Momak na kome bi trebalo da se temelji budućnost Partizana, podvlači crtu nakon prvog dela sezone. Priča o svojim vrlinama i manama, čestim selidbama…
Izvor: MN PressTrebalo je da bude bolja i uspešnija od prethodne, ali 2017. je za Košarkaški klub Partizan, naročito po sportskim kriterijumima, zaista bila godina za zaborav.
Treću godinu zaredom nije osvojen nijedan trofej. Finale domaćeg plej-ofa proteklo je bez Partizana prvi put od 1998. Trojica trenera su radila sa gotovo 30 igrača, od kojih su neki otišli iz kluba nakon nekoliko nastupa u zvaničnim utakmicama, dok neki nisu stigli da debituju ni u prijateljskim.
Skor u ABA ligi na prelasku u 2018. je negativan, a učešće u Evrokupu donelo je totalni krah.
Valjda jedino što uliva nadu u svetliju budućnost je pokušaj povratka dugogodišnjoj strategiji okupljanja talentovanih igrača, članova mlađih reprezentativnih selekcija, među kojima je najveću pažnju privukao Marko Pecarski, jedan od lidera U-18 reprezentacije koja je letos u Bratislavi postala šampion Evrope.
Specifičnu težinu dolasku Pecarskog daje to što je prethodno bio u Bajernu, gde je “na papiru” imao bolje preduslove za dalji igrački razvoj, pod nadzorom aktuelnog selektora Srbije Aleksandra Đorđevića.
U novogodišnjem intervjuu za MONDO, ovaj i dalje 17-godišnji košarkaš, rođen 12. februara 2000. u Hihonu, objašnjava kako je došlo do toga da se vrati u domovinu.
“Nisam imao nikakav ugovor sa Bajernom. Bio sam slobodan igrač, pojavio se Partizan kao opcija i kada smo se čuli sa ljudima iz kluba svidelo nam se sve što su ponudili. Igram za prvi tim, dobijam minute, imam odlične trenere… Sve su to stvari koje su presudile. Plus što sam kod kuće, u svom gradu”.
S obzirom na to koliko je mlad, u poslednje vreme je i previše često menjao sredinu.
“Pet godina sam bio u Zemunu. Tamo sam istinski zavoleo košarku i naučio da igram. Onda sam prešao u Megu, koja je takođe dosta pomogla mom razvoju. Igrao sam završnice juniorske Evrolige, svašta smo osvojili, pa se onda otvorila mogućnost da odem u Bajern. Zvučalo je dobro, ali stvari se nisu odvijale kako je trebalo i čim se javio Partizan, znao sam da je to prava stvar i nisam razmišljao ni o čemu drugom. Stvarno verujem da ću u Partizanu imati puno uspeha”.
Boravak u Minhenu smatra značajnom životnom školom.
“Najveća korist odatle mi je iskustvo koje sam stekao živeći u stranoj zemlji, gde su drugačiji ljudi i priča se drugi jezik. To mi je pomoglo da na neki način sazrim i postanem samostalniji. Bilo je teško, ali sam iz toga izašao jači i zreliji”.
Utisci na polovini prve profesionalne sezone su pomešani.
“Mislim da smo mogli da ostvarimo bolje rezultate, ali i da ima još mnogo da se igra. Mlada smo ekipa, imamo potencijal i mislim da će 2018. biti dosta uspešnija za nas. Trudićemo se da ispunimo očekivanja navijača i svih ljudi koji vole Partizan”.
Izvor: MN PressKako se, kao mlad igrač, odnosi prema pobedama i porazima?
“Pobede prihvatam normalno, a poraze dosta teško, jer ne volim nikad da gubim, čime god da se bavim. Pošto sada igram za klub za koji navijam od detinjstva, onda mi porazi padaju još teže. Ali, raspored je gust, igra se mnogo utakmica i onda se trudim da se što pre koncentrišem na sledeću i kako da se ona dobije”.
Osećaj odgovornosti za poraz uvek mora da postoji, bez obzira na to koliko je igrač minuta proveo na parketu…
“Trudim se da budem što realniji prema sebi. Posle utakmice sagledam svoje greške i ne tražim izgovore. Kada sam kriv za nešto, trudim se da to ispravim za sledeći put, da mi se ne ponavljaju iste greške. Baš zato što sam najmlađi, kada mi se pruži prilika treba to da cenim i da se trudim mnogo više nego ostali”.
Novica Veličković je saigrač koji ga najčešće savetuje. I kao kapiten i kao neko ko u igri ima slične zadatke.
“Igrao je na vrhunskom nivou, ima najviše iskustva u našoj ekipi i trudim se da ga što više slušam. Kada ste sa njim u timu, uvek morate da budete na svom maksimumu. Mislim da uz njega mnogo brže napredujem, zato što me stvarno gura i ne dozvoljava da zabušavam ili da se opustim”.
Pecarski kaže da mu je uloga u timu potpuno jasna i da sa novim trenerom Nenadom Čankom ima odličan odnos.
“Tu sam da pomognem ekipi svakog minuta koji dobijem, a kako budem doprinosio ekipi, tako doprinosim i sebi i svom napretku”.
Da bi ostao u takmičarskom ritmu, paralelno igra juniorsku ligu Srbije, gde ga trener zbog visine koristi kao “peticu”.
“Mislim da je moja prirodna pozicija ‘četvorka’ i u prvom timu sam uglavnom igrao to. Treba da znam da igram i ‘peticu’, jer će mi to puno značiti u karijeri, ali smatram da je moja pozicija za budućnost ‘četvorka’ i da što više treba da popravljam igru u tom smeru”.
Dovoljno je gledati ga minut-dva, pa uočiti napadački talenat, “meku” ruku, osećaj za ofanzivni skok. Problemi su na drugom kraju terena, gde ga protivnici prepoznaju kao slabu tačku odbrane i često se odlučuju da napadnu Partizanov koš baš preko njega.
“Očigledno je da više volim napad, ali mislim da bez odbrane nema vrhunske košarke i svestan sam šta treba da popravim da bih igrao seniorsku košarku. Stvarno se trudim da to ispravim i mislim da kako budem sticao iskustvo i jačao fizički, da ću i na tom polju biti sve bolji. Mislim da će te mane biti sve manje izražene kako bude odmicalo vreme”,poruka je Marka Pecarskog, čiji otac Miroslav je krajem 80-ih bio član verovatno najtalentovanije generacije u istoriji crno-belih (Divac, Đorđević, Paspalj…), koja u klubu ipak nije uspela da ostvari svoj puni potencijal.
“Otac je prošao kroz sve što ja tek treba da prođem i zato mi znači svaki njegov savet. Mislim da je velika prednost za mene kao mladog igrača što pored sebe imam takvog čoveka, koji može uvek da mi pomogne”.
