Tajne razgovora čuvam za sebe, ali su mi bile najvažnije iskrenost i vizija trenera, kaže grčki as. – Uvek radim ono što me čini srećnim. – Pritisak je privilegija
„Votever mejks mi hepi” ponavljao je Joanis Papapetru tokom razgovora koji je išao glatko kao brod sa slike na njegovom vocap profilu po, sam bog zna kom, grčkom zalivu. Ponavljao je u takvom ritmu, da se nama u glavi vrteo stih Rejdioheda „Votever mejks ju hepi…“
Ispostavilo se da je ova bitna razlika zapravo –- nepostojeća. Papapetru, bez dileme najintrigantnije pojačanje Partizana za sezonu 2022/23, stihom „Šta god da me čini srećnim“ poručivao je navijačima crno-belih „Šta god da vas čini srećnima“.
Nismo (baš toliko) ludi, uočićete i sami kroz razgovor koji nas je, priznajemo, malo zatekao. Posle izvinjenja što nije ranije odgovorio na poruku jer su „poslednja dva-tri dana bila luda” Joanis je pozvao, spreman da priča o potezu koji je, na ovaj ili onaj način, uzdrmao košarkašku Evropu.
Godinama su kapiteni, najbolji ili najtalentovaniji igrači Partizana odlazili u Panatinaikos i tamo – manje-više svi – kupili šta god je bilo na talonu. Da li je došlo vreme za promene tih trendova, ili je reč o „izolovanom incidentu” tek kapiten i lider zelenih iz Atine je povukao potez koji nije uobičajen.
Nikada grčki reprezentativac nije igrao za Partizan!
Pogađate koje je objašnjenje dao na ovu konstataciju?
– Šta god da me čini srećnim.
Joanisa Papapetrua, 28-godišnjeg Atinjanina (mesto rođenja mu je Patra, ali to je sudbina deteta profesionalnog sportiste, a otac Argiris je privređivao i u Apolonu), srećnim čini da se preseli u Beograd, da igra za Partizan, da ratuje pod komandom Željka Obradovića…
– Ne donosim odluke na osnovu onoga što se dešavalo u prošlosti, na osnovu toga šta je neko radio, ili nije, pre mene. Radim ono zbog čega sam srećan i što mi, u ovom slučaju, predstavlja veliki izazov. Nalazim motivaciju u onome što Partizan predstavlja u Evropi. Naravno, našao sam se trenerom Obradovićem, čuo sam njegovu viziju, shvatio kakav će se tim okupiti, koliko će značajno za sve biti to što je posle mnogo godina u Evroligi… Prihvatio sam ponudu zato što znam da ću biti srećan i jer mislim da mogu da pomognem timu – rekao je krilni igrač reprezentacije Grčke i čovek koji već prvim koracima, bez da je uopšte zapertlao patike, ostavlja posebne tragove u slavnoj istoriji Partizana.
Pre nego što nastavimo priču, da ispoštujemo formu. Hronološki, Papapetru je prvo…
– Znao sam da ću završiti priču sa Panatinaikosom.
Zatim…
– Partizan je kontaktirao mog agenta.
Potom je sve…
–… bilo lako. Pričao sam sa trenerom Obradovićem, sagledao sve moje opcije, ali mi je odmah bilo jasno šta želim. Tačnije, odmah posle tog razgovora.
Da bismo održali ovaj intervju (koji po formi to, zapravo, nije) u zoni iskrenog, priznali smo da bismo voleli da čujemo kako je tekao taj atinski susret. Do najsitnijih detalja, po mogućstvu. Ne tražimo mnogo, zar ne?
– Tajne čuvam za sebe – nasmejao se izuzetno prijatan sagovornik. – Ali, reći ću vam ono što mi je bilo najvažnije. Željko Obradović je iskren. Tokom razgovora, gleda te direktno u oči. I kaže sve, loše i dobre stvari, možda i ono što ne želiš, ali ti je potrebno da čuješ. U ovoj fazi karijere i ne tražim ništa više. Želim izazov i da se borim za nešto veliko. Tokom cele karijere nisam imao problem da donosim odluke koje su drugačije.
Oh, da, poznato je sve to. Ali, pre nego što se vratimo na jednu odluku koja je dodatno zacrvenela Pirej, tu je pitanje: koliko je za dete bivšeg Panatinaikosovog igrača bilo važno što je baš Obradović taj sa kojim je razgovarao o novom angažmanu?
– To je nešto ogromno za mene! Nerealno! Takav razvoj čovek ne može ni da pretpostavi. Išao sam kao klinac u arenu, gledao Željka kako vodi Panatinaikos i kako pobeđuje. Gledati ga, a sada igrati za njega… Još saznanje da mogu da pomognem njemu i timu. Za mene je nešto posebno što ću raditi sa njim.
Da bismo Papapetrua malo podrobnije predstavili kao novo, iznenađujuće pojačanje Partizana, pozvali smo ljude koji su upućeni u njegov razvoj. Između ostalog, stigla je informacija da mu je prošle sezone PAO planski uručio loptu u ruke, da više kreira, organizuje… Da bude „point-forvard“.
