Zašto Partizanu drhte noge kad je gusto i da li Miloševiću uzde time izmiču iz ruku?

Čukarički, Voždovac, Napredak, da ne pominjemo AZ…

Humska to odavno ne pamti. Da Partizan ima dva gola prednosti u domaćoj ligi, na svom terenu i da na kraju – izgubi. Ono što je uspelo fudbalerima Napretka, koji su samo tri dana ranije ostali bez prvog trenera Predraga Rogana, niko poslednjih godina nije mogao da uradi. Posle 40 minuta igre gubili su 2:0, a na kraju su odneli sva tri boda u Kruševac (3:2) i dokazali još jednom da su “smrt“ za Partizan u poslednje tri sezone.

Meč sa Napretkom je trebalo da posluži za delimično saniranje rana Partizanu posle šoka u Hagu protiv AZ Alkmara. Vodio je te večeri srpski tim 2:0 usred Holandije, a onda je u poslednjih deset minuta ispustio prednost i sa 2:2 kao da je izgubio, jer je ispao iz Evrope.

A, onda se svojevrsni deža vi desio i to kod kuće, u domaćem prvenstvu, protiv Napretka. Samo što ovog puta Partizan nije “kao da je izgubio“, već je zaista doživeo neverovatan poraz majstorskim golom gostiju. Rane ne da nisu sanirane, nego su toliko produbljene da je i trener Savo Milošević posle meča govorio o odlasku. Sve je popucalo u Humskoj u sredu uveče.

Na početku sezone tim Sava Miloševića je izgledao kao da je mentalno jak kao stena. Protiv Malatije kod kuće nije dopustio ga da preseče primljeni gol, već je nastavio da napada nesmanjenom žestinom i za to je bio nagrađen trećim pogotkom. U Turskoj je odoleo iako je iz svoje greške primio gol već u uvodu utakmice i doveo Malatiju na pola puta od prolaza. Protiv Moldea kod kuće se vratio iz minusa, a u Norveškoj takođe iz minusa došao do prolaza dalje.

I kako je vreme odmicalo tokom sezone, umesto da ta mentalna čvrstina postane sve jača, Partizan je počeo da popušta. Kiks za kiksom u domaćem prvenstvu je krunio samopouzdanje crno-belima, koji ni u Evropi, najviše zbog psihološke poljuljanosti, nisu uspevali da dobre partije pretoče u pobede. I onda kada su imali rivala na kolenima, a AZ je dva puta čekao samo završni udarac u bradu, doživljavali su kontra udare i nokaute.

Utakmica sa Napretkom u Humskoj pokazala je da Partizan ima ozbiljne probleme na psihološkom planu, jer ne uspeva da dobije “već dobijene“ utakmice. Ekipa kao da više ne reaguje ni na kritike, ni na pretnje trenera Miloševića, a to već otvara onda ozbiljno pitanje koliko šef struke Parnog valjka uspeva da drži uzde tima pod kontrolom. Ako je odavno konstatovano da tim iz Humske ima kratku klupu, za meč sa Napretkom ta priča ne pije vodu, jer je na teren izašao najjači sastav. Onaj koji je 80 minuta držao čas fudbala u Hagu. I da, isto ovako se raspao na terenu.

Još jedan zanimljiv problem: Partizan je ove jeseni jurio minus protiv Voždovca kod kuće, došao do izjednačenja u 90. minutu i – izgubio. Isto se desilo protiv Čukaričkog, a sada je protiv Napretka dopustio u 93. minutu da izgubi utakmicu. Samo u te tri utakmice crno-beli su izgubili tri boda u sudijskoj nadoknadi. I sva tri puta u jurnjavi, puleni Sava Miloševića su gubili čiste lopte i poklanjali kontre rivalima, koji su to umeli da iskoriste.

Kad se podvuče crta, vidi se da Partizan potpuno gubi kontrolu u završnicama kod neizvesnih utakmica. Panika, raspad igre, pucanja linija tima, odjednom crno-beli više ne liče na sebe. Kada se pogleda tabela, tu se ne vidi da je, recimo, u sredu Sadik pogodio dva puta stativu, a Suma promašio neverovatnu šansu, niti da je takvih situacija bilo “more“ i na tim prethodnim mečevima koje Partizan nije dobio.

Šta bi bilo kad bi bilo ne donosi titule. Ono što se vidi je minus 11 bodova. I još jedna sezona u kojoj su crno-beli već u jesenjem delu “odustali“ od borbe za šampionsku krunu.

Tekst preuzet sa portala Mozzart sport

Jedan komentar

Ostavite komentar
  1. Partizan odavno nije ozbiljan klub. Partizan je čista improvizacija i igra na sreću, još bolje reći klub koji je zavisan od kockanja! Tu nema nikakve strategije niti se planski radi. Sve je čisti voluntarizam nekompetentnih članova uprave koji su u sprezi sa pohlepnim menadžerima a i jedni i drugi rade samo u korist sopstvenih interesa. Još od oktobra 2014.g i teške povrede Vulićevića Partizan nema klasičnog desnog beka i to mesto se krpi štoperom Miletićem, levim bekom Uroševićem ili desnim krilom Lutovcem. U međuvremenu je doveden igrač crnogorske lige, desni bek Pešukić koji NE ZNA DA CENTRIRA (!?) i zato sada ima status “missing in action” (nestao u akciji). Koliko je samo ovakvih Pešukića prodefilovalo Partizanom u zadnjih 30 godina? Broja im se ne zna a ja verujem da ih nijje bilo manje od stotinu! Koliko pamtim i otkako sam počeop ozbiljno da pratim Partizan svake godine u svakoj generaciji bilo je u timu najmanje 3-4 igrača za koje sam se čudio i zgražavao kako su oni stigli do Partizana i pitao se gde su bile oči onih koji su ih doveli u klub. Apsolutni krivac za ovakvo stanje nikad nije jedan čovek pa tako nij Savo nije jedini odgovoran za ovako katastrofalne nokaute koje doživljavamo već treću sezonu zaredom. Krivac je NAKARADNI SISTEM u državi u kome je FK Partizan definisan kao “UDRUŽENJE GRAĐANA” što nikome normalnom nije jasno šta to predstavlja a najpribližnije značenje tog pojma je Alajbegova slama ili u prevodu SVAČIJI i NIČIJI. To je relikt tzv. DRUŠTVENE SVOJINE i idealni pravni status za razne lopine i vancage tipa Lukić, Terzić, Kokeza, Đurić, Vazura, Toza Mijailović, Vučela i slični da mogu da pljačkaju fudbalske klubove do mile volje a da za to uopšte krivično ne odgovaraju. Za izlazak FK Partizana ne iz krize rezultata već iz višedecenijske agonije potrebna je poštena PRIVATIZACIJA! Vrlo jednostavno a tako teško dostižno, nažalost.

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *