Nemanja R. Miletić je poput „brzog Gonzalesa” utrčao u srca navijača Partizana, odmah po dolasku iz Vesterloa oduševivši ih srčanošću, igrom bez pardona, dominacijom u skoku i sposobnošću transformacije iz štopera u desnog beka, pritom, ne gubeći na kvalitetu.
Stasiti momak s Kosova, sa izgledom gladijatora, obožava da hapsi protivničke napadače, otud – ne čudi konstatacija: „da nisam fudbaler, bio bih policajac”.
– Više – inspektor! Volim to ceo život, gledao sam serije i naročito inspirisan „FBI ” i „Bekstvom iz zatvora” poželeo da istražujem ubistva i narkotike – otkriva Nemanja R. Miletić, često inicijator dobre atmosfere među crno-belima.
Volite oružje?
– Pucao sam iz raznog oružja, otac ima pušku još iz doba rata. Gađam u metu, nekoliko puta išao sam i u lov. Zimi, na divlje svinje. Pešačenje, pa u čeku, na mestu gde znamo da ih ima.
U stilu Balaševića: al’ se u lovu dobro jelo baš?
– Pravili smo gulaš, jednom uživali i u pečurkama. Ne razumem se u otrovne, razaznajem lisičarke i vrganje. Uživam u prvenstvenoj pauzi, u rodnom kraju uz drugove, odmorim mozak i uželim se fudbala.
Uz lov ide i – ribolov?
– Volim, valjda mi je to od oca, pecanje. Zabacim štap na Ibru: klen, štuka, skobalj… Upecao sam klena, dva i „nešto” kila. Isključim telefon, kao da čitam knjigu. Jedan od najboljih drugova drži radnju s pecaroškom opremom, zadužen je za izbor štapova. Forsiramo mušičarenje.
Inspektor mora da zna da rešava – zagonetke?
– Posetio sam s devojkom i drugovima „Eskejp rum”, u Novom Beogradu, ima raznih soba: horor, zabava, ubistva. Na monitoru ti govore šta treba da radiš. Dobar sam u tome. Oduševljen, bio sam desetak puta. Na jednu sobu uputio me je Uroš Đurđević, nju ću tek da obiđem. Nije mi bilo svejedno, naročito u „Mesarevoj parnici”. Strašno! Znaš da ništa ne može da ti bude, ali isprepada te dosta stvari.
Bije vas glas da ste dobri i u bilijaru?
– Miletić i Radin igraju baš dobro. Sa imenjakom u karantinu odigram i po 20-30 partija, nije nam dosadno. Slični smo. Dobar sam „iz taka”.
Oprobali ste se i u snukeru?
– Volim snuker! Dok sam bio u Kraljevu, pet godina igrao sam svakodnevno. Imam i na telefonu aplikaciju. Gledam ga i na TV, pre neko veče: Selbi, O’Saliven, Mark Fu… Kao što je u tenisu Federer, u snukeru je O’Saliven! Kako samo majstori ostavljaju belu za naredni potez, savršeno…
U Partizanu su raniji treneri, Milinković u Sloveniji i Tomić na pripremama u Poljskoj, vodili ekipu na pejntbol?
– U Vesterlou smo skoro svake druge nedelje imali tim bilding, od toga: četiri – pet puta bili na pejntbolu. Išli smo i na karting, u šumu, zabavljali se uz razne igrice…
Kad biste morali da formirate petočlanu ekipu za pejntbol, ko bi bio u maskiranoj uniformi uz vas?
– Ostojić, Miletić, Radin i Saša Ilić, ali da bude iza nas. Razlog? Nikad me ne bi izdali!
Koga biste voleli na nišanu, preko mušice?
– Ožegovića, sasuo bih ceo šaržer u njega. Zašto? Takvog je temperamenta, stalno se ljuti. Mare Janković, isto… Ha, ha…
Koliko je važan timski duh?
– Izuzetno je bitan! Glavni, uz veru u sebe. Celog života sam znao da moram da uspem, čak i kad su mi sve lađe potonule…
Bilo je i toga?!
– Trebalo je da pređem iz Sloge u Vojvodinu. Prethodno, otišao sam na probu u Rumuniju, na žalost, nešto mi je puklo u nozi. Vadio sam se Lalama, te – na pripremama sam, te – dolazim za 10 dana. A ja, u Beogradu, na terapijama!? Konačno, pojavim se u Novom Sadu, nisam mogao da stanem na nogu, morao sam da se stegnem. Eto, koliko mi je bilo bitno. Pre treninga krišom odem u toalet, popijem tablete, uvežem bolno mesto. Baš kao u filmu „Gol”, o Latinoamerikancu što dolazi u NJukasl.
Ali…?
– Lopta me na prvom treningu pogodi baš u epicentar povrede. Padnem u nesvest! Nisam tad bio ni 20 odsto onaj igrač… Međutim, pozove me Borac, bolja ponuda, odem u Čačak, dva meseca sam se mučio i – proigrao.
Ni u životu vam nisu cvetale ruže: živeli ste u Lešku, pucalo se u Kosovskoj Mitrovici?
– Baš su me nedavno pitali da li sam kao klinac dolazio da gledam Partizanove utakmice. Kako? Tačno, navijam za crno-bele, ali nisam imao novca za put do Beograda. Koliko su se samo puta otac i majka žrtvovali za mene.
Eto, sad ste popularniji od vašeg Radosava, a to nije lako: Laćo je pevač, poznat na prostoru KiM?
– Pa… jesam! Al’ nije bilo tako… Čak i dok sam igrao u Belgiji.
Partizan je sve preokrenuo?
– Svi znaju igrače Partizana, još ako kao ja, hvala Bogu, igraš dobro. Ranije su mene znali pored matorog, sad… Za doček Nove godine bio sam na Zlatiboru, majka i otac otišli u Podgorici kod tetke. Prošlog leta smo tata, najbolji drug i ja bili na moru: dam matorom svoje stvari, izgleda kao ja, mladoliko. Sad je ušao u lokal, pitaju ga: „Jesi li ti Miletin tata”?
Imate li dobar glas na Laća?
– Ma, jok! Volim da pevam, pustim glas čim se probudim, muzika mi ne smeta ni sanjivom, ali…
Šta odvrnete do daske?
– Volim sve, ne mogu samo da slušam rok i Metaliku. Od novog, eto – raširio sam Sekin hit: „Folirant”. Ozbiljna stvar, svi smo se naložili.
Ko dobro peva od saigrača?
– Mrtva trka, al’ ko ne peva dobro! Za sedam meseci slušajući novajlije na inicijaciji – katastrofa!
Ako se, pak, pobedi Viktorija?
– Baš je Tošić rekao: „Biće haos”. Pevaćemo sve.
Pozvali biste oca, starog majstora, da ulepša slavlje?
– Nije ni to isključeno. Za krštenje Ostojićeve kćerke pomenuo sam da je ćale dobar s mikrofonom, kaže on: „Trebalo je da ga pozovemo…”
