PROSLAVLjENI vaterpolo golman Slobodan Soro produžio je ugovor sa Lacijom, što znači da će nastaviti život u Rimu, gde uživa i u sportskom i životnom smislu.
Za “Novosti”, as iz bazena je, uz kapučino, otkrio svoja razmišljanja o karijeri, aktuelnom momentu, prošlosti, budućnosti…
Sa reprezentacijom Srbije osvojili ste zlatnu medalju 2009. na Svetskom prvenstvu u Rimu, sa Partizanom evropsku titulu 2011. opet u Rimu, a sada drugi po redu ugovor sa Lacijom u Večnom gradu. Kada je iskrsla ta varnica, koja se zove Rim i očigledno se nije ugasila?
– Dva moja najveća rezultata, kako reprezentativna tako i klupska, desila su se u Rimu, oba na sportskom kompleksu “Foro Italiko”. Prošle godine smo shvatili da to nismo tada ni obeležili i posle deset godina smo se okupili i proslavili desetogodišnjicu našeg uspeha. I tada 2009. imao sam svoju ideju šta je Rim, između pauza treninga i utakmica. Video sam i tada, kao i u ranijim dolascima, onaj grad sa razglednice, ali moram da kažem da nisam ipak imao pojma šta je Rim. A zapamtio sam, dok sam igrao u Liguriji dve godine, priču mojih igrača da je Rim nešto posebno, što sam počeo shvatati septembra 2019. kada sam potpisao prvi ugovor sa Lacijom i opet stigao na “Foro Italiko”. Zaljubio sam se u klub kao i u grad mog tima i u način života.
Slobodan je upoznao mnogo različitih kultura u više zemalja na različitim kontinentima. Građanin sveta lako se adapatira na novi grad i civilizaciju, kao što je rimska, shvatajući razlike koje postoje, recimo, između jedne Rusije ili Brazila, gde ima velikih kontrasta, jezičkih barijera, klimatskih razlika. Ali, Rim mu je potpuno otvorio nove vidike.
– Sada poredim osećaj mere za grad kao što je Barselona, koju volim i koja mi je ranije bila po meri. Ali, sada dolaskom u Rim čini se mala, i shvatio sam veličinu ovoga grada koji osećam kao svoju meru. Rim mi definitivno predstavlja životnu nadogradnju. I sada sam na novom zadatku i imam svest o tome kakav je put koji treba da pređem sa svojim timom.
Uživam u svojoj ulozi, načinu rada sa mladim igračima, znam kada treba da budem blag, a kada oštar, kada treba da zaćutim. Ja sam najstariji, moj trener je pet godina mlađi od mene. To je sada jedan proces, osam meseci se potroši na trideset posto zadatka, ali samo u dva ili tri meseca se vidi krajnji rezultat, za koji smo ostali uskraćeni ove godine zbog virusa korona.
– Podsećajući se sa sagovornikom velikog svetskog putnika, putopisca, poliglotu, Tibora Sekelja, našeg Subotičanina, koji je zapisao u knjizi “Na tragu doživljaja”: Sa svakog mesta gde sam boravio poneo sam nešto sa sobom, na svakom sam ostavio deo srca, usledilo je pitanje: a vi, kako ste živeli i pronosili svetom ono što ste poneli iz Novog Sada, a šta ugradili u sebe?
– Ja sam život, moje trajanje i sve što sam postigao shvatao kao nešto što ne može biti sastavljeno samo od lepote, već i od teških iskustava, ali su to moja iskustva, na kojima se raste.
Rim je neki završetak, nije sve rečeno za godinu dana, ni slučajno. Slobodan neće u penziju, iako ima 41 godinu. Ne oseća sebe tako, imao je još dve ponude za ugovor, ali je shvatio da Lacio i Rim već poznaje i da nema razloga da u ovim godinama traži nešto novo.
– Opredelio sam se za već poznatu situaciju i poznato okruženje, a uz to ide i ljubav prema ovom gradu.
Slobodan Soro, gospodin sa kojim je čast pričati, završio je Prirodno-matematički fakultet u Novom Sadu, poneo školsko i kućno vaspitanje iz Novog Sada. Beograd doživljava kao svoj grad. U ovom izuzetnom čoveku se prepliću različiti koreni u jednu nit: Novi Sad i nedeljni ručak sa roditeljima i starijim bratom, Beograd koji oseća kao deo svog bića i Rim, kao jedna ljudska dimenzija; sećanje i svakodnevica.
– Novi Sad i Beograd su moja baza, a onda sam radio na sebi u svakom miljeu gde sam se našao, savladao sam jezik gde god sam boravio. Moja povezanost sa Beogradom traje od 2008. godine, od tada postaje moja baza, Novi Sad je moj rodni grad i to će uvek i ostati, ali je Beograd moj grad – kaže Soro, za koga u Italiji mediji kažu da je “izvan svake klase” i “legenda svetskog vaterpola”.
Intervju preuzet sa portala Večernje novosti