– To je istina, mada ne mislim da je bilo planirano. Radiš sve što trener misli da je potrebno, ali i ono u čemu se osećaš komforno. Od dana u Olimpijakosu, preko Panatinaikosa, ja sam evoluirao. Napredovao sam iz sezone u sezonu, dodavao nove detalje u svoju igru i to se videlo na terenu.
Da se za kraj malo vratimo u prošlost. Na 10. jul, 2018. godine, kada je Joanis Papapetru posle pet sezona u Olimpijakosu odlučio da pređe granicu na prelazu na kojem saobraćaj nije prometan. Neki velikani su tuda prolazili – Paspalj, Spanulis, Skorcanidis, Pepreroglu, Burusis… – ali uvek praćeni oblakom prašine. Papapetru je prešao u Panatinaikos, u redove omraženog rivala. Nije dugo čekao ni na kapitensku traku u zelenom delu Atine.
Možete da pretpostavite kako je dočekivan u Pireju u protekle četiri godine? Sa kakvim se pritiskom nosio od kada je, zapravo, obukao Olimpijakosov dres pre devet sezona?
Onda možete i da pretpostavite da mu pritisak srpskog večitog derbija i srpskih večitih očekivanja neće biti opterećenje.
– Pritisak je privilegija – kaže Perperoglu i nastavlja mirnu plovidbu kroz razgovor.– To su posebni trenuci u životu. Srećan sam što sam ih imao mnogo u karijeri. Mi imamo privilegiju da živimo u tom svetu i uvek težimo nečemu velikom., nečemu gde imaš priliku da iznova upoznaješ sebe. To je privilegija. Deo toga je bio i prelazak iz Olimpijakosa u Panatinaikos. Bilo je teško i… Tražim pravu reč, ali „nelagodno“ je možda najbolja. Međutim, tokom vremena sam navikao, shvatio sam kako funkcionišu ta rivalstva. Takvo imate i vi u Beogradu. To je sjajno. Čini me srećnim. A ja u životu uvek gledam da budem srećan. I da pomognem da ljudi oko mene budu srećni.
Otac je bio igrač Panatinaikosa, mali Joanis je odrastao uz zelenu boju Atine. Možda je i to uticalo na tu odluku…
– Ne. Radio sam samo ono što je mene činilo srećnim.
Da, „votever mejks ju hepi” Joanis.
Nisam smeo da kažem Tristanu
U utorak je po društvenim mrežama počela da klizi fotografija na kojoj su, posle očigledno napornog treninga, Tristan Vukčević, krilni centar Partizana i Joanis Papapetru, novo krilo „crno-belih”. Sa jednog ramena nam nešto šapuće da im je sigurno sugerisano da rade po nekom programu, dok sa drugog realnost kaže – ma kakvi!
– Znam Tristana mnogo godina. Uvek sam se divio njegovom talentu. Znam da može mnogo da napreduje i to će se dešavati. Zanimljivo je da dok sam razgovarao sa Partizanom, Tristan me je zvao i pričali smo. Nije znao sve, ali nisam ni smeo da pričam. Radili smo zajedno… Prijatelji smo – objašnjava devet godina stariji od dvojice crno-belih drugara.
Nedović – jedan od najboljih saigrača
Desetak dana pre nego što će Papapetru uzdrmati evropsku košarku prelaskom u Partizan, iz zelenog dela Atine put Beograda krenuo je još jedan as. Nemanja Nedović je potpisao za Crvenu zvezdu.
– Imam sjajan odnos sa Nedovićem. Volim ga kao osobu i kao igrača. Kada je došlo vreme da Nedović ode u Zvezdu, bio sam tužan, jer u tom trenutku nisam znao da napuštam PAO. Ali, kad sam shvatio da dolazim u Partizan, da ćemo biti u istom gradu, bio sam srećan – kaže grčki reprezentativac.
Srpski bek je kontaktirao doskorašnjeg saigrača po saznanju da stiže u Partizan.
– Odmah me je pozvao, rekao mi je srećan zbog mene. Nedović je jedan od najboljih saigrača sa kojima sam bio. Prijatelj sam sa njim i njegovom suprugom. Pričali smo. Svestan sam da nećemo biti prijatelji na terenu, znam kako to funkcioniše, ali to neće pokvariti naš odnos.
Saveti Milutinova
Sa mnogo igrača sa ovih prostora možemo da povežemo Papapetrua. Jedan od njih je odmah pozvao – 3069… Nikola Milutinov, nekadašnji saigrač iz Olimpijakosa i bivši supertalentovani centar Partizana, imao je šta da kaže vršnjaku na temu gde dolazi.
– Tokom svih ovih godina održavam sjajan odnos sa Nikolom. Kad je čuo da sam potpisao za Partizan, odmah je poslao poruku. Objasnio mi je šta treba o Partizanovim navijačima, iako sam sve već znao…
Originalni članak: Politika.rs
