovima tako da ce i liga biti sve jača i interesantnija.
Crno-bela nostalgija: – Puno Vam hvala na izdvojenom vremenu, želimo Vam uspeh na ličnom i profesionalnom planu, a Vašem sinu da, ako je to moguće, dostigne i prestigne učinak svog oca na fudbalskom terenu!
Zoran Batrović: – Hvala i Vama što ste me se setil! Veliki pozdrav za Vas i moje ,, grobare”!
P.S. A ovako su, svojevremeno, neki od dole potpisanih, zabeležili sjajnu igru Batrovića i Partizana protiv sofijske Slavije…
Intervju priredili: Igor Todorović i Aleksandar Pavlović
