Odavno je poznata ljubav Duška Vujoševića prema čitanju i strast prema umetnosti. Šta čita poslednjih dana, kome ne bi poklonio knjigu, na koga od umetnika treba obratiti pažnju – za Nova.rs o svemu, najmanje o košarci.
U četvrtak ste bili u prilici da na Nova.rs čitate i gledate prvi deo opširnog intervjua sa trofejnim košarkaškim trenerom, koji je uvek bio više od toga.
Zato je sada pred vama drugi deo razgovora tokom posete Duška Vujoševića našoj redakciji, koji vas u celosti takođe čeka u videu.
Aktuelni trener Kluža, a bivši Partizana (u četiri navrata), Crvene zvezde, beogradskog Radničkog, Breše, Pistoje, Skavolinija, CSKA iz Moskve, Limoža, i nekadašnji selektor BiH, ima poseban pristup radu sa ekipom.
Na košarku gleda mnogo šire, kako je rekao, kao na konceptualnu umetnost, a inspiraciju pronalazi, između ostalog, i u knjigama. Zbog zdravlja ne može da uživa u toj ljubavi kao ranije…
“Kaže jedan moj mladi prijatelj da postoji japansko ime za ljude koji kupuju knjige, a ne čitaju ih. Slabo vidim, šećer mi je oštetio vid, a supruga se nervira što kupujem knjige i unosim ih u kuću, jer žene su manje-više sve protiv knjiga. I neće da mi čita… Čitam dosta poeziju, trenutno Sinana Gudževića, sa 24 godina napisao je zbirku poezije ‘Građa za pripovetke’. I planiram kada više ne budem radio, da uzmem nekoga ko će jedno dva sata dnevno da mi čita”, otkriva Vujošević za Nova.rs i dodaje:
“Svidela mi se jako knjiga ‘Otići ću jednog dana ne rekavši sve’ (Žan d’Ormeson), imala je zvučnu formu pa sam je preslušao u Rumuniji. Mnogo lep naslov”.
“POKLONIO SAM KNJIGE TADIĆU I VUČIĆU”
Poznato je kako je Vujošević mnogim igračima poklanjao knjige i pokušavao da ih obogati i na taj način.
“Poklanjam ih još uvek, mladim prijateljima uglavnom… Malo ljudi čita, kažu tek dva odsto ljudi. Gledam mlade igrače, svog sina, specifične poruke koje imaju nedostatak pravopisa šalju telefonom, oni nemaju više koncentraciju da čitaju i to je veliki problem. Najviše što nam je dato je knjiga, čitanje razvija fantaziju”.
Jasno je kome ne bi poklanjao, ali je i tu bilo dva izuzetka, ili “incidenta” kako ih je nazvao.
“Poklonim dragim ljudima po neku knjigu, sigurno da političarima ne bih poklanjao… Mada, moram da kažem da sam Borisu Tadiću poklonio na engleskom knjigu o Pokretu ’68, kad su pobedili ovi radikali, i kao predsednik SD Partizan bio sam pozvan na inaguraciju Tome Nikolića. Nisam otišao, zato što ako ti nešto privatno ne odgovara, ti opet moraš da odeš jer Sportsko društvo ne može da funkcioniše bez neke veze sa vlašću. I Vučiću sam, u nekom momentu kada je bila uspostavljena neka minimalna saradnja i postojala su neka obećanja, poklonio eseje. Osim ta dva ‘incidenta’, sigurno da njima (političarima prim.aut) ne bih ništa poklanjao”.
“RAD SA TIMOM KAO KONCEPTUALNA UMETNOST”
Pored knjiga, Duško Vujošević veliku ljubav gaji i prema slikarstvu, umetnosti uopšte, što mu je mnogo pomoglo u košarci, otkriva i kako.
