„Crno-beli” su 1986. ostali bez titule prvaka Jugoslavije, jer nisu prihvatili da igraju ponovo u poslednjem kolu, koje je FSJ proglasio za namešteno, a Crvena zvezda bez Milka Đurovskog, koji se tada preselio u komšiluk
Један од потеза који се памте: продор и гол Милка Ђуровског против Гронингена (Фотодокументација „Политике”)
Uposlednjem kolu fudbalskog prvenstva Jugoslavije 14. juna 1986. postignuti su ovi rezultati: Vojvodina – Dinamo (Zagreb) 1:7, Hajduk – Dinamo (Vinkovci) 5:3, Sutjeska – Budućnost 5:5, Velež – OFK Beograd 2:3, Čelik – Rijeka 1:1, Osijek – Sloboda 2:1, Priština – Vardar 0:0, Sarajevo – Crvena zvezda 0:4 i Partizan – Željezničar 4:0. Takvi ishodi su u javnosti izazvali otvorenu sumnju da su dogovoreni.
OFK Beogradu je samo pobeda u Mostaru davala nadu da ostane u ligi i on je pobedio Velež, koji nije imao takmičarski motiv, jer je kao pobednik Kupa Jugoslavije obezbedio mesto u Kupu pobednika kupova. Čeliku je bod bio dovoljan da ostane u ligi, a Rijeci da se plasira u Kup Uefe i – u Zenici je bilo nerešeno. Hajduku je za ulazak u Kup Uefe bila neophodna pobeda kod kuće protiv vinkovačkog Dinama, koji je prebrinuo brigu oko opstanka, a čiji je igrač Davor Čop, bivši član Splićana, dao tri gola i postao najbolji strelac Prve lige. Isto toliko golova je dao i njegov rival u borbi za to počasno zvanje Miloš Bursać za Sutjesku u crnogorskom derbiju protiv Budućnosti, kojoj je bod obezbeđivao da i naredne godine bude prvoligaš. Osijeku i Slobodi, kao i Prištini i Vardaru bilo je svejedno kako će da se završe njihovi susreti – niti su mogli da doskoče do Evrope, niti da propadnu u Drugu ligu.
Vojvodina je već bila drugoligaš, dok je Dinamo iz Zagreba samo visokom pobedom u slučaju poraza Riječana imao bolju gol-razliku od njih i preoteo im „vizu” za Kup Uefe. Na kraju mu je gol-razlika i bila bolja za jedan gol, ali mu to nije vredelo, pošto je imao bod manje.
Ali, mnogo je veći značaj imala gol-razlika u borbi za prvaka. Partizan i Crvena zvezda su imali isti broj bodova, a na prvom mestu su bili „crno-beli” zbog gol-razlike bolje za jedan gol od „crveno-belih”. Njihovim protivnicima nije gorelo pod nogama. Zvezda je kao gost pobedila Sarajevo s 4:0, a Partizan istim rezultatom kod kuće Željezničar. Na obe utakmice poluvreme je bilo 3:0. Pobede „večitih rivala” mogle su, po pisanju „Politikinih” izveštača Koste Stamenkovića sa Koševa i Zorana Popovića iz Humske, da budu i ubedljivije, ali su sarajevski golmani to sprečili. „Crno-beli” su se radovali, jer su dali 36 golova više nego što su primili, a „crveno-beli” tugovali, zato što im je gol-razlika bila „samo” +35.
Fudbalski savez Jugoslavije je s obrazloženjem da su utakmice nameštene poništio to kolo i naredio da se odigra novo 29. juna. Razume se nijedan klub nije priznao da je umešan u mešetarenje, ali su svi prihvatili da ponovo igraju izuzev Partizana i – Milka Đurovskog, koji je 14. juna dao tri gola Sarajevu i još je nad njim napravljen penal, koji je Zvezda iskoristila.
Novi rezultati su bili: Hajduk – Dinamo (V) 6:1, Čelik – Rijeka 1:1, Velež – OFK Beograd 5:1, Sutjeska – Budućnost 1:1, Vojvodina – Dinamo (Z) 1:0, Osijek – Sloboda 0:0 i Priština – Vardar 2:2 nisu ništa bitno promenili – Vojvodina i OFK Beograd su ispali, a Hajduk i Rijeka potvrdili mesto u Kupu Uefe.
Promenio se samo ishod borbe za prvaka. Pošto je Partizan odbio da igra izgubio je službenim rezultatom (3:0), pa je pokvario gol-razliku (+29). Crvena zvezda je poražena od Sarajeva s 2:1, što joj je bilo dovoljno da sad ona za jedan gol ima bolju razliku između datih i primljenih golova (+30) i da bude šampion.
Pošto FSJ nije predvideo pravo žalbe, a još je i neposlušne klubove kaznio oduzimanjem šest bodova u narednoj sezoni, „crno-beli” su se na Šajberove mere, nazvane tako po predsedniku saveza, žalili institucijama mimo fudbalske organizacije. Stvar je došla i do Ustavnog suda i posle godinu dana je presuđeno u njihovu korist. Ali, točak istorije nije mogao da se vrati, pa Partizan nije igrao u Kupu šampiona ni 1986/87, ni 1987/88. U prvom slučaju je u njemu učestvovala Crvena zvezda, a u drugom Vardar.
Prelazak Milka Đurovskog u Partizan u leto 1986. bio je kao grom iz vedra neba. Za „partizanovce” je to bila uteha za izgubljeno mesto u Kupu šampiona. On je po svemu mogao da bude nova Zvezdina zvezda, čiji je prvotimac bio od 1980. Nepredvidljiv i na terenu i van terena. Imao je sve što je potrebno velikom igraču. Na primer, u prvom «večitom derbiju” po njegovom dolasku u Partizan, izveo je penal. Može da se zamisli koliki je pritisak bio na njemu (na toj utakmici Vokri već nije iskoristio jedanaesterac), ali je dao gol. Za Jugoslaviju je odigrao samo šest utakmica i to dok je bio član Crvene zvezde.
Za «crno-bele» je posle završetka karijere Momčila Vukotića bio igrač s najzvučnijim imenom, pa su sve oči bile uprte u njega. Odlike vođe je imao Dragan Mance, ali ga je smrt u automobilskoj nesreći 3. septembra 1985, na početku sezone, koja se završila poništavanjem poslednjeg kola, prerano uzela. Posle finala Kupa šampiona 1966. Mustafa Hasanagić (pet utakmica za reprezentaciju), takođe golgeter, bio je prva zvezda «crno-belih”, međutim, povrede mu nisu dozvolile da se više uzdigne.
Ni Đurovski se nije iskazao do kraja. Ipak, one utakmice u Kupu pobednika kupova protiv Seltika u Glazgovu u šesnaestini finala (5:4 za Škote, ali je Partizan otišao dalje, jer je u prvoj utakmici, „kod kuće” u Mostaru pobedio s 2:1 i, naročito, okršaj s Groningenom u osmini finala. U Holandiji je bilo 4:3 za domaćina, a u Beogradu 3:1 za „crno-bele”. Taj meč je ukrasio prodor i gol iz mrtvog ugla Đurovskog, pa ne čudi što ga je holandski tim naredne godine doveo u svoje redove. Partizan je tada, prvi put posle 1966, dočekao proleće u Evropi. Priliku u četvrtfinalu nije iskoristio, a jedan od razloga je i što ni Dinamu iz Bukurešta nije bio domaćin u Beogradu (zbog kazne igrao u Titogradu, sadašnjoj Podgorici).
Tekst preuzet sa portala Politika
