Pozajmica kao karta u jednom pravcu – malo je takvih kao što su Zahović i Brašanac

Kada Partizan pošalje fudbalera na pozajmicu, to se vrlo retko završavalo tako što bi se igrač vratio i zablistao u crno-belom dresu

Gvinejac Sejduba Suma došao je u Partizan kao najskuplje pojačanje u istoriji kluba, a iz kluba je otišao, jedva, u smiraj prelaznog roka i to na pozajmicu u Makabi iz Haife. Nisu uspeli crno-beli da pronađu kupca za vezistu koji je trebalo da bude vođa ekipe, pa su morali da se zadovolje i ovakvim aranžmanom u kojem će izraelski klub isplaćivati Sumi celokupnu zaradu u tom periodu. Imaće Makabi i pravo otkupa ugovora na kraju ove sezone, ali cela priča mogla bi da se sagleda i iz drugačijeg aspekta. Postoji među navijačima crno-belih mišljenje da bi ova pozajmica mogla da “legne” Sumi i pomogne mu da proigra pa da se onda na leto 2019. vrati kao fudbaler koji bi zaista mogao da preuzme ulogu igrača koji pravi razliku na terenu. Međutim, istorija barem ona koja se tiče fudbalskog kluba Partizan, kaže da bi takav slučaj predstavljao jedan od retkih izuzetaka koji na neki način potvrđuje pravilo.

Gledajući poslednje tri decenije, gotovo na prste jedne ruke mogli bi da se nabroje fudbaleri koje je Partizan poslao u neki drug klub na pozajmicu, a oni se kasnije vratili i postali važni šrafovi u igri. Verovatno najsvetliji primer u tom smislu je Slovenac Zlatko Zahović koji je 1989. došao u Partizan nakon što ga je primetio Milko Đurovski koji je tada služio vojsku u Mariboru. U prvoj sezoni dobio je šansu na kašičicu, a onda je u leto 1990. godine otišao na pozajmicu u Proleter iz Zrenjanina i tamo pomogao ekipi da ostvari istorijski uspeh i osvoji četvrto mesto u poslednjoj sezoni u kojoj su igrali svi klubovi bivše SFRJ. Nakon toga, vratio se u Partizan, osvojio kup, pa titulu, davao je golove u derbijima, a otišao je kao jedan od ljubimaca navijača.

Među retke pozitivne primere, pogotovo za one nešto mlađe ljubitelje fudbala, spadaju Lamin Dijara i Darko Brašanac. Dijara, je doduše, iz Partizana otišao na pozajmicu u Al Šabab kao prvi strelac domaće lige i trofejni fudbaler. Nije imao sreće u klubu iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, slomio je nogu i najveći deo sezone proveo oporavljajući se. Vratio se posle godinu dana u Partizan, i mada zbog povrede to nije bio onaj stari Dijara, postigao je 12 golova i došao do brojke od 100 postignutih golova u dresu crno-belih.

Kada je u pitanju Brašanac, u prve dve seniorske sezone u Partizanu nije uspeo da se izbori za status standardnog prvotimca, pa je u leto 2011. godine pozajmljen Smederevu. Odigrao je veoma dobru sezonu u Đurđevom gradu, vratio se posle godinu dana u Partizan i kako je vreme odmicalo, postajao sve značajniji igrač u timu. Vrhunac za njega bila je sezona 2015/16 u kojoj je poneo kapitensku traku.

Na ovom spisku mogli bi još da se nađu, recimo, Ivica Kralj koji je kao klinac došao u Partizan pa igrao na pozajmicama u Jastrebcu i Zvezdari dok se nije zacementirao u startnoj postavi Partizana, a tu je i njegov kolega sa gol linije Nikola Damjanac koji je svojevremeno pekao zanat jednu sezonu u dresu OFK Beograda, pre nego što je postao crno-bela jedinica.

E sad dolazimo do one kategorije koja je bila mnogo češća kroz istoriju Partizana, a to su igrači kojima su pozajmice maltene značile kartu u jednom smeru. Bila je tu plejada igrača, neki su označeni kao važni, drugi kao manje važni, treći kao veliki potencijali, ali im privremeni dolasci nisu doneli mnogo toga dobrog. A uglavnom je i Partizan loše prolazio.

Spisak je dugačak, a trudićemo se da pomenemo većinu onih u koje su navijači Partizana polagali kakve-takve nade. Recimo, tu je Borko Veselinović, napadač koji je 2003. stigao pred vrata prve ekipe, ali je posle silnih pozajmica u Srbiji u Portugaliji otišao iz kluba 2008. Nebojša Marinković je dosta obećavao, u sezoni 2006/07 dao čak 14 golova, ali je posle pozajmica u Iraklisu i Đurgardenu napustio Humsku. Mnogi se sećaju u Nenada Brnovića koji je u sezoni 2004/05 bio sjajan, ali je u proleće 2006. slomio nogu, dugo se oporavljao. Vratio se na teren posle dve godine, poslat je na pozajmicu u Rad, a kada se ona završila, njemu je istekao ugovor sa Partizanom i on je otišao iz kluba.