“Meni je ta strast prema umetnosti dosta dala u poslu. Pravio sam sebi program rada. Pre podne radim šest sati, od toga dva sata košarku, onda literaturu – sat vremena psihologiju, sat beletristiku, zatim pratim neke uspešne poduhvate u poslu ili sportu… Čitajući sam shvatio da nema boljeg psihologa od Čehova, i sve su veliki pisci ranije otkrili. Radio sam na sebi i tako nesvesno izgradio jedan svoj koncept, pa je moj način rada sa timom vremenom postao neka konceptualna umetnost. Ne kao ono što radi Marina Abramovič, ali opet je bio to pokušaj da se napravi nešto malo podignuto iznad običnog nivoa”.
Posebno je izdvojio jedno ime…
“Novih umetnika ima… Za neke će se čuti kao za Van Goga, kad je bio živ, nije mogao da proda platno, a sada su njegove slike neprocenjive. Na primer, Mrđan Bajić je svetski skulptur, trenutno je u galeriji ‘RIMA’ izložba njegovih crteža. Možda nije dovoljno poznat ljudima koje se ne bave time duboko, pa mogu na njega da obrate pažnju”.
“IMAM VIŠAK SLIKA, MANJAK PARA”
Vujošević nam je i do detalja objasnio kako je napravio ponosnu kolekciju umetnina.
“Ovi iz ove vlasti su se brinuli kako sam ja te slike kupio i što imam račun u Švajcarskoj na kojem imam neku ‘crkavicu’. Prvo, imam dvojno državljanstvo, i Srbije i Crne Gore, i kao građanin Crne Gore mogu da imam račun u Švajcarskoj. Drugo, na taj račun je leglo od Rusa dva miliona evra, Rusija i Srbija imaju dogovor da nema duplog opozerivanja, a sve te pare oporezovane su u Rusiji. Uglavnom je od tih para napravljen gro kolekcije, tako da se ne brinu”.
Ima i veliku želju da njegov sin nastavi njegovim umetničkim stopama, ali…
“Čovek je obezbeđen dokle je zdrav i dokle može da radi. Mislio sam da ću duže da trajem, da ću moći duže da radim i nisam obezbedio stabilan izvor prihoda, što bih svakome savetovao ko se bavi ovako nesigurnim zanimanjem kao što je moje. Sada imam višak slika, a manjak para, pa radim dosta zamena i ima uvek nekih novih stvari, što moju ženu isto nervira. Ona bi volela da se to ništa ne dira, da se ne pomera na tom zidu, ali dokle sam živ sigurno da ću se baviti usavršavanjem te kolekcije. Voleo bih da to dalje čuva moj sin, ali dok smo tu, da uživamo u tome”.
“RUMUNIJA MNOGO ISPRED NAS”
Možda Rumunija košarkaši ne može da parira Srbiji, ali su naše komšije i te kako spremne da uče. Zato su i pozvale Vujoševića, koji je vrlo pohvalno govorio o susedima.
“Gledao sam Rumuniju kao od pre 30 godina, iz vremena Nikolaja Čaušeskua. Prvo nisam hteo ni da razmišljam da idem tamo, da gubim rejting, bez obzira na to što sam bolestan… Kluž je mnogo lep grad, ima dosta austrougarske arhitekture, ima hiljadu kulturnih manifestacija. Klub ima banku za stabilnog sponzora i mogli bi, da su još malo hrabriji, da naprave još ozbiljniji klub. I da vam kažem, tamo je standard veći nego ovde”.
Jedno je, ipak, teško objasniti, bez ozbira gde se nalazi Duško Vujošević.
“Rumunija je ozbiljna, velika zemlja. Imaju svoje posledice negativnih stvari socijalizma, ima nepotizma i korupcije, ali na moju žalost mislim da su mnogo ispred nas. Da li su svesni toga? Teško je shvatiti tu situaciju uopšte, kako njima da objasniš da je neki predsednik neke zemlje rekao da više tom klubu nema sponzorstava ako sam ja trener? Kako da shvate da od jezika znam samo srpski i italijanski, da sam po načinu rada endemska biljka i jako vezan za motivaciju i dobro poznavanje jezika. Možda shvataju i zdravstvenu situaciju, i sa tom manom su me uzeli, ali mislim da sam i s tom manom veoma dragocen za bilo koji posao u košarci”, stavio je Vujošević tačku na priču za Nova.rs.
Tekst preuzet sa portala Nova.rs
