Razvedravanje u Partizanu

Obezbeđenim mestom u Evropi i ulaskom u finale Kupa Srbije u fudbalu „crno-beli” popravili svoje raspoloženje, ali to ne bi trebalo da ih zaslepi

Partizan je peti put uzastopno u finalu Kupa Srbije. Ako osvoji pobednički pehar biće mu to četvrti trijumf u poslednje četiri godine.

Samim ulaskom u finale dodatno je obezbedio sebi mesto u kvalifikacijama za Uefinu Ligu Evrope. Umesto kao treći u ligi ići će kao osvajač kupa ili kao finalista.

U jednom trenutku su se najcrnji oblaci nadvili nad „crno-belima”, jer su obe mogućnosti da se dobije viza za Evropu bile pod znakom pitanja. Sada se nad Humskom razvedrava.

Uspeh u polufinalu sam po sebi popravlja raspoloženje, a ako se još poslednja utakmica u sezoni, a to je finale nacionalnog kupa, završi slavljem, onda mnoge muke mogu da se zaborave. Ali, ne bi trebalo…

„Parni valjak” već sad mora da zna šta treba da promeni, a šta da zadrži, da mu se u narednom prvenstvu ne bi ponovilo da, kao u ovom i prošlom, odavno digne ruke od borbe za zvanje prvaka.

Ishod revanša s Radničkim ukazuje da može bolje od onoga što je do sada zaslužio. Čairskih 1:1 su posle beogradskih 1:0 bili dovoljni da se ostvari cilj i ima razloga za takmičarsko zadovoljstvo.

Nišlije su ove godine podsetili na onaj njihov tim, koji je osamdesetih godina ostavio vidljiv trag i u Evropi (polufinalista i dva puta u osmini finala Kupa Uefe). Ovo prvenstvo završiće kao vicešampion, dakle s boljim učinkom od Partizana.

Milošević je uprkos svom trenerskom neiskustvu našao način da uzdrmanu ekipu učvrsti, da ne bude malodušna kad stvari krenu naopako po nju. Eto, u Nišu je primila gol petnaestak minuta pre kraja, čime se njen kapital iz prvog meča istopio. Ali ona nije izgubila glavu. Samo pet minuta posle tog šoka je izjednačila i time, zbog gola u gostima, širom otvorila sebi vrata finala.

Kada je preuzeo tim novi trener je svoje planove gradio na iskusnim fudbalerima, jer su psihološke prilike bile takve da bi se mlađi s njima teško nosili. Međutim, u revanšu polufinala, i to u gostima, poslao je na igralište od prvog minuta jednog 17-godišnjaka. I pobrali su aplauze – i trener i taj igrač!

Razume se, prerano je da se na osnovu jedne jedine utakmice Lazar Pavlović uzdiže u zvezde, ali da ima nešto – ima! E, sad, da bi stvarno zasijao tek ima da se dokazuje. Čair mu je bio odlična odskočna daska.

Predstojeći okršaj s novosadskim Proleterom nema takmičarski značaj, ali ne može da bude nevažan, jer posle njega sledi finale i to protiv Crvene zvezde! Tu treba nešto i da se isproba (neka pouka iz prethodnih duela s „večitim rivalom” morala bi da se izvuče), ali i da se sakrije neko iznenađenje (ko zna, možda, Milošević ima još nekog aduta dosad nekorišćenog).

Partizan igrom u Nišu nikome, a najmanje svojim komšijama, može da utera strah u kosti. Ali, onim iz megdana na Čairu i te kako može i treba da ohrabri sebe. Primljen je gol, mada je odbrana, u celini gledano, valjano obavila svoj posao. Srednji red je nije ostavljao na cedilu, a sačuvao je snagu i da zapreti protivniku.

Napad je osvetlao obraz kad je bilo najpotrebnije. Rikardo Gomes je pokazao da i on ume da stvori šansu saigraču, a ne samo oni njemu. Tošić je na nekim ključnim utakmicama bio od neprocenjive vrednosti za Partizan, pa je i sada, u Nišu, postigao dragocen pogodak.

Ali, to je sve već prošlost i ne bi smelo da ih zaslepi. Pred njima je finale, još jedan megdan s Crvenom zvezdom i prilika da u novu sezonu uđu sa saznanjem da ne moraju baš sve od nule da rade.

Tekst preuzet sa portala Politika.rs

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *