To nije bio Partizan.
Možda će biti, možda će sve sve promeniti već za šest dana, možda Miroslav Đukić smisli nešto, međutim, onih 0:0 protiv Videotona izgledaju kao poraz čoveka koji se vratio u Srbiju s etiketom napadačkog trenera, spremnog da uvek, svuda i sa svakim igra ofanzivno. Štaviše, onih 0:0 deluju kao odličan rezultat za prvaka Srbije, jer mu ostavljaju dve mogućnosti uoči revanša u Felčutu da prođe u Ligu Evrope u kojoj, ponovi li partiju od četvrtka, može samo da kljucne po neki bodić. Teško da pobedi nekog.
A pričalo se drugačije. Čim je došao Đukić je sam sebi postavio velike ciljeve. Prirodno, imajući u vidu njegovu biografiju, a više od toga klub u koji dolazi. Obećao je da će napadati, da će njegov Partizan ličiti na onaj iz jeseni 2007, da ima “vrhunsku ekipu“ i da Evropljani “nisu mnogo bolji od nas“. I onda, kad je sve te slatkorečive poruke, sveže u svesti navijača, trebalo da otisne na teren i da se tu vidi njegova ruka – stao je. Ili je zaustavljen.
Za 90 minuta Đukićev Partizan je uputio samo jedan udarac u okvir gola ekipe Marka Nikolića. Učinio je to Miroslav Vulićević još u prvom poluvremenu. Morao je da dođe desni bek, da se prešalta iz odbrane na poziciju krilnog napadača i da odatle zapreti. Njegov usamljeni pokušaj mnogi su shvatili kao odraz nemoći ostatka tima, pre i posle toga nedorečenog, nesnalažljivog, nepreciznog, pa i nedovoljno agresivnog da navali ka golu rivala i uradi ono što Đukić ponavlja rečima “idemo po protivnika“.
To nije bio Partizan.
Potvrđeno je brojkama. Vulićevićev šut bio je jedini u okvir gola. Ove sezone, na prethodne četiri međunarodne utakmice, jednako impotentno u ofanzivi crno-beli su izgledali u Podgorici, kad je Bojan Ostojić (dakle, štoper, nije mu to primarni zadatak) posle prekida uzdrmao stativu.
Gde se dede ekipa koja je protiv Budućnosti pre samo pet sedmica stvorila šest šansi u Beogradu? Gde je onaj tim koji su mnogi hvalili za izdanja u dvomeču sa Olimpijakosom (tri pogotka uz ukupno deset stvorenih šansi takvom rivalu), gde je sastav koji brzo deluje u tranziciji i ima raznovrsna rešenja?
Možda je sve posledica odlaska Leonarda? Kad Marko Šćepović mora da “otvara oči“ pojedincima kako je sadašnji tim bar za petinu slabiji od šampionskog onda je to samo deo problema, skopčan sa utiskom da posle odlaska Brazilca Parni valjak nije toliko ni brz ni opasan, niti je njegova zamena u liku Sejdube Sumespremna da uradi bilo šta što bi ga pokrenulo ili omogućilo Marku Jankoviću da igra kao sa Atinjanima. Možda zato što se sve glasnije priča i o odlasku Uroša Đurđevića i što navijače kopka status Evertona Luiza, preseljenog na klupu.
To nije bio Partizan.
Ali… Bio je takmičarskiji nego s početka drugog Đukićevog mandata. I tu se vidi određeni napredak trenera, odnosno sposobnost da prizna greške ili ih koriguje. Spustio je nogu sa papučice za gas i može biti da je baš to razlog izostanka kreacije, lepršavosti, ideje, posledično tome prilika i(li) efikasnosti.
Partizan sinoć nije bio ubojit, međutim, nije bio ni šupalj u odbrani. Kad je primetio kolike su pukotine pozadi i da svako, ako ga malo pritisne, može da ga matira, Đukić je odlučio da povuče ručnu. To je razlog zbog kojeg crno-beli nisu primili gol u Subotici i Novom Sadu (nije ovde tema jačina Spartaka i Vojvodine, mada ima i do toga), a ni protiv Videotona. Popravili su se u defanzivi, makar tako deluje, a ovih 0:0 rezultatski nisu nimalo loši po njihove ambicije, kako je sve moglo da se završi da nije doveden, na praktičnom primeru i dokazan – Vladimir Stojković.
Ispostavilo se da je odbrana Videotona izdržala jalove napade neprepoznatljivog Partizana. Neprepoznatljivog, baš zbog toga što je Marko Nikolić učinio da do izražaja dođu mane fudbalera koje je do pre dva i po meseca trenirao. Jedino što crno-belima ide u prilog jeste saznanje da su prihvatili mušku igru, znali su da se potuku, porvu i da u ružnoj utakmici, bez mnogo fudbala, a sa dosta prljavih startova, izbore bolji rezultat nego protiv Olimpijakosa.
Ali zato se preskakala sredina terena, zato je Stojković “bunario“ na Tavambu i Đurđevića, zato su najbolji pojedinci bili zadnji vezni Jevtović i Radin (to ne valja ni za jednu ekipu, kamoli za onu koja hoće u Evropu), zato što je izostao pas (sve do ulaska Saše Ilića, mada ni on nije stvorio šansu), zato smo umesto akcija videli tuču.
A ako se ekipa “namesti“ drugačije, ako Sejduba Suma u narednoj utakmici pokaže da nije došao u Srbiju kako bi spoznao atmosferu u Surdulici i Šapcu, pod uslovom da Janković bude Janković, a Đurđević Đurđević i da Đukić na treninzima poradi dodatno na tim prekidima, onda ima šanse za crno-bele.
Bili su njegov sadašnji sportski direktor, pomoćni trener i kapiten u daleko složenijim situacijama nego što je ovih 0:0 (ipak je to rezultat koji pritisak prebacuje na leđa Videotona), pa su prolazili dalje. Razlog: igrali su do noge, imali smisao i znali kako da poentiraju. U Lisabonu, Njukaslu, Portu…
E, to je Partizan!
