Poštovanje, šefe

Milan Mačvan se oprostio od profesionalog igranja, ali ne i od košarke

Milan Mačvan na Evrobasketu 2017 (©FIBA Basketball)

„Moje srce bi zauvek igralo košarku, ali kolena više nisu mogla da izdrže“

U ovoj rečenici Milana Mačvana može da se sažme čitava priča. Najavio je veliku odluku, mnogi su pomislili da je u pitanju povratak u Partizan, ali Mačvan je zapravo rešio da dune u pištaljku i svira kraj. Rekli bi neki da je prerano, u 31. godini, ali valjda Mačvan zna kada je pravi momenat. Nije hteo da zavarava ni sebe ni druge.

Da je mogao još da igra – mogao je. Da je mogao još da zaradi, uzme još neku titulu – mogao je. Ali, ako se neko naosvajao titula i došao do velikih uspeha onda je to Mačvan. Dešavalo mu se neretko da je morao da se zadovolji drugim mestom, ali njegova najveća medalja u karijeri je to što je igrao srcem.

Za tako nešto ne postoji medalja. A jedna takva sija na grudima Milana Mačvana.

Sada kada je rešio da stavi tačku na karijeru, red je da se prisetimo koliko je toga velikog učinio u košarkaškoj karijeri. Krenuo je od nule, iz ne lakih životnih prilika – i napravio ozbiljne uspehe.

Predvodio je zlatnu generaciju 2007. koja je osvojila titulu juniorskog prvaka sveta protiv SAD-a, protiv ekipe u kojoj je tada igrao i Stef Kari, a sa seniorskom selekcijom je osvojio dva evropska (2009. i 2017) i jedno olimpijsko srebro (2016).

Milan Mačvan na Evrobasketu 2017 (©FIBA Basketball)

Profesionalnu karijru je počeo pre 13 godina u FMP-u, a zatim je igrao za Hemofarm, a u dva navrata za Partizan, koji mu je posebno ostao u srcu. Bio je član velikana Makabija sa kojim je igrao finale Evrolige, kao što je nastupao i za Olimpiju Milano, te Galatasaraj, Bajern i Alvark, čime je pomalo egzotično igravši u Japanu stavio tačku na karijeru.

Nekako, gde god se pojavljivao, poput magneta je privlačio titule na klupskom nivou. Sa Partizanom je osvojio titulu i Kup Srbije, a bio je i šampion Italije, Turske, Izraela, Nemačke…

„Najveća privilegija sportiste je da bude deo nacionalnog tima i renomiranih klubova koji se takmiče na vrhunskom nivou. Hvala Hemofarmu, Makabiju, Galatasaraju, Olimpiji, Bajernu, Alvark Tokiju i mom Partizanu. Ostvario sam dečačke snove, osvojio brojne trofeje i medalje, postao kapiten reprezentacije. Ostaću deo košarke jer je to moj život. Do sledećeg viđenja“, poručio je Mačvan.

I koliko god ga navijači Partizana pamtili po igrama u crno-belom dresu, koliko god je osvajao titule gde god bi nastupao, Mačvana ćemo se kao igrača, za recimo 20 godina, verovatno najviše sećati po dostignućima u reprezentativnom dresu. Jer, kao što se recimo Dejana Bodiroge više sećamo po Indijanapolisu i igrama u plavom dresu nego po uspesima u Barseloni ili Panatinaikosu, tako će i Mačvanove medalje zauvek sijati kroz uspomene na Poljsku, Rio i kapitenski Istanbul, kao i veoma bitan Novi Sad kada je njegova generacija sejala strah za vršnjake iz celog sveta.

U mlađim kategorijama je Mačvan bio vrlo dominantan, a tome svedoče i reči ni manje ni više nego Rikija Rubija. Kada je juče čuo vest da je Milan otišao u penziju, morao je to da prokomentariše na zanimljiv način.

„I dalje se sećam Santa Koloma turnira i koliko sam bio impresioniran kada sam igrao protiv tebe. Poštovanje, šefe“, napisao je Rubio, a mi svi košarkaški zaljubljenici možemo samo da mu se pridružimo u tim rečima upućenim bivšem kapitenu reprezentacije Srbije.

Milan Mačvan protiv Letonije (©FIBA Basketball)

Bio je Mačvan deo reprezentacije koja je tukla Amere, bio je deo reprezentacije koja je 2009. vratila Srbiju na košarkašku mapu posle godina neuspeha, bio je deo reprezentacije koja je donela srebro na Olimpijskim igrama, medalju koju smo dugo čekali, bio je kapiten reprezentacije na leto 2017. godine kada se mnogi nisu odazivali, a on je kapitenski predvodio tim do srebra zalaganjem i požrtvovanjem.

Nije Mačvan bio košarkaš koji će da ubaci po 30 ili 40 poena, koji će pogađa neke ludačke trojke, ili zakucava preko igrača za poster NBA lige. Radio je za tim, borio se, hvatao skokove, pogađao iz situacija koje su mu odgovarale, koristio je i najmanje prednosti na najbolji mogući način. Ukratko, znao je šta je njegov posao i nije gurao nos gde mu nije bilo mesto. A takve više nego zahvalne igrače nije uvek pronaći tako lako.

Na kraju, nema mnogo toga za čim da žali. Mogao je da odigra još koju godinu, da osvoji Evroligu (a došao je na korak od toga 2011. godine), mogao je do zlata u Istanbulu, već mnogo teže u Poljskoj i Riju. Ali, i ovako je prilično daleko dogurao. O čemu svedoče i reči njegovog bivšeg saigrača Stefana Markovića.

„Buraz, čestitam na velikoj karijeri! I želim ti sreću u novoj avanturi“, konstatovao je Marković.

Videćemo kakvim će Mačvan daljim putevima hoditi. Ako to bude radio srcem kao što je igrao košarku, neće biti zime za njega. Poštovanje.

Tekst preuzet sa portala Mozzart sport