Zbog neefikasnosti, sebičnosti, izdanja u odbrani…
Savo Milošević (©Starsport)
Parni valjak kao jesenas. Dva izdanja u četiri dana dala su za pravo navijačima da od Partizana, ipak, očekuju trofej do kraja ove i uspešan ciklus evropskih kvalifikacija na početku naredne sezone. Na mečevima sa Mladosti (4:1) i Radnikom (2:1) crno-beli su podsetili na ubedljive igre iz druge polovine 2019, kad su prirasli za srce Grobarima. Bili su nadmoćni, stvarali šanse, davali golove i – promašivali.
Prve utakmice posle dvoipomesečne pauze pokazale su da je tim ostao veran stilu promovisanom pod komandom Sava Miloševića. Golim okom primetna inicijativa, dokazana kroz statističke parametre (15 udaraca na gol Lučanaca i duplo više u Surdulici, zbirno 17 kornera i ukupno šest golova) trebalo bi da raduje sve u Humskoj 1, ali zbog nekoliko detalja stručni štab će staviti prst na čelo. Jer, koliko god ukus pobeda prijao, nije sve potaman ni u igri, ni u ponašanju pojedinaca i ti problemi su već detektovani.
Prvi se tiče efikasnosti. Partizan je dao najviše golova u dosadašnjem toku Superlige (63), najčešće je od svih polufinalista kupa slao loptu preko crte u kupu (12), ali je utisak da je morao ranije da reši pitanje pobednika na jugu Srbije i „zatvori“ utakmicu iz makar jedne od „mora“ prilika. Koliko je pohvalno što donosi loptu u šesnaesterac i preti iz svih pozicija, toliko je alarmantno da je iz 30 pokšaja bio precizan samo dvaput. Zbog toga je mogao da plati skupu cenu, jer su posle niza promašaja najboljih igrača (Natha i Asana), te nepreciznih hitaca Umara Sadika, u kombinaciji sa paradama Nikole Vasiljevića i uzdrmanim stativama i prečkama, umalo doživeli reprizu Haga i u poslednjem minutu spasli se penala.
Ovaj trend prati Partizan cele sezone. Ima rivala na tacni i često se dešava da ga ne dokrajči (Astana u Kazahstanu, Napredak u Humskoj, AZ u oba susreta, na Banjici). Lepo se zapitao Savo Milošević posle ubedljivog slavlja na subotičkim Spartakom: „ko daje osam golova, gde to gledate, u kojoj ligi, koliko puta se to dešava?“. Tačno je da je to retkost, međutim, imajući i vidu opredeljenje i broj zicera, kao i da je maltene kraj sezone, verovatno se i u Humskoj 1 pitaju kako im procenat realizacije šansi ne raste.
„Znali smo da će biti teško u Surdulici, da je protivnik motivisan, imali smo bezbroj akcija i šansi. Zaslužili smo ubedljiviju pobedu. Najveći problem je opet realizacija, jer kad promašite toliko šansi na kraju strepite“, nije uvijao reči u oblande Savo Milošević posle četvrtfinala kupa.
Njegova ljutnja je opravdana i direktno skopčana sa govorom tela i potezima pojedinih fudbalera. Posle meča apostrofirao je Umara Sadika kao jednog od igrača koji troše kredit i nije potrebno biti previše pametan da bi se shvatilo kako je Nigerijac u kratkom periodu počeo da kruni inače dobar status u Beogradu. U subotu je samoinicijativno izveo jedanaesterac protiv Mladosti, iako je prvi na klupskoj listi Bibars Natho, dok je u Surdulici podsetio na Rikarda Gomeša u njegovim najsebičnim izdanjima, kad uzme loptu i vidi samo gol, ne i kolege. Potreba da oplemeni statističke kolone u susret letnjem prelaznom roku je razumljiva i sportski i ljudski, međutim, Miloševiću, kao nekadašnjem centarforu svetskog formata, nisu promakli pojavni oblici samoisticanja. Sadik je penal pucao pri rezultatu 2:1, kad meč još nije bio rešen, a u Surdulici po svaku cenu tražio gol, ponekad zanemarujući saigrače u boljim pozicijama.
Umar Sadik na meču u Surdulici
I nije toliki problem što bivši član Rome iz igre nije poentirao nijednom u 2020. Nevolja o kojoj govori Milošević tiče se jasno izraženog individualizma. Istog onog koji je po dolasku u Srbiju prošlog leta ispoljavao Takuma Asano. Nerezonski potezi Japanca koštali su Partizan boljih rezultata u pojedinim susretima, zbog čega je, između ostalog, ka njemu bila uperena dobronamerna kritika svlačionice posle remija sa TSC-om.
„Neke stvari ne mogu više ovako da se trpe. Moraće neki razgovori da se obave. Konkretno, mislim na sebičnost. Ako je neki igrač u boljoj poziciji, ne može ovaj drugi da mu ne da loptu. U redu da se desi jednom, ali da se ponovi pet puta to je nedopustivo. Ne sme da igra svako za sebe, mi smo Partizan”, govorio je Nemanja Miletić pred kraj avgusta.
Očigledno da je upalilo: Asano se od strogog individualca preobrazio u timskog igrača. Kao nagrada stigli su golovi i njegov put trebalo bi da sledi upravo Sadik. U suprotnom mogao bi da se suoči sa nimalo prijatnim posledicama.
„Neki igrači troše kredit i te stvari sigurno neću trpeti. Jeste Sadik jedan od njih, ali ćemo te stvari rešavati u okviru porodice. Prosto, neke stvari ne idu“, decidiran je Milošević.
I nemojte sumnjati da će, bude li uočio da je problem eskalirao, znati da ga reši. Makar i na surov način. Uostalom, pokazao je prošle godine u ovo doba svesnim odricanjem deset igrača da mu nepopularne, ali po tim svrsishodne, mere nisu strane.
Daleko od toga da je Umar Sadik jedini i(li) najveći problem Partizana. Svakako to nije ni samo realizacija. Kako je Milošević često isticao, fudbal je igra u dva pravca, te jednako kao što je škripalo prilikom zicera, isto tako navijače brinu izdanja odbrane u prva dva meča posle duge pauze.
Na oba susreta crno-beli su primili gol od ne preterano efikasnih ekipa, a i Mladost i Radnik imali su još po dve, tri opasne situacije i samo zahvaljujući Vladimiru Stojkoviću obraz je sačuvan. Što je možda skopčano sa podatkom da je dosadašnji komandant poslednje linije Bojan Ostojić oba duela gledao sa klupe za rezerve. Pogled na teren iz prvog reda jeste lep, ali bi cena mogla da bude visoka. Pogotovo što je polufinale kupa za samo šest dana. Da bi se plasirao u borbu za trofej Parni valjak mora da vozi kao jesenas.
Tekst Mozzart sport
