MILOŠ ŠARANOVIĆ – NIŠTA NIJE OD JUČE, PA NI LJUBAV, NI PARTIZAN!

Imam utisak da živimo u vremenu kad nema značaj ni ono što je bilo prekjuče. Gledam svoju decu, klince, moje mlade kolege – ono što je bilo pre njih to se ne važi. A mene valjda stižu godine pa sam svestan da ništa nije od juče, kaže Miloš Šaranović, novinar i autor knjige o Partizanovim legendama

Deset godina je urednik sportske redakcije TV B92, a 18 godina komentator fudbalskih utakmica domaće, italijanske, španske i nemačke lige, Lige šampiona i Lige Evrope. Završio je medicinski fakultet, ali lekar nikada nije bio. Strastveni je partizanovac, omiljeni klub prati od 1975. godine, od četvrte godine života. Sve o ovom klubu, njegovim fudbalerima, trenerima, navijačima… može se pronaći na stranicama njegove knjige “Samo jedan je Partizan” (Vukotić media, 2020).

Miloš Šaranović je i tata jednog sportskog trenera i jedne odbojkašice. Za Ljubav i zdravlje pričao je baš o ljubavi prema Partizanu, fudbalu, sportu…

Zašto ste napisali knjigu o Partizanu?
– Bila mi je velika želja da tako nešto uradim, a ideja je bila izdavača koji me je pozvao i pitao da li bih ja tako nešto uradio. Volim da pišem i mislim da ovo ostalo novinarstvo proleti i prođe, pa ne ostane ništa. A knjiga je velika i važna stvar. Kada te za deset godina pitaju čime si se bavio, šta si radio, ti možeš da kažeš – pa, evo, napisao sam knjigu.

Kako ste istraživali za knjigu? Mnogo junaka nije više među živima…
– Jedna od najvećih grešaka je uzdati se u svoje sećanje i u to šta si sve čuo. Većina stvari koje si čuo prošla je dve, tri, pet ruku i više nemaju veze sa izvornom verzijom. Ali još uvek postoje ozbiljne novinske arhive po bibliotekama, ostali su neki razgovori sa nekim ljudima. Sa mnogim sagovornicima nisam savremenik, nisam deo njihovog sportskog doba. Zato sam razgovarao sa ljudima koji su ih nekada gledali… Ozbiljno pitanje je bilo šta je mit, a šta se zapravo dogodilo. Ipak, uspeo sam da nađem mnogo toga. Dragoceni materijali mogu da se nađu na jezicima zemalja u kojima su fudbaleri Partizana igrali kasnije, gde ljudi više vode računa o tome. Mi imamo potpuno naopak odnos prema istoriji, sve što je bilo pre nije nam važno. A to je i bio motiv za knjigu, imam utisak da živimo u vremenu kada nema značaj ni ono što je bilo prekjuče. Gledam svoju decu, klince, moje mlade kolege – ono što je bilo pre njih to se ne važi. A mene valjda stižu godine, pa sam svestan da ništa nije od juče.

Zašto je “jedan Partizan”? Šta je to što presudi za koga da se navija?
– Meni strašno smeta kada sportski novinari kriju za koga navijaju. Niko nije postao sportski novinar pa otkrio da postoje Partizan i Zvezda. Svi su kao klinci bili na jednoj ili na drugoj strani… Naravno, sa godinama je taj odnos drugačiji, zrelije postavljaš stvari, nisu to više te i takve emocije, nije doživljaj isti.

Kakav je taj vaš odnos danas? Kako se čuva ljubav prema klubu?
– Mnogo sam objektivniji nego kada sam bio klinac. Emocije su tu i dalje… Otkad znam za sebe navijam za Partizan, moj ćale je bio na “Hejselu” 1966, na Partizanovom finalu Kupa šampiona… Slična je stvar i sa sa mojim detetom… Nikada ga nisam učio niti nagovarao da navija za Partizan, ali to je prirodno došlo. Ljudima je važno za koga navijaju, i to je prirodno. Sport je jedna od retkih stvari koje kontinuirano donose radost. Nema mnogo čistijih emocija i većih strasti nego kada se dešava nešto važno u sportu, a ti to doživljavaš lično… kada igra reprezentacija, a ti umireš kao da ti je ne terenu brat od tetke, kum. Malo mi je zato i žao što se sve toliko brzo dešava i ništa se ne pamti. Preti opasnost da neke velike priče iz prošlosti potpuno nestanu.

Da li mislite da današnja generacija fudbalera zna ko su bili njihov prethodnici, koliko su bili veliki?
– Mislim da ne i jako bih voleo da im to bude zanimljivo kada porastu da saznaju ko je sve igrao u njihovom dresu. Neće biti takvih heroja više… Hoće na neki način na Instagram… Današnji su fudbaleri tako prisutni u našim kućama, ali to je jedan potpuno drugačiji način. Ipak, i to je sve istorija kluba od 75 godina. I ovi prošli i ovi sadašnji.

Za koga je knjiga? Ko čita redove o “maštaru sa terena, idolu navijača”, “meteoru koji se prerano ugasio”, “steni na engleskoj travi”….?
– Neki stariji navijači Partizana su se obradovali… Ja bih voleo da dođe i do klinaca koji se zanimaju za fudbal, jer uz sve moje uvažavanje Mesija i Ronalda, nije loše da znaju da su neki veliki fudbaleri igrali i ovde i da imaju bliži put do uzora nego što su Argentina, Brazil, Portugal. Voleo bih da iz životne priče fudbalera shvate da jedna stvar ista za sve: ko se trudio, ko nije padao, a bilo je prilika kada ga je udaralo svašta, taj je izdržao, taj je ispao veliki. Do vrha su stigli oni koji su verovali da će stići, ali bili i dovoljno uporni da ne prihvate nijedan argument protiv.

Poznati ste i kao kolekcionar albuma sa sličicama fudbalera…
– Sličice mi jesu velika strast i to je jedna od retkih čvrstih preživelih veza s detinjstvom. Čak mi je to i profesionalno kasnije pomoglo da lakše prepoznam igrače, ostali su neki podaci dok sam gledao u te albume… Moji dragi ukućani potpuno shvataju da mi je to važno, pa paze i oni na albume. Poštuju ih.

Da li igrate fudbal, rekreativno?
– Ne, ispovređivao sam se na košarci i kada nisam mogao da se dam ceo, nisam ni igrao. Ali deca su luda za sportom. Ćerka igra odbojku, to joj važno, a sin je trener…. Dragocena znanja i umeća se uče u sportu: i šta znači da ne daš na sebe i da poštuješ drugoga, timski duh…

Ko je po vama najbolji fudbaler na svetu svih vremena?
– Ronaldo, Zuba. On je jedan od retkih koji je bio ogroman, oko koga se vodi ozbiljna polemika ozbiljnih ljudi – da li je on najbolji i da li je još mogao. A on nije hteo, mrzelo ga je… Ispovređivao se i završio je karijeru, ali on je esencija fudbala, on je sve ono što fudbal jeste. Poštujem sve ove ostale fizički spremne, jako brze, sve je to zadivljujuće i mnogo bolje od proseka, ali on je bio sve! Ceo fudbal stao je u njega!

Kako vama izgleda ova nova stvarnost, fudbal bez publike?
– Malo šta je hladno i prazno i bez smisla kao sport bez gledalaca. Deo strasti sa terena mora da se prenese na posmatrača i obrnuto. Deo želje onoga ko navija mora da oseti i onaj ko igra. Ovako, samo zahvaljujući visokom profesionalizmu sportista koje gledamo, to liči na ono što bi trebalo da bude. Oni su svesni da moraju da igraju, ali magija u ovim sterilnim uslovima nove normalnosti teško da se može postići.

A šta vam kažu fudbaleri, kako oni sve to vide?
– Oni su profesionalci od mladih godina i posvećuju se svom poslu. Kao i glumci u pozorištu kad izađu pred šestoro ljudi u publici… Daju sve od sebe najbolje što mogu. Nadam se da će stati sve ovo jer već traje predugo…

Kako vi doživljavate sve što nam se dešava?
– Nosim masku, nervira me, ali moram. Ja verujem samo u nauku i udarac mi je što se o ovome ne zna ništa…

Kako je, zapravo, sport pobedio doktora? Da li je tokom ovih “kovid dana” ipak “proradio” lekar u vama?
– Probudi se lekar u meni, naravno. Osećam neku glupu krivicu i grižu savesti što nisam i ja negde da nekom pomognem. Sa druge strane, znam da sam otišao za srcem…

Da li ste strog tata?
– Nisam, na ivici sam previše popustljivog. Čini mi se da svi čvrsti autoriteti i roditelji čija se uvek poštuje ne dobacuju daleko. Odnos drugara ima mnogo veći rok trajanja. Jedini ozbiljan cilj roditeljstva je napraviti čoveka, da razmišlja sam. Da uvaži tvoje mišljenje, ali da ide svojom glavom.

Na koju ste kartu igrali kada ste osvajali svoju suprugu?
– Nisam igrao ni na jednu kartu, a nikada mi ta tajna nije otkrivena.

Šta je recept za uspešan brak?
– Za odnose generalno, pa i za brak, važno je ogromno poverenje i čak možda veća tolerancija. Ako nema tolerancije, začas se sve iskomplikuje. Pored toga, mislim da ne treba mistifikovati odnose u braku. Ljudi koji žive zajedno moraju imati i prijateljski odnos. Zato mi je glupo kada se ljudi naljute jedno na drugo do smrti, a najboljem prijatelju bi to isto samo pomenuli ili zaboravili. Prijateljstvo, sloboda i tolerancija.

Ponovo, sportski – fer igra?
– Pa da!
 

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *