Od prve do poslednje utakmice Saše Ilića za „crno-bele“ protekle su 23 godine (1996-2019), što je, i pored njegovih „izleta“ u inostrane klubove, neverovatan primer, pogotovo u sadašnje vreme, da neko toliko dugo igra za jedan klub
Изузетно добар осећај за игру: Саша Илић се лако ослобађао чувара (Фото: Н. Неговановић)
Nekada su sportisti čitavu svoju karijeru ili bar najveći njen deo, provodili u jednom klubu, tako da su i poistovećivani s njim. Danas, izuzev nekih slučajeva kod onih najbogatijih, na primer Barselona s Mesijem, ta pojava je gotovo iščezla. Evo, recimo, Kristijano Ronaldo: iz Sportinga u Mančester junajted, zatim u Real, pa onda u Juventus.
Saša Ilić je u ovom veku postao znamenje Partizana. Prošao je njegovu školu fudbala, u prvom timu se prvi put pojavio 26. oktobra 1996, a poslednji, kad je i prestao da igra, 19. maja 2019!? Za te 23 godine, istina, imao je „izlete“ u inostrane klubove (Selta, na „pozajmicu“, u proleće 2004, Galatasaraj 2005-2007, Red bul 2007-2010. s „prekomandom“ 2009. u Larisu), ali ostaće zapamćen kao epoha u istoriji „crno-belih“.
I ne samo po tome koliko je nosio njihov dres, nego i dokle je ostao na igralištu. Karijeru je završio u 42. godini!
Razdoblje između Mijatovićevog odlaska i Ilićevog izlaska na najveću scenu obeležila je generacija, najavljivana kao nove Partizanove „bebe“, po primeru one koja je 1966. donela klubu hanibalovsku slavu. Kartaginski vojskovođa je došao pred vrata Rima, a oni pred tron Evrope.
Među tim „novim bebama“ bilo bi dostojnih da se po njima pamti jedno razdoblje u istoriji kluba kao po Stjepanu Bobeku (1945-1958), Vladimiru Kovačeviću (1958-1969. s prekidom od jedne sezone u Nantu), Momčilu Vukotiću (1968-1984. uz prekid od godinu dana u Bordou), Milku Đurovskom (1986-1990) i Predragu Mijatoviću (1990-1993), međutim, prerano su otišli.
Istina, ni Đurovski i Mijatović nisu večnost proveli u Partizanu, ali su došli već kao reprezentativci. Dakle, bili su to igrači, koji nisu morali da se bore za mesto u prvom timu. Dovedeni su kao velika pojačanja, što je i odredilo njihovu ulogu čim su prekoračili prag u Humskoj 1.
Partizanovim đacima, koji su u vreme kada se država raspadala još bili maloletni, tek je predstojalo dokazivanje. Od njih je najviše u karijeri postigao sadašnji trener Savo Milošević, ali igrajući za klubove u inostranstvu. Dragan Ćirić je bio najatraktivniji za publiku (ne bi ga Barselona uzela tek tako), Albert Nađ im je bio kapiten… Međutim, otisnuli su se u svet, pre nego što su mogli i da pomisle da s Partizanom urade nešto poput onih Matekalovih „beba“.
Saša Ilić je rođen 1977, a prvi put se odvojio od Partizana, na šest meseci, 2004 – u 27. godini. Milošević je 1995. otišao s 22, Nađ s isto toliko 1996, Ćirić 1997. s 23. Nađ je, doduše imao i «drugo poluvreme» u Partizanu (2002-2007), ali njegovo mesto u timu ne lansira u orbitu. Ćirić se, takođe, ponovo obreo među «crno-bele», međutim vrlo kratko (sezona 2004/05).
Ilić je u prvom delu svoje karijere u Partizanu bio odličan u tandemu s Vladimirom Ivićem, svojim vršnjakom, koji je u klubu ostao do 2004.
O tome kakav je igrač bio Saša Ilić verovatno je izlišno da se posebno priča, jer je svima koji znaju da čitaju još u svežem sećanju kao fudbaler. Podsećanja radi svojim golom u finalu Kupa Jugoslavije 2001. protiv Crvene zvezde (1:0) doneo je Partizanu prvi trofej u ovom milenijumu, koji je on i primio, pošto je već tada bio kapiten.
Bio je kapiten prvog našeg tima, koji se plasirao u Ligu šampiona (2003/04). Igrao je i kad su se «crno-beli» drugi put probili u to najjače evropsko klupsko takmičenje (2010/11).
Poštovale su ga i pristalice drugih klubova u našoj zemlji. Čak i Zvezdini navijači. I ne samo oni. Da Ilić oproštajnu utakmicu ne bi odigrao pred praznim tribinama Fudbalski savez Srbije je preneo tu kaznu njegovom klubu na sledeću utakmicu, to jest za naredni šampionat.
U reprezentaciji je dogurao do 37 utakmica (2000-2008), od čega 17 kao član Partizana. Na svojoj jednoj jedinoj utakmici na svetskom prvenstvu (2006) bio je i strelac. Samo 16 puta je počeo utakmicu od početka, a na velikoj većini nije dočekao kraj na terenu.
Utisak je da nije iskorišćen njegov dar. U novije vreme prednost dajemo „ratnicima“, a ne „umetnicima“. Da se verovalo u njega možda je mogao da za našu reprezentaciju bude nešto slično onome što je Modrić za Hrvatsku.
Ko bi mogao da nastavi niz u Partizanu prekinut Ilićevim odlaskom? Kad se opraštao umesto njega je ušao Lazar Pavlović, ali više neće biti takvih kakav je bio Kapiten.
Tekst preuzet sa portala Politika