Štoper Milovan Milović dovede je iz Javora u leto 2003. godine sa 130 superligaških utakmica u biografiji, ali su mu pozajmice u Obiliću, Javoru i Bežaniji donele ispisnicu iz Humske. Navijači Partizana dosta su očekivali i od Miloša Bosančića koji je važio za supertalenta u mlađim kategorijama, skupio je 20-ak nastupa u prvom timu crno-beli, išao na pozajmice u Boavistu i OFK Beograd, da bi nakon toga završio karijeru u Partizanu. Idemo dalje – tu je nigerijski napadač Obiora Odita koji je debitovao sa dva gola protiv Dnjepra u Ligi UEFA u zimu 2005, a samo godinu dana kasnije poslat je nazad na pozajmicu u Javor. Po povratku u Humsku, odigrao je još godinu dana, imao par blistavih momenata, dao i deset golova, ali je prodat u Al Ain.

Poput Odite, i Miloš Bogunović je imao dobar start u dresu Partizana, dao golove protiv Intera iz Bakua i Fenerbahčea u kvalifikacijama u Ligi šampiona u leto 2008, ali kasnije, kako je vreme odmicalo, nije uspeo da se izbori za mesto u timu. Poslat je na pozajmicu u španskog drugoligaša Kadiz 2010. godine i po povratku u klub, 2011. prešao u Novi Pazar. Sećaju se navijači Partizana i gorostasnog brazilskog napadača Vašingtona koji je trebalo da dominira u vazdušnim duelima. Došao je iz makedonskog Đorče Petrova, proveo godinu i po dana u Partizanu, a onda 2010. otišao u Borac na pozajmicu i odatle se nije više vratio među crno-bele.

Tu je i Rajko Brežančić, levi bek koji nije “preživeo” posle pozajmice u Bežaniji, zatim Aleksandar Davidovčiji boravak u Hapoelu iz Akre u sezoni 2011/12 je značio praktično i kraj saradnje sa Partizanom. Pamti se, koliko-toliko, i David Manga jedan od retkih igrača koji je najpre prošao probu u Partizanu, odigrao 11 mečeva, a onda u leto 2012. otišao na pozajmicu u Hapoel Ramat Gan posle koje više nije obukao dres crno-belih. Dejan Babić stigao je iz BSK Borče u Humsku, išao na pozajmice u Slobodu, Rad i Borac, ali mu to nije pomoglo da obezbedi bolji status u Partizanu.

Još jedan Brazilac, Eliomar, stigao je iz Ivanjice u zimu 2013. uz veliku pompu i hvalospeve tadašnjeg sportskog direktora Ljubiše Tumbakovića, ali se nije upisao u strelce tokom boravka u Partizanu. Slali su ga na pozajmice u Grčku i Mađarsku i na kraju prodali. Slična situacija bila je i sa Filip Kneževićem iz čačanskog Borca, ali mu boravci u Radničkom iz Kragujevca i Portugaliji nisu doneli ništa dobro. Pravi globtroter bio je i Stefan Aškovski, promenio je pet klubova na pozajmicama u Norveškoj, Srbiji i Makedoniji, ali je na kraju prodat u Kajzeri.

Levi bek Nemanja Petrović je posle pozajmice u Makabiju iz Netanje prodat u Portugaliju u leto 2017, Ismael Beko Fofana je preko boravka u kineskom Ćingdau dobio ispisnicu u Humskoj. Za potpis Branka Pauljevića crno-beli su se borili sa Zvezdom, pobedili, ali je sakupio samo pet nastupa za prvi tim. U klubu su se nadali da bi pozajmica Radničkom iz Niša mogla da bude pravi način da se vrati u formu. Dao je tri gola na 39 mečeva, međutim, Partizan ga je prodao u Mađarsku.

I dolazimo do kraja spiska na kojem bi, shodno, afinitetima, verovatno bilo mesto za još neke igrače. Pre Sume, Partizan je na pozajmicu poslao i Ukrajinca Jurija Vakulka i to posle samo šest meseci u Arsenal iz Kijeva, a pre nekoliko nedelja Ognjen Ožegović završio je u drugom Arsenalu, ruskom, iz Tule. U oba slučaju klubovi će imati opciju otkupa ugovora. A Partizanu, navijačima, pa i upravi, preostaje da se nadaju da bi za godinu dana mogli da izvuku kakvu – takvu korist od sadašnjeg trija koji je na pozajmicama. Ako se već ne vrate kao igrači koji su sposobni da pomognu crno-belima u osvajanju trofeja, onda makar da klub zaradi na njihovoj prodaji.

Tekst preuzet sa portala Mozzart sport

Autor: Marko Protić

Foto: MN Press i Starsport

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *