Dežurni krivci u Partizanu
Bliži se kraj dvostrukog olimpijskog ciklusa. Bezmalo osam godina su Milorad Vučelić i Miloš Vazura na ključnim pozicijama u Partizanu i poput atletičara na najznačajnijem takmičenju postavili nekoliko rekorda. Negativnih. Nikad se od raspada SFRJ nije deslo da crno-beli pet godina čekaju titulu. Izvesno će i šestu. Nikad se nije desilo da vežu tri sezone bez trofeja. Nikad se nije desilo da je dug premašio 30.000.000 evra, s tim da ima nagoveštaja da je i veći. Nikad ranije klub nije izgleda ovako jadno!
Sve su to zasluge rukovodećeg tandema, okrnjenog odlaskom Ivice Ilieva, te ako je činu povlačenja doskorašnjeg sportskog direktora protumačen kao moralni čin usled rezultatskih posrnuća, onda bi predsednik i generalni direktor trebalo da preuzmu odgovornost na organizaciona i finansijska, jer se koktel negativnih okolnosti spustio sa vrha u sve pore kluba, zašao u svlačionicu, opio i je sputao u nameri da napravi pomak. Zato bi ostavke Milorada Vučelića i Miloša Vazure za kojima je pre neki dan zavapila južna tribina trebalo da predstavljaju logičan sled događaja u devastiranoj sredini.
Jesu se problemi Partizana ocrtali na igralištu Novog Pazara u petak veče, međutim, pogrešno bi bilo svu krivicu za očajan početak sezone u Mozzart Bet Superligi svaliti na Iliju Stolicu i igrače, koliko god prirodno i logično bilo da i oni podnesu teret kritika, jer igraju baš onako kako je šef stručnog štaba odgovorio na pitanje da li razmišlja o sopstvenoj ostavci. Smešno. Za potlačeni položaj kluba nije kriv ni Stolica, jer je u njemu jedva dva meseca, niti Aleksandar Stanojević, pre njega Savo Milošević, Zoran Mirković ili Miroslav Đukić, još manje igrači bez obzira što je na nekima od njih publika neosnovano kalila bes. Odgovornost je jedino na ljudima koji sede u ložama i od decembra 2014. kad su preuzeli palicu od Dragana Đurića (doduše, Milorad Vučelić najpre kao potpredsednik u mandatu Zorana Popovića, od 2016. i kao prvi čovek) krune ugled kluba. Do kakvog su ga nivoa doveli najbolje se videlo ovog leta, prilikom izbora trenera i dovođenja fudbalera.
Kad je trebalo reagovati posle odlaska Aleksandra Stanojevića svi primarni izbori, a bilo ih je makar desetak, su ih odbili, mahom pod obrazloženjem da ne žele da sarađuju sa aktulenom vrhuškom. Pritom, to su imena od ugleda, ona koja „zveče“ u grobarskom svetu, poput Marka Nikolića, Vladimira Ivića, Veljka Paunovića, Aleksandra Vukovića… Niko nije hteo, sve do Stolice, za koga se priča da je izbor predsednika, a ne sportskog sektora. Veliko je pitanje u kojim kriterijumima se pristupilo angažmanu novalija, jer na Topčidersko brdo nije stigao niko za koga bi moglo da se kaže da je pojačanje. Što bi kazao Miroslav Muta Nikolić, pojedinci više liče na oslabljenja. A vrhunac beznađa u kome je trenutno Partizan jeste nemogućnost da iz Olimpijakosa (još) dovede Nikolu Čumića na koga Atinjani ne računaju i za koga nije baš da se lome drugi klubovi. Štaviše, pojedinci beže (čitaj: Marko Jevtović, čak i kad mu je brat Luka deo stručnog štaba, otišao je posle samo nekoliko meseci, jer je dovoljno inteligentan da vidi kako se Parni valjak kreće ka provaliji). Kome nije jasno: u ovako razoren, klub koji podseća na ruševinu, pravu šupu, niko neće.
I, zašto bi?
Da bi im kasnile plate? Da bi opraštali dugove prilikom odlaska? Da igraju za tim koji u pet od poslednjih šest sezona gubi realne šanse za titulu već na početku, a onda sluša sa vrha bajke u koje niko više ne veruje? Te „ima plej-of“, te „pojačaćemo se na zimu“, te „bolji smo od Zvezde i to smo dokazali u međusobnim duelima“, te „Evropa je merilo“, te „sudije nas kradu“. Ponekad Vučelić i Vazura deluju kao glavni lik iz Dežurnih krivaca kad Kajzer Soze poentira: „Najveci trik koji je đavo izveo je to da je ubedio svet da on ne postoji“. Tako su predsednik i direktor ubedili javnost da su svi drugi krivi osim njih. Suština je da su doveli Partizan do slugerajskog statusa u ovdašnjem fudbalu, da se ništa ne pita u organizacijama FSS, da se na njemu vežbaju sudije, a rivali osećaju kako se raspada, zbog čega ne čudi izjava Vladimira Gaćinovića kako je „Novi Pazar trebalo da mu da nekoliko komada“. Potpuna nemoć.
Za to vreme tandem na vlasti ćuti. Sezonu okončanu pre dva meseca okarakterisao je rečima kako je „neko drugi igrao bolje van terena“ ponavljajući mantricu prethodnog trenera Aleksandra Stanojevića, bez volje da preuzmu odgovornost za, primera radi, promašene investicije tokom zimskog prelaznog roka. Kad je počelo da kuva na relaciji Ilija Stolica – Ivica Iliev niko se nije oglasio kao da je stanje redovno, iako je svima jasno da se vatra rasplamsala, pretovorila u požar i da kuća uveliko gori. Možda ima vatrogasaca. Samo je potrebno da se oni koji su doveli do ovakvog stanja pomere i puste drugima da reše nagomilane probleme, kao što su pojedinci verovali da će upravo naslednici Dragan Đurića i njegove svite sanirati dugove iz 2014, tada na oko 14.000.000 evra. Ispostavilo se da su danas (ne samo zbog dupliranog, pa i više od toga minusa) mnogi navijači spremni za poklič: „Đuro, vrati se, sve ti se oprošteno“.
S tim što ni on (reče) neće.
Možda se neće Milorad Vučelić ni Miloš Vazura tako lako odreći lagodnih pozicija dok im neko ne sugeriše kako bi bilo bolje da se povuku, jer su na nečiji mig i došli. Mada, možda u njima ima životnog iskustva i dovoljno ljudskosti da posle unižavanja kluba na svim nivoima kažu sebi „nije ovo više za nas“. Kad već vole kafanu i pesmu, da zapevaju Con te partirò, kroz glas Andree Bočelija aktuelizuju nedavni boravak italijanskog tenora u Beeogradu, a završetak dvostrukog olimpijskog ciklusa dočekaju stihom simboličnog pridruživanja „bratu“ Ivici Ilijevu:
“S tobom ću otići”.
Ili, što bi Britanci rekli: „Vreme za rastanak“.
Originalni tekst Mozzart sport
